"Онај ко се бори за
Бога и његов народ, чак и ако је сам, никада не може да изгуби.
Постоје тренуци када масе успостављају контакт са духом свог народа. То су моменти провиђења. Масе тада
виде свој народ у целокупној његовој прошлости, и осећају његове тренутке славе, као и пораза. Они тада јасно могу да осете бурне догађаје у будућности. Тај додир са бесмртним и колективним духом нације је грозничав и уздрхтао. Када се то догоди, народ плаче.
То је вероватно нека национална мистерија, коју неки критикују јер не знају шта у ствари представља,
а други не могу да је дефинишу, јер је никада нису осетили.
Ако је хришћанска мистерија, која тежи ка екстази, контакт човека са Богом, кроз ''уздизање од људске
ка божанској природи'' онда је национална мистерија ништа друго него човеков контакт, или
контакт масе са духом свог народа, кроз уздизање изнад личних интереса ка вечном животу народа. И то не
интелектуално, јер то може да буде случај са било којим историчарем, већ уживо, у њиховим срцима.
Да имам само један метак, а испред мене су и издајица и непријатељ, ја бих га искористио на издајицу.
Већина, са својим мишљењем, овде није важна иако можда заузима 99% људи. Животну судбину
нашег народа не одређује мишљење већине. Они, та већина, могу само да се приближе или удаље од те
судбине, у зависности од свог стања свести и врлине или несвесности и греха.
Кроз такве појединце је говорио цео наш народ, а не кроз кукавичку и
млаку ''већину''. Такви појединци ће или победити или умрети, без обзира на све. Јер кад они умру, читав народ
живи ради њихове смрти, и почаствован је њиховом чашћу. Они светлуцају у историји као златни брежуљци,
окупани сунцем у зору, док се на простране котлине спушта тама заборава и смрти. Место у националној
историји не припада оном, ко живи и побеђује жртвујући судбину свог народа, него само оном, ко је спреман да
се држи те судбине, без обзира да ли тиме побеђује или губи.
'Али исто тако нећемо дозволити да се под маском патриотизма, олигархијски тирани поставе
радницима за врат и да их буквално деру, док се у исто време диче символима Отаџбине - коју не воле; Бога
- у Кога не верују; Цркве - у коју никада нису ни ушли; и Војске - коју голоруку шаљу у рат. То су ствари, које
се не смеју користити као лажни амблеми у рукама неморалних људи у циљу политичке преваре.''
Затим смо почели да организујемо раднике у национална удружења, па чак и у политичку "
- Корнелије Кодреану
Бога и његов народ, чак и ако је сам, никада не може да изгуби.
Постоје тренуци када масе успостављају контакт са духом свог народа. То су моменти провиђења. Масе тада
виде свој народ у целокупној његовој прошлости, и осећају његове тренутке славе, као и пораза. Они тада јасно могу да осете бурне догађаје у будућности. Тај додир са бесмртним и колективним духом нације је грозничав и уздрхтао. Када се то догоди, народ плаче.
То је вероватно нека национална мистерија, коју неки критикују јер не знају шта у ствари представља,
а други не могу да је дефинишу, јер је никада нису осетили.
Ако је хришћанска мистерија, која тежи ка екстази, контакт човека са Богом, кроз ''уздизање од људске
ка божанској природи'' онда је национална мистерија ништа друго него човеков контакт, или
контакт масе са духом свог народа, кроз уздизање изнад личних интереса ка вечном животу народа. И то не
интелектуално, јер то може да буде случај са било којим историчарем, већ уживо, у њиховим срцима.
Да имам само један метак, а испред мене су и издајица и непријатељ, ја бих га искористио на издајицу.
Већина, са својим мишљењем, овде није важна иако можда заузима 99% људи. Животну судбину
нашег народа не одређује мишљење већине. Они, та већина, могу само да се приближе или удаље од те
судбине, у зависности од свог стања свести и врлине или несвесности и греха.
Кроз такве појединце је говорио цео наш народ, а не кроз кукавичку и
млаку ''већину''. Такви појединци ће или победити или умрети, без обзира на све. Јер кад они умру, читав народ
живи ради њихове смрти, и почаствован је њиховом чашћу. Они светлуцају у историји као златни брежуљци,
окупани сунцем у зору, док се на простране котлине спушта тама заборава и смрти. Место у националној
историји не припада оном, ко живи и побеђује жртвујући судбину свог народа, него само оном, ко је спреман да
се држи те судбине, без обзира да ли тиме побеђује или губи.
'Али исто тако нећемо дозволити да се под маском патриотизма, олигархијски тирани поставе
радницима за врат и да их буквално деру, док се у исто време диче символима Отаџбине - коју не воле; Бога
- у Кога не верују; Цркве - у коју никада нису ни ушли; и Војске - коју голоруку шаљу у рат. То су ствари, које
се не смеју користити као лажни амблеми у рукама неморалних људи у циљу политичке преваре.''
Затим смо почели да организујемо раднике у национална удружења, па чак и у политичку "
- Корнелије Кодреану
