Crnina na stolici zašušta.
Pogledah prema Irmi. U ruci je držala pištolj, oficirski luger iz drugog svetskog rata. Plamen sveća zatreperi, zvuk pomalo nesigurnog, ali odlučnog repetiranja grubo naruši atmosferu. Zurio sam u cev, a cev je zurila u moje grudi. Udah, bez gutanja knedle i podigoh pogled na lice iza cevi. Videh joj strah, samo veliki strah, iskonski, dubok kao dubina. Kao ni pre, jednostavno nisam mogao da verujem da bi ova starica mogla da me ubije i odmah mi je bi žao. Odmah je primetila, cev se malo zanjiha ali ne odstupi.
- Da vidimo šta to nudiš.
Gglas joj je i dalje bio suv, ali znatno slabiji. Navlači me na plitko.
- Hijakinto – rekoh – pokaži se!
Mislio sam, samo da zucne koju, čisto da ga čuju, čisto da znaju da je tu. Kad na to, pojavi se nadureni patuljasti triton u kožnim kratkim pantalonama, izvezenom zelenom štofanom kaputu sa ukrašenim bavarskim šeširom. Uši su mu štrčale ispod šešira. Falila mu je samo još krigla, pa bi na Oktoberfestu u kasnije sate, ’ladno prolazio, ili kao pijani kinez, ili kao preddelirična halucinacija. Imao je naravno, ogrlicu oko vrata, sa koje je tanak srebrnasti lanac vodio, do moje leve ruke. Osetih i pređu lanca u šaci.
- Dobro veče. – reče ponizno.
Uopšte ga nisam tako zamišljao, ali Irma ga je očigledno prepoznala. Kad sam je opet pogledao, učinilo mi se za trenutak, da će da povuče oroz. Mislim da ju je u tome sprečio samo njegov izraz lica, a to se ne da opisati. Kao matori mačor kome su pod pretnjom teške kazne, rekli da mora da se izvine gazdarici, što joj je maznuo kobasicu, a još mu viri iz usta. Najzad je uočila lanac. Mislio sam da će da spusti pištolj, ali prevarih se. Stegla ga je jače, nišaneći mi pravo posred grudi. Brzo mi daj lanac, govorile su njene prazne oči. Ah, čežnjo neskrivena. Zašto većina žena, čak i u dubokoj starosti potpuno zaboravi svoju nameru u trenutku kad ih obuzmu osećaji? Zato, da bi i vama muškarcima preostala neka šansa. Skoro da sam je video negde u senci van kruga. Brzo lanac ovamo, pogled već se topio u rezignaciji, kad je videla da ga držim samo sa dva prsta. Opali li, mora biti jako brza da ga dohvati, a i pitanje je, šta bi tad ovom jolpazu u prolazu, palo na pamet. Trenutno se durio kao crni oblak, jer sam ga pred ženama pozvao, imenom jednog od najvećih pedera patrijarhalne ere.
- Hoćeš da te oslobodim Hansa, u zamenu za tog hm, bavarca. Nisam sigurna da je to dovoljna cena.
Na trenutak sam ugledao nadanje. Ona ga jako želi, izgleda, ne da je oslobodi životarenja, nego da joj dalje služi. Sad ćemo da vidimo.
- Itekako je dobra cena, ali ja sam nedostojan da trgujem sa damom vašeg ranga milostiva.
Nije ni trepnula na ulagivanje, nego ponovo navukla rezignaciju, dakle to je maska, grešim što uopšte posmatram njeno lice.
- Nazovi to kako hoćeš, ali ja ga ću ga imati.
Da li zna, da ako bavarac pucne prstima. sručiće joj se na vrat preko šesdeset godina i tada će imati umesto, cenim, osamdeset, nekih sto četrdeset najmanje. Malo je falilo da je priupitam za tu računicu, ali naučio sam ipak za ovih mojih četrdeset i kusur, da ima jako malo žena, koje rado govore o svojoj starosti u brojčanim iznosima i da veštice ni slučajno ne spadaju u tu iščezavajuće malobrojnu grupu.
- Ne majko, bavarac ide kud mu je milo, kad popravi šta ti je zabrljao. A to, da li ćeš da otpustiš Johana, prepuštam tvom izboru.
- Ha, rečit si mladiću. Hajde otkačiću te od Hansa ako mi predaš taj lanac, samo brzo. Nemam ceo dan vremena.
- Evo, dođi, uzmi ga, ali pazi šta si obećala.
Dođi je bila ključna reč. Već je zakoračila u krug i onda se trgla kao oparena ukopavši se u mestu. Pištolj je drhtao ali sumnjam da bi promašio.
- Ti, mrtav si, ako si mi podvalio.
- Lepo sam ti rekao šta će biti s njim. Ne možeš ga imati. Moje pravo na njega nije i tvoje pravo.
- Lažeš, sve što imaš od mene ti je.
Ovo je jako opasno. Jaka je kao zemlja. Misli MP. Gde si sad Cr.. Ne, beži odavde u najgluvlji vir dok te ne pozovem. Stani, čoveče, oseti, misli, dejsvuj.
- A ko je doveo Hansa?
- Pih, čista iluzija, čežnja zaljubljene guske. Ti Hans? Ti si običan elementalni otpadak.
- Nije tačno. – reče Liza – i ti znaš da je prošao probu.
- Svejedno, šta ti imaš, a što ti nije od mene? Nemoj mi samo reći Hermininu ljubav.
- Ono što Ani nikad nisi smela da pitaš.
Strah je navalio kao komarci na čardi kod Pikeca u julu, ono kad voda naglo padne.
- Priupitaj se Anželika.
- Ne dam! – vrisnu.
- Dogovor, Anž, treba li da te podsetim - sad je bio red na mene da vičem.
- Ne smeš. – reče i tiho doda – još.
Osvrnuh se na tren i ugledah Lizin upitan pogled.
- I neću, nisam zato došao. Došao sam, jer se kajem, hoću da te zamolim, da mi oprostiš i nudim ti otkupljenje. Više ne znam, žao mi je.
Došao je trenutak gledanja. Jako dug trenutak. Niko nije ni trepnuo, čini mi se malu večnost, zato je bio dug, ali ipak trenutak, eh govor čovekov.
Svrdlaste prazne oči ciljale su duboko.
Pustio sam je, otvorio se kako ni za koga drugog koliko znam. Kako jedan muškarac može da se prepusti iskonskom ženskom gnevu?
Samo potpuno, kao sama potpunost, jer u pravu je
već oko četiri hiljade obrtaja zemlje oko sunca.
potpuno i bez ostatka, Hijakinto gledaj i uči se, trebaće ti
inače ništa od oproštaja.
Osetio sam kako nestajem u nepreglednoj vatri jeda, mržnje i želje za osvetom koja vapi sa kraja na kraj sveta. Progutao me vaskoliki vulkan oslobođenog gneva, jer smo ušli na silu, nezasluženo, sramno i bez dozvole, razvalili pokidali. Gnev je vrištao iz prostora samog. iz ovog sveta prostora i vremena iz sveg što je razum postavio, Muški razum, samo na patnju Njoj, da se naslađuje. I ti osećaji, slabi, licemerni, razvodnjavajući, tu su samo da slabe oštricu pravde i jedinog Zakona Jedine. Ta prljava grudva što su je postavili kao tobožnji oslonac, oni muški, jer ne mogu ništa bez oslonca, zajedno sa užasno stranim i nikad prihvaćenim društvom, u koje su nas okovali, pričama da drugačije ni ne može, Neka gore, Sve neka gori !
Bila je u pravu, kao i sve one koje su stajale uz nju, s kraja na kraj ovog sveta i veka.
I uvek sam se pitao, zar je moguće da ih toliko sakatimo, samo zato što smo ono što jesmo.
Oprosti mi ako možeš.
Opet ću grešiti, ali samo tako imamo šansu da probamo opet i opet, dok ne naučimo,
šta nam valja.
Oprosti nam jer kanda,
uz vodu je do kraja.
Začuh tih Lizin jecaj.
U suzi iz tamnog oka usahle starice, ogledao se Mesec.
Da, Mesec koji noćas još nije izašao, ogledao se nekako u suzi koja je bujala i samo na tren, u tom mesecu ugledah obris siluete sa dugim kljunom.
Izvadih olovku i komad papira.
- Ništa ti neću priznati, što nisi zaslužio.
Režala je, da bi me ugrizla samo da je smela u krug,
- Ne tražim.
- Naša imena, inkantacije i tokovi rituala neće biti na uvid nikome ko bude čitao.
- Item.
- Sve čega se Hans seća, a ne zaslužuješ biće ti uklonjeno.
- Item.
- Sećanja na ove događaje od susreta sa Herminom, pa dok ne napustiš ovo mesto zaboravićeš.
- Item.
- Dozvoljavam ti da poneseš samo taj list koga držiš u ruci.
- Item. i hvala ti. Hteo bih samo nešto da te zamolim.
- Slušam.
- Hteo bih da Hans isprati Herminu.
- Mislila sam da ćeš me to pitati. Slušaj me sad. To, što ti je tvoja malena rekla da ja nikad nikog nisam volela, može sebi da okači na nos, da ne kažem gore. I zato je i bolje da joj ga odvedeš, ako ne veruje, da vidi da ga nisam ubila. Jednako ne bi mogla kao ni ona, samo vi mladi uvek mislite da pre vas niko nije ni voleo ni živeo. Nemam ništa protiv, ako znaš kako da to izvedeš.
- Hvala ti. Znaću već.
- Ajd gledaj, pa zabrljaj. – Kako mi je ovo bilo odnekud poznato.
- Izvinite, nadam se da me niste zaboravili. – čulo se negde odole.
- Nismo – i htedoh dodati natoči nam po mas piva.
Pogledah prema Irmi. U ruci je držala pištolj, oficirski luger iz drugog svetskog rata. Plamen sveća zatreperi, zvuk pomalo nesigurnog, ali odlučnog repetiranja grubo naruši atmosferu. Zurio sam u cev, a cev je zurila u moje grudi. Udah, bez gutanja knedle i podigoh pogled na lice iza cevi. Videh joj strah, samo veliki strah, iskonski, dubok kao dubina. Kao ni pre, jednostavno nisam mogao da verujem da bi ova starica mogla da me ubije i odmah mi je bi žao. Odmah je primetila, cev se malo zanjiha ali ne odstupi.
- Da vidimo šta to nudiš.
Gglas joj je i dalje bio suv, ali znatno slabiji. Navlači me na plitko.
- Hijakinto – rekoh – pokaži se!
Mislio sam, samo da zucne koju, čisto da ga čuju, čisto da znaju da je tu. Kad na to, pojavi se nadureni patuljasti triton u kožnim kratkim pantalonama, izvezenom zelenom štofanom kaputu sa ukrašenim bavarskim šeširom. Uši su mu štrčale ispod šešira. Falila mu je samo još krigla, pa bi na Oktoberfestu u kasnije sate, ’ladno prolazio, ili kao pijani kinez, ili kao preddelirična halucinacija. Imao je naravno, ogrlicu oko vrata, sa koje je tanak srebrnasti lanac vodio, do moje leve ruke. Osetih i pređu lanca u šaci.
- Dobro veče. – reče ponizno.
Uopšte ga nisam tako zamišljao, ali Irma ga je očigledno prepoznala. Kad sam je opet pogledao, učinilo mi se za trenutak, da će da povuče oroz. Mislim da ju je u tome sprečio samo njegov izraz lica, a to se ne da opisati. Kao matori mačor kome su pod pretnjom teške kazne, rekli da mora da se izvine gazdarici, što joj je maznuo kobasicu, a još mu viri iz usta. Najzad je uočila lanac. Mislio sam da će da spusti pištolj, ali prevarih se. Stegla ga je jače, nišaneći mi pravo posred grudi. Brzo mi daj lanac, govorile su njene prazne oči. Ah, čežnjo neskrivena. Zašto većina žena, čak i u dubokoj starosti potpuno zaboravi svoju nameru u trenutku kad ih obuzmu osećaji? Zato, da bi i vama muškarcima preostala neka šansa. Skoro da sam je video negde u senci van kruga. Brzo lanac ovamo, pogled već se topio u rezignaciji, kad je videla da ga držim samo sa dva prsta. Opali li, mora biti jako brza da ga dohvati, a i pitanje je, šta bi tad ovom jolpazu u prolazu, palo na pamet. Trenutno se durio kao crni oblak, jer sam ga pred ženama pozvao, imenom jednog od najvećih pedera patrijarhalne ere.
- Hoćeš da te oslobodim Hansa, u zamenu za tog hm, bavarca. Nisam sigurna da je to dovoljna cena.
Na trenutak sam ugledao nadanje. Ona ga jako želi, izgleda, ne da je oslobodi životarenja, nego da joj dalje služi. Sad ćemo da vidimo.
- Itekako je dobra cena, ali ja sam nedostojan da trgujem sa damom vašeg ranga milostiva.
Nije ni trepnula na ulagivanje, nego ponovo navukla rezignaciju, dakle to je maska, grešim što uopšte posmatram njeno lice.
- Nazovi to kako hoćeš, ali ja ga ću ga imati.
Da li zna, da ako bavarac pucne prstima. sručiće joj se na vrat preko šesdeset godina i tada će imati umesto, cenim, osamdeset, nekih sto četrdeset najmanje. Malo je falilo da je priupitam za tu računicu, ali naučio sam ipak za ovih mojih četrdeset i kusur, da ima jako malo žena, koje rado govore o svojoj starosti u brojčanim iznosima i da veštice ni slučajno ne spadaju u tu iščezavajuće malobrojnu grupu.
- Ne majko, bavarac ide kud mu je milo, kad popravi šta ti je zabrljao. A to, da li ćeš da otpustiš Johana, prepuštam tvom izboru.
- Ha, rečit si mladiću. Hajde otkačiću te od Hansa ako mi predaš taj lanac, samo brzo. Nemam ceo dan vremena.
- Evo, dođi, uzmi ga, ali pazi šta si obećala.
Dođi je bila ključna reč. Već je zakoračila u krug i onda se trgla kao oparena ukopavši se u mestu. Pištolj je drhtao ali sumnjam da bi promašio.
- Ti, mrtav si, ako si mi podvalio.
- Lepo sam ti rekao šta će biti s njim. Ne možeš ga imati. Moje pravo na njega nije i tvoje pravo.
- Lažeš, sve što imaš od mene ti je.
Ovo je jako opasno. Jaka je kao zemlja. Misli MP. Gde si sad Cr.. Ne, beži odavde u najgluvlji vir dok te ne pozovem. Stani, čoveče, oseti, misli, dejsvuj.
- A ko je doveo Hansa?
- Pih, čista iluzija, čežnja zaljubljene guske. Ti Hans? Ti si običan elementalni otpadak.
- Nije tačno. – reče Liza – i ti znaš da je prošao probu.
- Svejedno, šta ti imaš, a što ti nije od mene? Nemoj mi samo reći Hermininu ljubav.
- Ono što Ani nikad nisi smela da pitaš.
Strah je navalio kao komarci na čardi kod Pikeca u julu, ono kad voda naglo padne.
- Priupitaj se Anželika.
- Ne dam! – vrisnu.
- Dogovor, Anž, treba li da te podsetim - sad je bio red na mene da vičem.
- Ne smeš. – reče i tiho doda – još.
Osvrnuh se na tren i ugledah Lizin upitan pogled.
- I neću, nisam zato došao. Došao sam, jer se kajem, hoću da te zamolim, da mi oprostiš i nudim ti otkupljenje. Više ne znam, žao mi je.
Došao je trenutak gledanja. Jako dug trenutak. Niko nije ni trepnuo, čini mi se malu večnost, zato je bio dug, ali ipak trenutak, eh govor čovekov.
Svrdlaste prazne oči ciljale su duboko.
Pustio sam je, otvorio se kako ni za koga drugog koliko znam. Kako jedan muškarac može da se prepusti iskonskom ženskom gnevu?
Samo potpuno, kao sama potpunost, jer u pravu je
već oko četiri hiljade obrtaja zemlje oko sunca.
potpuno i bez ostatka, Hijakinto gledaj i uči se, trebaće ti
inače ništa od oproštaja.
Osetio sam kako nestajem u nepreglednoj vatri jeda, mržnje i želje za osvetom koja vapi sa kraja na kraj sveta. Progutao me vaskoliki vulkan oslobođenog gneva, jer smo ušli na silu, nezasluženo, sramno i bez dozvole, razvalili pokidali. Gnev je vrištao iz prostora samog. iz ovog sveta prostora i vremena iz sveg što je razum postavio, Muški razum, samo na patnju Njoj, da se naslađuje. I ti osećaji, slabi, licemerni, razvodnjavajući, tu su samo da slabe oštricu pravde i jedinog Zakona Jedine. Ta prljava grudva što su je postavili kao tobožnji oslonac, oni muški, jer ne mogu ništa bez oslonca, zajedno sa užasno stranim i nikad prihvaćenim društvom, u koje su nas okovali, pričama da drugačije ni ne može, Neka gore, Sve neka gori !
Bila je u pravu, kao i sve one koje su stajale uz nju, s kraja na kraj ovog sveta i veka.
I uvek sam se pitao, zar je moguće da ih toliko sakatimo, samo zato što smo ono što jesmo.
Oprosti mi ako možeš.
Opet ću grešiti, ali samo tako imamo šansu da probamo opet i opet, dok ne naučimo,
šta nam valja.
Oprosti nam jer kanda,
uz vodu je do kraja.
Začuh tih Lizin jecaj.
U suzi iz tamnog oka usahle starice, ogledao se Mesec.
Da, Mesec koji noćas još nije izašao, ogledao se nekako u suzi koja je bujala i samo na tren, u tom mesecu ugledah obris siluete sa dugim kljunom.
Izvadih olovku i komad papira.
- Ništa ti neću priznati, što nisi zaslužio.
Režala je, da bi me ugrizla samo da je smela u krug,
- Ne tražim.
- Naša imena, inkantacije i tokovi rituala neće biti na uvid nikome ko bude čitao.
- Item.
- Sve čega se Hans seća, a ne zaslužuješ biće ti uklonjeno.
- Item.
- Sećanja na ove događaje od susreta sa Herminom, pa dok ne napustiš ovo mesto zaboravićeš.
- Item.
- Dozvoljavam ti da poneseš samo taj list koga držiš u ruci.
- Item. i hvala ti. Hteo bih samo nešto da te zamolim.
- Slušam.
- Hteo bih da Hans isprati Herminu.
- Mislila sam da ćeš me to pitati. Slušaj me sad. To, što ti je tvoja malena rekla da ja nikad nikog nisam volela, može sebi da okači na nos, da ne kažem gore. I zato je i bolje da joj ga odvedeš, ako ne veruje, da vidi da ga nisam ubila. Jednako ne bi mogla kao ni ona, samo vi mladi uvek mislite da pre vas niko nije ni voleo ni živeo. Nemam ništa protiv, ako znaš kako da to izvedeš.
- Hvala ti. Znaću već.
- Ajd gledaj, pa zabrljaj. – Kako mi je ovo bilo odnekud poznato.
- Izvinite, nadam se da me niste zaboravili. – čulo se negde odole.
- Nismo – i htedoh dodati natoči nam po mas piva.