Шрила Прабупада је вегетаријанац. То је његово лично право које му не може нико оспорити. Али он сматра да сви људи морају бити вегетаријснци. За тај циљ он се позива на Библију, посебно на шесту Божију заповест која гласи: “Не убиј!”. Кад су му два римокатоличка теолога патер Емануел и кардинал Данијел рекли да се та забрана односи на човека, а не на животиње, он је инсистирао на томе да заповест гласи само “Не убиј”, а не “Не убиј човека”. Према томе, то по његовом тумачењу значи “не убиј ништа живо”. Кардинал му је одговорио да човек има духовну душу, а животиње је немају. Шрила је то порицао тврдећи да између човека и животиње не постоји никаква разлика. Свако је остао при своме.
Чуди ме што су римокатолички теолози пристали на такво поравнање, осим ако Прабупада није прекратио извештај о тој дискусији. Да сам био присутан, подсетио бих Прабупаду да је и он сам рекао да човек има духовну душу у телу (стр. 21), а по Библији душа животињска је у крви. Ми не кажемо да су животиње само неки аутомати, као што је учио Декарт. Ми знамо и верујемо да и оне имају у себи душу животињску која оживљава њихово тело, јер их Библија назива “душе живе” (Пост. 1,20), али је очигледно да између човека и било које животиње покрај свих сличности – нарочито у погледу материјалног састава тела – постоје битне разлике и телесне, а још више духовне.
Осим тога, ако Шрила Прабупада захтева да шеста заповест гласи: “Не убиј човека”, онда бисмо и ми од њега могли захтевати да пише: “Не убијај ништа живо”. А то тако ипак не пише. Бог то није могао рећи, јер је знао да је после прародитељског греха ушла смрт у свет, и да је ситуација у свету таква да се живот људи и животиња одржава смрћу једних и других. Зато је пре греха Бог рекао Адаму и Еви: “Ево, дао сам вам све биље које носи семе по свој земљи, и сва дрвета родна која носе сјеме, то ће вам бити за храну” (Пост. 1,29), а пошто је грех изменио однос бића у свету, то Бог говори праоцу Ноју: “Што год се миче и живи, нека вам буде за јело, све вам то дадох као траву зелену” (Пост. 9,3). Осим тога, сам Христос није био вегетаријанац. Напротив, светковао је Пасху где је свакако постојало и пасхално јагње. А својим ученицима каже: “У који град дођете и приме вас, једите све што се изнесе пред вас” (Лк. 10,8 Напослетку, како хиндуистички списи описују раскалашни живот Кришне и његове теревенке са пастирицама, није нимало веровати да је он свој земаљски живот провео само на биљној храни.
Према томе, онај који хоће да живи само на воћу, поврћу и млечним производима нека тај свој начин живота задржи за себе, а нема право никога да обавезује на тај подвиг. Ако нас од тога разрешава сам Бог, зашто бисмо више слушали којекакве фанатизоване и занесене мисионаре?
Чуди ме што су римокатолички теолози пристали на такво поравнање, осим ако Прабупада није прекратио извештај о тој дискусији. Да сам био присутан, подсетио бих Прабупаду да је и он сам рекао да човек има духовну душу у телу (стр. 21), а по Библији душа животињска је у крви. Ми не кажемо да су животиње само неки аутомати, као што је учио Декарт. Ми знамо и верујемо да и оне имају у себи душу животињску која оживљава њихово тело, јер их Библија назива “душе живе” (Пост. 1,20), али је очигледно да између човека и било које животиње покрај свих сличности – нарочито у погледу материјалног састава тела – постоје битне разлике и телесне, а још више духовне.
Осим тога, ако Шрила Прабупада захтева да шеста заповест гласи: “Не убиј човека”, онда бисмо и ми од њега могли захтевати да пише: “Не убијај ништа живо”. А то тако ипак не пише. Бог то није могао рећи, јер је знао да је после прародитељског греха ушла смрт у свет, и да је ситуација у свету таква да се живот људи и животиња одржава смрћу једних и других. Зато је пре греха Бог рекао Адаму и Еви: “Ево, дао сам вам све биље које носи семе по свој земљи, и сва дрвета родна која носе сјеме, то ће вам бити за храну” (Пост. 1,29), а пошто је грех изменио однос бића у свету, то Бог говори праоцу Ноју: “Што год се миче и живи, нека вам буде за јело, све вам то дадох као траву зелену” (Пост. 9,3). Осим тога, сам Христос није био вегетаријанац. Напротив, светковао је Пасху где је свакако постојало и пасхално јагње. А својим ученицима каже: “У који град дођете и приме вас, једите све што се изнесе пред вас” (Лк. 10,8 Напослетку, како хиндуистички списи описују раскалашни живот Кришне и његове теревенке са пастирицама, није нимало веровати да је он свој земаљски живот провео само на биљној храни.
Према томе, онај који хоће да живи само на воћу, поврћу и млечним производима нека тај свој начин живота задржи за себе, а нема право никога да обавезује на тај подвиг. Ако нас од тога разрешава сам Бог, зашто бисмо више слушали којекакве фанатизоване и занесене мисионаре?
