Te većeri na obali, sam stvarno napravio glupost, koju je matora iskoristila da me skloni tako što će da me izruči šefu Abvera K. Štaufingeru, kome drugom, što je on jedva doćekao i odmah me spakovao na front. Još i paradno usput. Bila 1944, rusi u Poljskoj, saveznici u Belgiji. Tad je za bilo kakav prestup jedina presuda bila , odmah na front. Matora je to znala, ali kad promislim hladne glave, ipak mislim da nije htela da me ubije. O tome ću još da razmislim nasamo.
- A šta ste to vi htele?
- To ćeš možda razumeti kad dođe vreme, ali nemoj da misliš da smo nas sve četiri htele istu stvar. S.......... ti nije politička partija, zato bolje pazi je se. Hajde da krenemo. Kasno je već, Liza čeka. – i ustade.
Tek tad začuh zrikavce.
Išli smo polako prema Haninoj kući bila je topla letnja noć.
- Nego, jel bi... ma, ništa i tako je glupo.
- Hoćeš da znaš ko je ta crna?
- Mmm da. Ustvari zašto ti je bilo tako važno da ti je opišem?
- Viđao si je i pre?
- Pa ne baš viđao, ne znam. Uvek posle susreta skoro zaboravim na nju, ali neposredno pre nego što ću doći ovamo Prvi put sam pričao sa njom i mislim da sad mogu da je pozovem. Rekla mi je tad da se slobodno suočim sa vama, vi ste kako jrekla rekla moje. Nisam tad kapirao ali mi je to sad očigledno.
- Vidi ti njega, ipak je nešto naučio. To znači; lepo je ispričao, a prećutao glavno i naravno prećutao sve pretpostavke i predrasude - kako me čita. - ali dobro. To što je skoro zaboraviš je zato što što nemaš dovljno snage, da se uzdigneš. Suviše si prizeman. Možda bi trebao da preispitaš svoje loše navike ishranu, pušenje, ne znam, ali meditiraj malo o ovome što sam ti rekla, pomoći će ti. Dalje, ne mogu ja znati ko je ona. To moraš sam da vidiš, ali ma šta da je, budi jako pažljiv sa njom. Ako ne paziš uhvatiće te ili ćeš je povrediti, a ne znam šta je gore od toga. Svakako tada ništa od ravnoteže. Imaj to na umu. I još nešto. Iako izgleda, jel... kako izgleda, ona nije čovek niti je ikada bila, sve drugo smeš ali to ne smeš da zaboraviš, ni slučajno.
- A dobro šta je ako nije čovek?
- Ne znam, kažem ti, a već sam rekla i više no što smem.- stala je na uglu.
- A zašto si se toliko detaljno raspitivala o našem pvom susretu?
- Ako ti odgovorim nećeš ništa ukapirati.
- Try me baby. – ovo je bilo jače od mene
- Dobro, - nije ni trepnula - Vukla sam te da se koncentrišeš i htela sam da procenim koliko možeš da je prizoveš a da joj se odupreš na slepo.
- I šta si zaključila.
- Irma će dobiti lekciju.
- U pravu si, nisam ništa ukapirao ali gledaću svakako da joj ne ostanem dužan.
- Ona, može da te ubije.
- Pa već je. – otelo mi se, a i nije mi se dalo da je pustim.
- Zar nećemo do Lize?
- Ne bih, kasno je. Iimam još neka posla, a i ti. Proživi dobro sva Hansova sećanja i sve što smo jedno drugom dali, pre i danas.
- Kakva je korist od toga, kad će ova sve obrisati i kako onda, uopšte da napišem išta?
- Ono za koliko si prišao sebi kroz ova iskustva, niko ti ne može uzeti. Postupaj sa tim mudro, danas ima načina, rekla sam ti, a za sećanja ne brini kad ti stvarno trebaju uvek su tu. Zar mi nisi to uvek govorio? Sutra dođi oko dva.
- Dobro sad, pa ko zna kad...opet Malena moja.
- Ajde nema veze, naćićemo se opet negde sigurno, a i sam si rekao, smrt je u stvari ništa.
- Živela malena.
- Odrasti već jednom.
- Nikad malena.
Još jedan većiti pogled, ovog puta kraći, i ućini mi se za nijansu zadovoljniji, okrete se i ode. Krenuh polako niz ulucu ka Haninoj kući.
- Neka briše šta hoće, ali kesten će videti kad na vrbi zasvrbi ili još malko posle. – rekoh onako za sebe.
Sestre
Hana Štajnberg, udata Šmit, ratna udovica mog naboljeg druga iz predhodnog detinjstva, Hermana Šmita, bila je jevrejka. U januaru, godine kad smo nas dvojica poginuli na Batini, rodila mu je kćer Lizu. Devojčica je bila je stara nekih šest meseci kad sam je poslednji put video.
- A šta ste to vi htele?
- To ćeš možda razumeti kad dođe vreme, ali nemoj da misliš da smo nas sve četiri htele istu stvar. S.......... ti nije politička partija, zato bolje pazi je se. Hajde da krenemo. Kasno je već, Liza čeka. – i ustade.
Tek tad začuh zrikavce.
Išli smo polako prema Haninoj kući bila je topla letnja noć.
- Nego, jel bi... ma, ništa i tako je glupo.
- Hoćeš da znaš ko je ta crna?
- Mmm da. Ustvari zašto ti je bilo tako važno da ti je opišem?
- Viđao si je i pre?
- Pa ne baš viđao, ne znam. Uvek posle susreta skoro zaboravim na nju, ali neposredno pre nego što ću doći ovamo Prvi put sam pričao sa njom i mislim da sad mogu da je pozovem. Rekla mi je tad da se slobodno suočim sa vama, vi ste kako jrekla rekla moje. Nisam tad kapirao ali mi je to sad očigledno.
- Vidi ti njega, ipak je nešto naučio. To znači; lepo je ispričao, a prećutao glavno i naravno prećutao sve pretpostavke i predrasude - kako me čita. - ali dobro. To što je skoro zaboraviš je zato što što nemaš dovljno snage, da se uzdigneš. Suviše si prizeman. Možda bi trebao da preispitaš svoje loše navike ishranu, pušenje, ne znam, ali meditiraj malo o ovome što sam ti rekla, pomoći će ti. Dalje, ne mogu ja znati ko je ona. To moraš sam da vidiš, ali ma šta da je, budi jako pažljiv sa njom. Ako ne paziš uhvatiće te ili ćeš je povrediti, a ne znam šta je gore od toga. Svakako tada ništa od ravnoteže. Imaj to na umu. I još nešto. Iako izgleda, jel... kako izgleda, ona nije čovek niti je ikada bila, sve drugo smeš ali to ne smeš da zaboraviš, ni slučajno.
- A dobro šta je ako nije čovek?
- Ne znam, kažem ti, a već sam rekla i više no što smem.- stala je na uglu.
- A zašto si se toliko detaljno raspitivala o našem pvom susretu?
- Ako ti odgovorim nećeš ništa ukapirati.
- Try me baby. – ovo je bilo jače od mene
- Dobro, - nije ni trepnula - Vukla sam te da se koncentrišeš i htela sam da procenim koliko možeš da je prizoveš a da joj se odupreš na slepo.
- I šta si zaključila.
- Irma će dobiti lekciju.
- U pravu si, nisam ništa ukapirao ali gledaću svakako da joj ne ostanem dužan.
- Ona, može da te ubije.
- Pa već je. – otelo mi se, a i nije mi se dalo da je pustim.
- Zar nećemo do Lize?
- Ne bih, kasno je. Iimam još neka posla, a i ti. Proživi dobro sva Hansova sećanja i sve što smo jedno drugom dali, pre i danas.
- Kakva je korist od toga, kad će ova sve obrisati i kako onda, uopšte da napišem išta?
- Ono za koliko si prišao sebi kroz ova iskustva, niko ti ne može uzeti. Postupaj sa tim mudro, danas ima načina, rekla sam ti, a za sećanja ne brini kad ti stvarno trebaju uvek su tu. Zar mi nisi to uvek govorio? Sutra dođi oko dva.
- Dobro sad, pa ko zna kad...opet Malena moja.
- Ajde nema veze, naćićemo se opet negde sigurno, a i sam si rekao, smrt je u stvari ništa.
- Živela malena.
- Odrasti već jednom.
- Nikad malena.
Još jedan većiti pogled, ovog puta kraći, i ućini mi se za nijansu zadovoljniji, okrete se i ode. Krenuh polako niz ulucu ka Haninoj kući.
- Neka briše šta hoće, ali kesten će videti kad na vrbi zasvrbi ili još malko posle. – rekoh onako za sebe.
Sestre
Hana Štajnberg, udata Šmit, ratna udovica mog naboljeg druga iz predhodnog detinjstva, Hermana Šmita, bila je jevrejka. U januaru, godine kad smo nas dvojica poginuli na Batini, rodila mu je kćer Lizu. Devojčica je bila je stara nekih šest meseci kad sam je poslednji put video.