pogled u nebo oznacio je kraj. resila sam da nema vise, i ste se tu moglo. nije mi bilo zao, ali nisam bila ni srecna. jednostavno, nije se moglo vise. duboki tragovi bili su urezani u meni. 25 godina, isto toliko strasnih oziljaka. ali zivot je cudo, bogom dan. idemo dalje, ma koliko da smo nesrecni i mali, postoji neko kome je gore nego nama. jos jednom ga pogledam, pogled mutan, siv, a opet prazan i iz njega ne procitah nista. shvatila bih da mu nije vazno, ali znam da jeste. verujem da jeste, mora da jeste. ne prihvatam lose misli, zivim sreco jer mislim srecno. volim i postojim za nekoga, za jedno bice barem. postojim, borim se, ali nemam snage da se pokrenem. zelim da ustanem, odem i ne okrenem se. a sve sto uspevam je da sedim i zurim u jednu veliku prazninu. prazninu koja izvire iz njega, iz njegovog pogleda, iz njegovog srca. tako mali, a tako snazan, osecaj nemoci i osecaj zelje. borba, samo borba, ali snaga me izdaje, moje telo je na izdisaju, cuju se jos samo poslednji jecaji. nema vise, kraj. ali ne smem to da dozvolim. moram vise, i mogu vise, samo kad bih mogla da ustanem. u mislima sam vec daleko, zaboravila na sve sto je bilo. otvorila novu knjigu i pocela da ispisujem svoje stranice. mozda praznije, tuznije, usamljenije, ali bez njega. pocela sam da pisem sama, da stvaram sama, sama sam najbolja. ali, zasto sam jos uvek ovde, u ovoj stolici, ovoj sobi. jos uvek sam na istoj adresi, ali posta se vraca jer moja dusa vise ne zivi ovde. izgubljena i sama trazim novi dan. smisao u svetu u kome smisla nema. zelja je sve sto mi ostaje, i moram da pobedim ovaj put. jos malo, jos samo malo vremena je ostalo. i tada, bas kao i sada bicu sama. usamljena, i to je za ljude, mogu ja to. ali, da li cu biti srecna, ili kao i sada. zelja je ostala, misli i dalje putuju, snage mi nestaje. ponekad se vrati, ozari mi lice, vrati osmeh. pokusam da je zgrabim, ali mi uvek pobegne. pomislim, nekom drugom je vise potrebna.
