Ako se računa i onaj prvi dan, kada sam posle 20-tak sati provedenih u busu, sa poluotupelim čulima pokušavala da udahnem dublje, upijem svu lepotu mirisa, osetim ukus odmora ... onda je ovo već četvrti dan kako uživam u čarima Jonskog mora i gradića po imenu Parga.
Posle svih svojih već vrlo ozbiljnih godina, nisam sigurna da li treba da verujem u slučajnosti, ili u to da se u životu ipak sve nekako namešta i nadovezuje kao posledica odluka koje donosimo ili smo ih doneli? kako god bilo, ako je slučajnost to što sam za svoj prvi dolazak u Grčku (zemlju koju volim na neviđeno zbog svih onih boginja i bogova i bajkovitih legendi o njima) odabrala baš ovo mesto - srećna sam zbog toga. Ako je dolazak ovamo neka vrsta nagrade za mnogo godina strpljenja i čekanja pravog trenutka za prvu posetu Grčkoj - vredelo je, ako je sudbina htela da se sve namesti tako - super. Veliko je zadovoljstvo je biti ovde.
Miris mora koji gladno udišem od prvog dana, prepoznatljiv je i pravi. Za kontinentalca zaljubljenog u more - savršen.
Ono što ovo mesto čini tako simpatično posebnim i zanimljivim je nepravilna "razuđenost" čitavog naselja (kažu da je obala čitavog Jonskog mora takva). Parga je sva u nepravilnim uskim uličicama i puteljcima koji liče na lavirint, a za mene koja sam sasvim posvađana sa orjentacijom - stići od mesta A do mesta B je prava mala avantura, sa puno pogrešnih skretanja, dolazaka na isto mesto i puno uživanja - posebno kada stignem tamo gde sam, kao, pošla. Kako se nalazim na odmoru gde svakog dana imam osećaj da je sve vreme ovog sveta ispred mene - doživljaj je kompletan.
Još jedan dobar izbor (slučajan?) je dugogodišnja prijateljica sa kojom sam doputovala. Idealan je partner za taj lep, opušten ritam bez ritma.
Doručkujemo pošto kupimo pecivo i popijemo kafu. Po pecivo ide ona koja se prva probudi - kad se probudi. Na plažu, takođe, idemo kad hoćemo, pošto ih ima više - biramo ih nasumice. Ako se nekoj ne ide na plažu - nikakav problem. Ide ona koja hoće. Vraćamo se ili zajedno ili kad i kako kojoj odgovara. I nema ljutnje, nema potrebe da bilo koja radi nešto što joj u tom trenutku ne prija.
Juče sam, npr. bila sama na plaži. Posle dva dana neopreznog izlaska na Sunce (a i septembarsko sunce zna da prži), malo smo pocrvenele, pa je S., kao mnogo razumnija, rešila da ne rizikuje. Pošto je mene nemoguće zadržati u sobi - otišla sam prvi put na Valdos - najveću i najpopularniju plažu u Pargi. Pošto ni ja nisam baš sasvim nenormalna, sve vreme sam na plaži bila obučena ili pokrivena: izgorele su mi samo podlaktice - pošto sam nezgodno držala knjigu!
Ipak, najveći deo vremena, naravno, provodim u vodi, tako da nije opasno...
I sad, pošto sam izašla iz vode, sedim zavučena među stene u majci dugih rukava i smejem se sama sebi. I super mi je. Uporno pogledom tražim S. koja je iz sobe krenula nešto ranije na istu ovu plažu, ali smo se nekako pogubile i mimoišle.
Doći će ona kasnije...
U međuvremenu idem da napravim par snimaka... da zabelžim i ove trenutke i podelim sa nekim ove obične i predivne prizore...
Posle svih svojih već vrlo ozbiljnih godina, nisam sigurna da li treba da verujem u slučajnosti, ili u to da se u životu ipak sve nekako namešta i nadovezuje kao posledica odluka koje donosimo ili smo ih doneli? kako god bilo, ako je slučajnost to što sam za svoj prvi dolazak u Grčku (zemlju koju volim na neviđeno zbog svih onih boginja i bogova i bajkovitih legendi o njima) odabrala baš ovo mesto - srećna sam zbog toga. Ako je dolazak ovamo neka vrsta nagrade za mnogo godina strpljenja i čekanja pravog trenutka za prvu posetu Grčkoj - vredelo je, ako je sudbina htela da se sve namesti tako - super. Veliko je zadovoljstvo je biti ovde.
Miris mora koji gladno udišem od prvog dana, prepoznatljiv je i pravi. Za kontinentalca zaljubljenog u more - savršen.
Ono što ovo mesto čini tako simpatično posebnim i zanimljivim je nepravilna "razuđenost" čitavog naselja (kažu da je obala čitavog Jonskog mora takva). Parga je sva u nepravilnim uskim uličicama i puteljcima koji liče na lavirint, a za mene koja sam sasvim posvađana sa orjentacijom - stići od mesta A do mesta B je prava mala avantura, sa puno pogrešnih skretanja, dolazaka na isto mesto i puno uživanja - posebno kada stignem tamo gde sam, kao, pošla. Kako se nalazim na odmoru gde svakog dana imam osećaj da je sve vreme ovog sveta ispred mene - doživljaj je kompletan.
Još jedan dobar izbor (slučajan?) je dugogodišnja prijateljica sa kojom sam doputovala. Idealan je partner za taj lep, opušten ritam bez ritma.
Doručkujemo pošto kupimo pecivo i popijemo kafu. Po pecivo ide ona koja se prva probudi - kad se probudi. Na plažu, takođe, idemo kad hoćemo, pošto ih ima više - biramo ih nasumice. Ako se nekoj ne ide na plažu - nikakav problem. Ide ona koja hoće. Vraćamo se ili zajedno ili kad i kako kojoj odgovara. I nema ljutnje, nema potrebe da bilo koja radi nešto što joj u tom trenutku ne prija.
Juče sam, npr. bila sama na plaži. Posle dva dana neopreznog izlaska na Sunce (a i septembarsko sunce zna da prži), malo smo pocrvenele, pa je S., kao mnogo razumnija, rešila da ne rizikuje. Pošto je mene nemoguće zadržati u sobi - otišla sam prvi put na Valdos - najveću i najpopularniju plažu u Pargi. Pošto ni ja nisam baš sasvim nenormalna, sve vreme sam na plaži bila obučena ili pokrivena: izgorele su mi samo podlaktice - pošto sam nezgodno držala knjigu!
Ipak, najveći deo vremena, naravno, provodim u vodi, tako da nije opasno...
I sad, pošto sam izašla iz vode, sedim zavučena među stene u majci dugih rukava i smejem se sama sebi. I super mi je. Uporno pogledom tražim S. koja je iz sobe krenula nešto ranije na istu ovu plažu, ali smo se nekako pogubile i mimoišle.
Doći će ona kasnije...
U međuvremenu idem da napravim par snimaka... da zabelžim i ove trenutke i podelim sa nekim ove obične i predivne prizore...
