Бродолом
Само један човек је преживеo cтрашни бродолом.
Када се освестио,видео је да су га валови избацили на ненасељено острвце.
Грозничаво је почео да моли Бога да га спаси.
Свакодневно је сатима и сатима гледао на морску пучину,очекујући да се појави помоћ.
Уморивши се од тог ишчекивања,на крају је одлучио да од брвана који су пливали по води, сагради себи колибицу.
Oна ће га штитити од разних непогода и у којој ће чувати оно мало своје имовине.
Једнога дана,враћајући се из уобичајене потраге за храном,он угледа своју колибицу у пламену.
Чинило му се да се димни језици уздижу до неба.
Најстрашније му је било то што је у пламену изгубио све што је имао.
Целим његовим бићем овладали су туга и бес.
- Боже, како си ми то могао учинити! – узвикнуо је јецајући.
Пред зору га је пробудио звук брода који се приближавао обали његовог пустог острвцета.
Дошли су да га спасу.
- Како сте знали да сам овде? – упитао је измучени човек своје спасиоце.
- Видели смо твоје димне сигнале – одговорише му.
Када ништа око нас није како треба,онда је веома лако пасти духом.
Но,веру не смемо губити јер се за нас Сâм Бог брине и онда када патимо и страдамо.
Уколико се твоја "колибица" поново запали и до темеља изгори,сети се да то може бити димни сигнал
који призива милост Божју.
~~~~~~~~~~~~~~~~
Jednostavna priča,koja se može sagledati iz više uglova.
"Vatra" je,ponekad,možda spas po nas same,pa treba i pustiti da kuća izgori,ne gasiti je.
U tome je i poenta ove priče...za brodolomnika,to se pokazalo kao spas.
U običnom "prevodu",poznata je ona narodna "ko zna zašto je to dobro",odnosno da je za nas najbolje da "kuća" izgori.
Praveći drugu,možemo dobiti volju za novim početkom,sa verom u novu budućnost.
A ta druga,zbog naše velike motivisanosti,može biti i lepša i veća i komfornija..
Često je dobro razmišljanje da u takvim slučajevima "požara" treba samo nastaviti dalje.
Veoma korisna preporuka je-čvrsto zatvoriti vrata za sobom i ne osvrtati se!
Ako je potrebno,svakako treba zidati,graditi.
Ako ne valja to što smo sazidali,izgradili,onda mu treba dozvoliti da padne.
Padanje se ne obeležava samo kao kraj nečega,ono ujedno znači i početak nečeg drugog..
Nemerljivi su trenuci radosti kada se nešto novo izgradi,a staro preboli kao neizbežna neminovnost.
Dobro bi bilo da nikad ne dodjemo u situaciju da šaljemo dimne signale,ali ako smo na to već prinudjeni,bar ćemo dobiti još jednu potvrdu da Bog nikada ne napušta one koji očajavaju.
Nevolja često ume da nas nagoni na pogrešne puteve,da nas uvede u lavirint bezizlaznog,u ćorsokak...
Zna da nam na poguban način usmeri misli,nakon čega imamo rezignirana tumačenja,pri čemu obično pomirljivo prihvatamo "sudbinsku predodredjenost" (psihološki mehanizam odbrane,tipa racionalizacije)..
Možda nam se u tom trenutku učini da smo pred zidom,a ustvari ne vidimo da je to samo još jedan stepenik na pravom putu.
Najvažnije je,u celoj ovoj rašomonskoj dilemi,da Neko odozgore vidi sve..i da nas posmatra zaštitnički.
"Kad Bog zatvori vrata,On otvori prozor".
Mirnu noć i lep san vam želim,brodolomnici moji...
Само један човек је преживеo cтрашни бродолом.
Када се освестио,видео је да су га валови избацили на ненасељено острвце.
Грозничаво је почео да моли Бога да га спаси.
Свакодневно је сатима и сатима гледао на морску пучину,очекујући да се појави помоћ.
Уморивши се од тог ишчекивања,на крају је одлучио да од брвана који су пливали по води, сагради себи колибицу.
Oна ће га штитити од разних непогода и у којој ће чувати оно мало своје имовине.
Једнога дана,враћајући се из уобичајене потраге за храном,он угледа своју колибицу у пламену.
Чинило му се да се димни језици уздижу до неба.
Најстрашније му је било то што је у пламену изгубио све што је имао.
Целим његовим бићем овладали су туга и бес.
- Боже, како си ми то могао учинити! – узвикнуо је јецајући.
Пред зору га је пробудио звук брода који се приближавао обали његовог пустог острвцета.
Дошли су да га спасу.
- Како сте знали да сам овде? – упитао је измучени човек своје спасиоце.
- Видели смо твоје димне сигнале – одговорише му.
Када ништа око нас није како треба,онда је веома лако пасти духом.
Но,веру не смемо губити јер се за нас Сâм Бог брине и онда када патимо и страдамо.
Уколико се твоја "колибица" поново запали и до темеља изгори,сети се да то може бити димни сигнал
који призива милост Божју.
~~~~~~~~~~~~~~~~
Jednostavna priča,koja se može sagledati iz više uglova.
"Vatra" je,ponekad,možda spas po nas same,pa treba i pustiti da kuća izgori,ne gasiti je.
U tome je i poenta ove priče...za brodolomnika,to se pokazalo kao spas.
U običnom "prevodu",poznata je ona narodna "ko zna zašto je to dobro",odnosno da je za nas najbolje da "kuća" izgori.
Praveći drugu,možemo dobiti volju za novim početkom,sa verom u novu budućnost.
A ta druga,zbog naše velike motivisanosti,može biti i lepša i veća i komfornija..
Često je dobro razmišljanje da u takvim slučajevima "požara" treba samo nastaviti dalje.
Veoma korisna preporuka je-čvrsto zatvoriti vrata za sobom i ne osvrtati se!
Ako je potrebno,svakako treba zidati,graditi.
Ako ne valja to što smo sazidali,izgradili,onda mu treba dozvoliti da padne.
Padanje se ne obeležava samo kao kraj nečega,ono ujedno znači i početak nečeg drugog..
Nemerljivi su trenuci radosti kada se nešto novo izgradi,a staro preboli kao neizbežna neminovnost.
Dobro bi bilo da nikad ne dodjemo u situaciju da šaljemo dimne signale,ali ako smo na to već prinudjeni,bar ćemo dobiti još jednu potvrdu da Bog nikada ne napušta one koji očajavaju.
Nevolja često ume da nas nagoni na pogrešne puteve,da nas uvede u lavirint bezizlaznog,u ćorsokak...
Zna da nam na poguban način usmeri misli,nakon čega imamo rezignirana tumačenja,pri čemu obično pomirljivo prihvatamo "sudbinsku predodredjenost" (psihološki mehanizam odbrane,tipa racionalizacije)..
Možda nam se u tom trenutku učini da smo pred zidom,a ustvari ne vidimo da je to samo još jedan stepenik na pravom putu.
Najvažnije je,u celoj ovoj rašomonskoj dilemi,da Neko odozgore vidi sve..i da nas posmatra zaštitnički.
"Kad Bog zatvori vrata,On otvori prozor".
Mirnu noć i lep san vam želim,brodolomnici moji...
