Bergson i Anštajnova teorija relativnosti

Када се појавила Ајнштајнова теорија релативитета у којој су се као проблеми јавила питања простора и времена, контракције и експанзије, референтних система, мноштва времена итд. то јест, када се појавило све оно што је Бергсон одавно пре тога обрадио у својим делима, он је морао да реагује и своју критику Анштајнових теорија изнео је у делу "Трајање и истовременост", одмах после његовог сусрета са њим 1922. године.

Приликом тог сусрета Бергсон је прво одао признање Анштајну за његове напоре којима је променио начин човековог човековог мишљења о простору и времену. Али, одмах затим изнео је примедбе које су толико чврсто утемељене, да је просто несхватљиво да данас сви знају за Анштајна а мало њих за Бергсона.

После издавања тог дела када су уследили безвезни коментари са свих страна назови "критичара", Бергсон је једноставно одустао. После шестог издања "Трајања и истовремености" није више издавао то дело не зато што није у праву, већ зато што је схватио да је његова филозофија далеко испред овог времена и да га не разумеју.

Овде ћу објаснити на чему се заснивају Бергсонови приговори у вези Анштајновог схватања времена. То се најбоље може видети на примеру са сатовима.

Časovnici na raketama A i B pokazuju isto vreme u trenutku kada su rakete jedna pored druge, neka je, na primer, u tom trenutku bilo 12 časova. Ovo početno vreme može se nazvati nultim vremenom.

Kako vreme prolazi, rastojanje između A i B se povećava pošto se rakete kreću relativno jedna u odnosu na drugu, i posle nekog konačnog vremenskog intervala rastojanje između rakete A i rakete B iznosiće x. Ako posmatrač na A tada pogleda na svoj časovnik i uporedi sa časovnikom na B, biće iznenađen zato što ova dva časovnika ne pokazuju isto vreme – onaj koji se nalazi na B kasni.......
Naravno, i ako bi posmatrač koji putuje raketom B uporedio vreme na svom časovniku i onom u raketi A, dobio bi da časovnik u raketi A kasni, a to kašnjenje bi takođe bilo dato jednačinom
Ovaj efekat kašnjenja časovnika u STR se naziva dilatacija vremena i ona nastaje onda kada se dva posmatrača kreću relativno jedan prema drugom konstantnim brzinama, tada svakom od njih izgleda da časovnik onog drugog kasni.

Како не приметити у овој причи да овде немамо мноштво времена садржаних у мноштву референтних система, већ да имамо једно једино унутрашње време које је једно исто код сваког посматрача у сваком референтном систему. Или, посматрач у рекети А видеће да сат у ракети Б касни у односу на његов. Посматрач у ракети Б видеће да сат у ракети А заправо касни. Па шта се онда овде дешава?

Овде имамо једно јединствено време, унутрашње за сваки референтни систем и имамо обичне слике, представе, обичне називе других референтних система. Или, имамо сат у ракети А, и имамо слику сата који касни у ракети Б а која постоји само у свести посматрача А а не и у реалности. Јер, у ракети Б у свести посматрача немамо тај замишљени сат који касни, већ неки сасвим други сат који не касни, већ супротно.

Исто тако чувени парадокс близанаца.

Kod paradoksa blizanaca, od dva blizanca jedan odlazi na putovanje do neke daleke zvezde i natrag, a drugi ostaje na Zemlji. Ako je ta zvezda udaljena 4 svetlosne godine od Zemlje, a da se raketa kreće prosečnom brzinom koja je jednaka 4/5 brzine svetlosti. Ukupno vreme za njeno putovanje biće tada oko deset godina. Ovo znači da iako je putovanje trajalo deset godina prema časovniku blizanca na Zemlji, prema časovniku onog u raketi putovanje je trajalo samo šest godina. Po povratku sa puta blizanac će shvatiti da nije ostario onoliko koliko i njegov brat koji je ostao na Zemlji.

Близанац који остаје на Земљи, констатоваће да се у ракети време успорило. Али, близанац у ракети неће од тог успореног времена ништа приметити. За њега ће време протицати исто као и до тада.

Ако та ракета наиђе на црну рупу, по теорији, за посматрача на Земљи време у ракети доћи ће до нуле, зауставиће се; али чак и тада близанац који је увучен у црну рупу имаће непромењен осећај трајања времена.

Па где је то успорено време онда? Нигде! Само у свести близанца на Земљи где егзистира као слика - опажај.
Дакле, овде имамо једно унутрашње време, психолошко време, које је унутрашње за оба референтна система, и имамо слику ракете у којој се време успорило. То је само слика која не постоји нигде другде осим у свести близанца који је остао на Земљи.

Постоји веома јасна Бергсонова аналогија о овоме.

Сликар може на некој пољани угледати човека који је удаљен сто метара и констатовати како он изгледа мали и тако га и нацртати на платну. Али, тај човек сам за себе није се смањио због тога, већ је он нормалне величине а "слика малог човека на платну" постоји само за сликара.

Потпуно исто је и са ткз. "дилатацијом времена". Свако траје као што је увек и трајао а слика успореног трајања постоји само као слика у нечијој свести где се констатује да је нешто опажено на тај и тај начин, а да се тај референти систем узима као полазиште.

Онај ко је ово разумео кладим се да сада размишља о овоме. Ако постоји само једно време, како то да када се близанац врати са путовања он констатује да је његов брат остарио?

Тачно, вероватно је да ће он то констатовати али не због мноштва релативних времена, већ због дешавања у самом јединственом времену - трајању. Морамо нагласити да то јединствено време о коме Бергсон говори није опросторено време линија које се може делити и које заправо није време већ простор, већ се ради о трајању, интуицији трајања, квалитативној множини. Као такво, оно не познаје деобу на моје или твоје време, већ сва трајања постоје у њему виртуелно на начин прожимања, на начин мелодије. Тако да имамо мноштво трајања тачно! Време човека од педесет година не протиче истим темпом као време тинејџера. Све су то различита трајања, али квалитативно различита, не различита у смислу линије коју можемо мерити и која није време.
Потврду овога имамо свуда око нас без да се позивамо на брзину светлости. Вероватно свако може констатовати да је неко из његове генерације остарио или изгледа старији десет година више од њега и обрнуто и у праву је. То су различита трајања у оквиру једног истог јединственог трајања, квалитативне множине.
Иако један минут тинејџера и један минут старог човека нису једно исто. Иако време мрава и време човека опет нису једно исто, ипак су виртуелни садржиоци метафизички једног.

Анштајн је помешао право трајање "квалитативну множину" са опростореним временом, и упркос томе је, као што му и Бергсон признаје, дао велики допринос напретку науке. Али, када су суштинске ствари у питању та теорија је обична заблуда. То је само до крајности разрађена грешка обичног мишљења које трајање изједначава са простором, јукстапозицију са сукцесијом, иако је трајање нешто другачије од простора и самим тим, као такво, изван могућности сазнања или анализе, доступно само интуицији, интуицији трајања.

Још нека размишљања:
http://forum.krstarica.com/entry.php/31414-Bergson-i-Anštajnova-teorija-relativnosti-2

 

[zxy]

Ovo su vrhunshe spekulacije i ako kao laik mogu da iznesem neku svoju intuiciju rekao bih da mi zaključak izlaganja izgleda verovatan.

 

[MPMcB]

Take it easy Amigo!
Vratiću se na ovo ako uhvatim subjektivnog vremena

 

[oziman]

Нашао сам на интернету неке ствари о том сусрету Ајнштјана и Бергсона. У њима се каже да се уобичајено узима да је Бергсон у том дуелу изгубио, и да је то показатељ како и највеће филозофске величине попут Бергсона а самим тим и филозофи уопште, не могу више пратити, нити разумети достигнућа физике.
Наравно, тај закључак је подржан свим средствима масовне пропаганде а који је резултовао тиме да на крају Бергсон са висина славе коју није доживео ниједан филзоф до тада, дође дотле да данас ретко ко да је уопште чуо за њега.

Међутим, то је закључак друге стране предвођене смишљеном кампањом владалаца света у промовисању сировог материјализма и вредности индустријског технолошког доба и новог светског поретка а у коме је духовност непожељна, док са друге стране, Бергсон је заправо тај који је тврдио да га Анштајн и цела та материјалстичка клика није разумела, тако да је објавио књигу у којој је то нацртао свима, али узалуд.

Ипак, то не сме спречити нас да тражимо истину тамо где се она налази а не тамо где су нам масони рекли да је тражимо.

"Време није линија" јесте једна реченица која је довољна да пресуди у целом том спору између Бергсона и Анштајна.

ON APRIL 6, 1922 HENRI BERGSON and Albert Einstein confronted each other at a meeting of the Société française de philosophie.2 It is commonly asserted that during the meeting Bergson lost to the young physicist. Bergson, subsequent commentators have insisted, made an essential mistake by not understanding the physics of relativity.3 Their confrontation exemplified the victory of ―rationality‖ against ―intuition.‖ It was a key moment demonstrating that intellectuals (like Bergson) were unable to keep up with revolutions in science (like Einstein’s). For the physicists Alan Sokal and Jean Bricmont, the ―historical origins‖ of the Science Wars lay in Einstein’s and Bergson’s fateful meeting. Since then, they have seen the malaise of le bergsonisme continuing to spread — recently reaching ―Deleuze, after passing through Jankélévitch and Merleau-Ponty.‖ 4
Bergson, however, never acknowledged defeat. According to him, it was Einstein and his interlocutors who did not understand him.5 He attempted to clarify his views in no less than three appendices to his famous book Durée et Simultanéité, in a separate article ―Les temps fictifs et les temps réel‖ (May 1924), and in a long footnote to La Pensée et le mouvant. Despite these attempts many of his previous followers abandoned him. Gaston Bachelard, for example, referred to him as the philosopher who had lost against Einstein. But others, like Merleau-Ponty, persisted in defending him. This small group resigned themselves to being categorized by Einstein’s defenders as retrogrades, irrationals and ignorant. Among the most important thinkers who have since followed the debate we can list: Gaston Bachelard, Léon Brunschvicg, Gilles Deleuze, Emile Meyerson, Martin Heidegger, Jacques Maritain, Karl Popper, Bertrand Russell, Paul Valéry, and Alfred North Whitehead.