Zar niste osetili da u drhtavom sutonu prolećne zore,dok u zagonetnom ritmu ptice cvrkuću medju drvećem,mužjaci i ženke jedni drugima govore o cveću?
Mora da je poštovanje cveća u čovečanstvu nastalo istovremeno kad i ljubavno pesništvo.
Gde razgovetnije,nego li u cvetu,slatkom u njegovoj nesvesnosti,mirišljavom u njegovom spokoju,možemo da zamislimo otkrivanje ljudske duše?
Prvi čovek koji je ženi ponudio venac cveća prevazišao je životinju.
Postao je ljudsko biće uzdigavši se nad sirovom prirodnom potrebom,ušao je u carstvo umetnosti shvativši tananu upotrebu "nepotrebnoga".
U radosti ili tuzi,cvetovi su naši stalni prijatelji.
Sa njima jedemo,pijemo,pevamo,plešemo i igramo.
Venčavamo se i krstimo uz cveće.
Ne usudjujemo se ni da umremo bez njega!
Molili smo se sa ljiljanom,meditirali sa lotosom,jurišali u borbi sa ružom u hrizantemom.
Čak smo pokušavali da govorimo jezikom cveća,a kako bismo mogli da živimo bez njega?"
Zastrašujuća je i sama pomisao na svet lišen njegovog prisustva.
Kakvu samo utehu ono donosi postelji bolesnika,kakav samo sjaj blaženstva u mrak iznurenih duša!
Njegova spokojna nežmost obnavlja u nama izbledelo poverenje u Univerzum,kao što usredsredjen pogled milog deteta priziva naše izgubljene nade.
Upravo ono u tuzi leži na našim grobovima kada se pretvaramo u prah.
Ne možemo da prikrijemo istinu,ma koliko bila žalosna,da mi,uprkos svom drugovanju sa cvećem,nismo se izdigli više od životinje.
Zagrebi ovčju kožu i vuk u nama će brzo iskeziti svoje zube.
Rečeno je da je čovek sa deset godina životinja,sa dvadeset ludak,sa trideset promašen,sa četrdeset varalica i sa pedeset zločinac.
Možda postaje zločinac zato što nikada nije prestao da bude životinja?
Nama nije ništa ozbiljno sem gladi,ništa sveto sem naših vlastitih želja.
Pred očima nam se rušio hram za hramom,ali se jedan žrtvenik zauvek održava..onaj na kojem palimo isens vrhovnom Idolu-sebi samima.
Naš Bog je veliki,a novac je njegov prorok!
Pustošimo prirodu da bi smo mu prineli žrtvu.
Hvalimo se da smo pokorili materiju,a zaboravaljamo da je upravo materija porobila nas.
Kakve sve grozote ne činimo u ime kulture i otmenosti!
Recite mi nežni cvetovi,vi zvezdane suze,dok stojite u vrtu klimajući glavama pčelama što pevaju o rosi i sunčanim zracima,jeste li svesni strašne sudbine koja vas čeka?
Sanjajte,njišite se i veselite dok još možete na blagim letnjim povetarcima.
Sutra će vas nemilosrdna ruka stisnuti oko vrata.
Bićete počupani,deo po deo,na komadić,i izgnani iz svojih mirnih domova.
Možda će prići i neka lepa okrutnica i možda će reći kako ste ljupki,dok su joj prsti još mokri od vaše krvi.
Recite mi,hoće li to biti dobrota?
Možda je vaša sudbina da budete zarobljeni u kosi nekog za koga znate da nema srca.
Ili da budete zadenuti u reveru kaputa nekoga ko se ne bi usudio da vas pogleda ulice da ste Čovek.
Možda je vaša sudbina da budete zatvoreni u nekoj uskoj posudi,u kojoj je samo ustajala voda što gasi nepodnošljivu žedj koja upozorava da život kopni.
Cvetovi,da ste se zatekli i zemlji Mikadovoj,možda biste nekada sreli groznog čoveka naoružanog makazama i groznom pilom.
On bi sebe nazvao Majstorom Cveća.
Isticao bi svoja lekarska prava,a vi biste ga nagonski mrzeli,jer znate da se lekar uvek trudi da produži muke svojih žrtava.
On bi vas sekao,savijao i uvrtao u one nemoguće položaje za koje misli da vam dolikuje da ih poprimite.
Iskrivio bi vam mišiće i iščašio kosti kao bilo koji drugi osteopat.
Palio bi vas užarenim ugljem da vam zaustavi krvarenje i zarivao žice u vas da vam ubrza cirkulaciju.
Hranio bi vas solju,kvasinom,stipsom i ponekad vitriolom.
Kad bi se učinilo da tek što ste klonuli,polivao bi vam noge vrelom vodom.
Sve će to raditi samo da bi se hvalio kako vas može održati u životu dve ili više nedelja duže,nego što bi bilo to moguće bez njegovog postupka.
Zar ne biste više voleli da ste bili ubijeni onog trenutka kad vas je i zarobio?
Kakve ste to zločine počinili u prošloj inkarnaciji da bi se opravdala takva kazna u ovoj?
Razuzdano trošenje cveća i zapadnim društvima još je užasnije od načina na koji sa njim postupaju istočni majstori cveća.
Broj cvetova koji se svaki dan ubere da bi se okitile plesne dvorane i stolovi za bankete u Evropi i Americi,a da bi sutradan bili bačeni,mora da je ogroman..kad bi se spleli u venac mogli bi opisati kontient!
Uz takav,krajnje nehatan odnos prema životu,krivica Majstora Cveća postaje neznatna.
On,u najmanju ruku,poštuje ekonomičnost prirode,bira žrtve sa brižljivim predumišljajem,a kad uginu,odaje počast njihovim ostacima.
Na Zapadu,isticanje cveća kao da je deo pokazivanja bogatstva-hirovitost jednog trenutka.
Kuda odlaze svi ti cvetovi kada slavlje prodje?
Ništa ne izaziva toliko sažaljenje kao pogled na uvelo cveće,nemilosrdmo bačeno na gomilu djubreta.
Zašto se cveće radja tako lepo,a tako bespomoćno?
Insekti mogu da ubodu,ali i najkrotkija životinja će se boriti ako je dovedena u opasnost.
Ptice,čije se perje traži da bi se stavilo na odredjene šešire,mogu da odlete od svog progonitelja.
Krznena životinja,od čijeg krzna mnoge "najpametnije životinje" žele da naprave sebi kaput,može da se sakrije na dolazak ubice.
Jedini cvet za koji se zna da ima krila je leptir...svi ostali su nemoćni pred uništiteljem.
Ako i i vrište u svom smrtonosnom grču,njihov plač nikad ne dopire do naših tvrdih ušiju.
Mi smo uvek surovi prema onima koji nas vole i služe nam u tišini..
Ali,može doći vreme kada nas zbog naše okrutnosti ostave ti naši najbolji prijatelji.
Zar niste primetili da je divlje cveće svake godine sve redje?
Možda su mu njegovi mudraci rekli da ode,dok čovek ne postane humaniji.
Mozda se preselilo na Nebo..
Mnogo lepog je rečeno o onome ko uzgaja biljke.
Čovek sa loncem je neuporedivo humaniji od onog sa makazama.
Sa uživanjem posmatramo njegovu brigu o vodi i suncu,njegove bitke sa parazitima,strah od mraza,nemir kad pupoljci sporo izbjaju,ushićenje kada se listovi zasjaje.
Jedna legenda kaže da u jednom japanskom manastiru postoji čudna pločica (pripisuje se Jošicuneu,junaku samurajske prišlosti),koja je bila upozorenje,postavljeno kao zaštita jednog prelepog šljivinog drveta.
Pločica privlači surovim humorom tog ratničkog doba,jer sadrži sledeći natpis-"Ko otkine jednu grančicu sa ovog stabla,u zalog će izgubiti jedan prst".
O,da bi se takav zakon mogao namtnuti protiv onih koji razuzdano tamane cveće i sakate njihova umetnička dela!
Čak i onda kada je u pitanju cveće u saksiji,skloni smo da podumnjamo u ljudsku sebičnost.
Čemu uzimatiu biljke iz njihovih domova i tražiti od njih da cvetaju u stranom okruženju?
Da li je to isto kao tražiti od ptica da pevaju i da se pare u zatvorenim kavezima?
Ko zna da se orhideje ne guše u našim zatvorenim staklenicima i da beznadežno čeznu da,barem na čas,ugledaju svoja rodna južna neba?
Pravi ljubitelj cveća je onaj koji ga posećuje u njegovom prirodnom staništu..
Koji je sedeo pred slomljenim banbusovom ogradom i razgovarao sa divljom hrizantemom (Tai Juen ming),koji je u suton,pored tajanstvenog mirisa,lutao medju rascvetalim šljivama Zapadnog jezera (Lin Vo Sing),ili spavao u čamcu kao bi se njegovi snovi mogli pomešati sa snovima lotosa (Čou Mu šin).
Carica Komo,jedna od najslavnijih vladarki iz doba Nara je zapevala:"Ako te uberem,moja ruka će te oskrnaviti,o cvete..tebe,koji stojiš na livadi,prinosim Budama prošlosti,sadašnjosti i budućnosti".
Ipak,ne budimo previše sentimentalni.
Budimo manje raskošni,a više veličanstveni kada smo u kontaktu sa cvećem.
Poštujmo pravo značenje Cvetne Žrtve.
Možda cvetovi cene njen puni smisao.
Oni nisu kukavice kao ljudi.
Neki cvetovi ponosno odlaze u smrt,a zasigurno su takvi cvetovi japanske trešnje,dok se slobodno predaju vetrovima.
Svako ko je stajao pred mirisnom lavinom u Jošinu ili Arašijami,morao je ovo razumeti..
Cvetovi na tren lebde poput oblaka optočenih draguljima i plešu nad kristalnim brzacima..a potom,čim zaplove nasmejanim i brbljivim vodama,kao da nam poručuju."Zbogom proleće..! Mi odlazimo u Večnost.."
/odlomak/
KAKUZO OKAKURA "Knjiga o čaju"
Ps.Knjiga me je oduševila svojom filozofijom.
Govori o ritualu,zapravo majstorstvu spravljanja,ispijanja i simbolici svega vezanog za kult Čaja.
Jedan odlomak je posvećen kultu Cveća,koji je na mene ostavio neopisiv utisak.
Želela sam da ga podelim sa vama...znam da će mnoge "dodirnuti" svojom (za nas u mnogome nepoznatom) istočnjačkom filozofijom..
Prekucala sam tekst iz ove knjige za vas...
Posebno i zato što sam juče (u vremenski paklenom danu i sa paklenim osećanjima) bila suočena sa "brdom od cveća" na najsumornijem mestu na kojem čovek,uopšte,može da bude...
Mora da je poštovanje cveća u čovečanstvu nastalo istovremeno kad i ljubavno pesništvo.
Gde razgovetnije,nego li u cvetu,slatkom u njegovoj nesvesnosti,mirišljavom u njegovom spokoju,možemo da zamislimo otkrivanje ljudske duše?
Prvi čovek koji je ženi ponudio venac cveća prevazišao je životinju.
Postao je ljudsko biće uzdigavši se nad sirovom prirodnom potrebom,ušao je u carstvo umetnosti shvativši tananu upotrebu "nepotrebnoga".
U radosti ili tuzi,cvetovi su naši stalni prijatelji.
Sa njima jedemo,pijemo,pevamo,plešemo i igramo.
Venčavamo se i krstimo uz cveće.
Ne usudjujemo se ni da umremo bez njega!
Molili smo se sa ljiljanom,meditirali sa lotosom,jurišali u borbi sa ružom u hrizantemom.
Čak smo pokušavali da govorimo jezikom cveća,a kako bismo mogli da živimo bez njega?"
Zastrašujuća je i sama pomisao na svet lišen njegovog prisustva.
Kakvu samo utehu ono donosi postelji bolesnika,kakav samo sjaj blaženstva u mrak iznurenih duša!
Njegova spokojna nežmost obnavlja u nama izbledelo poverenje u Univerzum,kao što usredsredjen pogled milog deteta priziva naše izgubljene nade.
Upravo ono u tuzi leži na našim grobovima kada se pretvaramo u prah.
Ne možemo da prikrijemo istinu,ma koliko bila žalosna,da mi,uprkos svom drugovanju sa cvećem,nismo se izdigli više od životinje.
Zagrebi ovčju kožu i vuk u nama će brzo iskeziti svoje zube.
Rečeno je da je čovek sa deset godina životinja,sa dvadeset ludak,sa trideset promašen,sa četrdeset varalica i sa pedeset zločinac.
Možda postaje zločinac zato što nikada nije prestao da bude životinja?
Nama nije ništa ozbiljno sem gladi,ništa sveto sem naših vlastitih želja.
Pred očima nam se rušio hram za hramom,ali se jedan žrtvenik zauvek održava..onaj na kojem palimo isens vrhovnom Idolu-sebi samima.
Naš Bog je veliki,a novac je njegov prorok!
Pustošimo prirodu da bi smo mu prineli žrtvu.
Hvalimo se da smo pokorili materiju,a zaboravaljamo da je upravo materija porobila nas.
Kakve sve grozote ne činimo u ime kulture i otmenosti!
Recite mi nežni cvetovi,vi zvezdane suze,dok stojite u vrtu klimajući glavama pčelama što pevaju o rosi i sunčanim zracima,jeste li svesni strašne sudbine koja vas čeka?
Sanjajte,njišite se i veselite dok još možete na blagim letnjim povetarcima.
Sutra će vas nemilosrdna ruka stisnuti oko vrata.
Bićete počupani,deo po deo,na komadić,i izgnani iz svojih mirnih domova.
Možda će prići i neka lepa okrutnica i možda će reći kako ste ljupki,dok su joj prsti još mokri od vaše krvi.
Recite mi,hoće li to biti dobrota?
Možda je vaša sudbina da budete zarobljeni u kosi nekog za koga znate da nema srca.
Ili da budete zadenuti u reveru kaputa nekoga ko se ne bi usudio da vas pogleda ulice da ste Čovek.
Možda je vaša sudbina da budete zatvoreni u nekoj uskoj posudi,u kojoj je samo ustajala voda što gasi nepodnošljivu žedj koja upozorava da život kopni.
Cvetovi,da ste se zatekli i zemlji Mikadovoj,možda biste nekada sreli groznog čoveka naoružanog makazama i groznom pilom.
On bi sebe nazvao Majstorom Cveća.
Isticao bi svoja lekarska prava,a vi biste ga nagonski mrzeli,jer znate da se lekar uvek trudi da produži muke svojih žrtava.
On bi vas sekao,savijao i uvrtao u one nemoguće položaje za koje misli da vam dolikuje da ih poprimite.
Iskrivio bi vam mišiće i iščašio kosti kao bilo koji drugi osteopat.
Palio bi vas užarenim ugljem da vam zaustavi krvarenje i zarivao žice u vas da vam ubrza cirkulaciju.
Hranio bi vas solju,kvasinom,stipsom i ponekad vitriolom.
Kad bi se učinilo da tek što ste klonuli,polivao bi vam noge vrelom vodom.
Sve će to raditi samo da bi se hvalio kako vas može održati u životu dve ili više nedelja duže,nego što bi bilo to moguće bez njegovog postupka.
Zar ne biste više voleli da ste bili ubijeni onog trenutka kad vas je i zarobio?
Kakve ste to zločine počinili u prošloj inkarnaciji da bi se opravdala takva kazna u ovoj?
Razuzdano trošenje cveća i zapadnim društvima još je užasnije od načina na koji sa njim postupaju istočni majstori cveća.
Broj cvetova koji se svaki dan ubere da bi se okitile plesne dvorane i stolovi za bankete u Evropi i Americi,a da bi sutradan bili bačeni,mora da je ogroman..kad bi se spleli u venac mogli bi opisati kontient!
Uz takav,krajnje nehatan odnos prema životu,krivica Majstora Cveća postaje neznatna.
On,u najmanju ruku,poštuje ekonomičnost prirode,bira žrtve sa brižljivim predumišljajem,a kad uginu,odaje počast njihovim ostacima.
Na Zapadu,isticanje cveća kao da je deo pokazivanja bogatstva-hirovitost jednog trenutka.
Kuda odlaze svi ti cvetovi kada slavlje prodje?
Ništa ne izaziva toliko sažaljenje kao pogled na uvelo cveće,nemilosrdmo bačeno na gomilu djubreta.
Zašto se cveće radja tako lepo,a tako bespomoćno?
Insekti mogu da ubodu,ali i najkrotkija životinja će se boriti ako je dovedena u opasnost.
Ptice,čije se perje traži da bi se stavilo na odredjene šešire,mogu da odlete od svog progonitelja.
Krznena životinja,od čijeg krzna mnoge "najpametnije životinje" žele da naprave sebi kaput,može da se sakrije na dolazak ubice.
Jedini cvet za koji se zna da ima krila je leptir...svi ostali su nemoćni pred uništiteljem.
Ako i i vrište u svom smrtonosnom grču,njihov plač nikad ne dopire do naših tvrdih ušiju.
Mi smo uvek surovi prema onima koji nas vole i služe nam u tišini..
Ali,može doći vreme kada nas zbog naše okrutnosti ostave ti naši najbolji prijatelji.
Zar niste primetili da je divlje cveće svake godine sve redje?
Možda su mu njegovi mudraci rekli da ode,dok čovek ne postane humaniji.
Mozda se preselilo na Nebo..
Mnogo lepog je rečeno o onome ko uzgaja biljke.
Čovek sa loncem je neuporedivo humaniji od onog sa makazama.
Sa uživanjem posmatramo njegovu brigu o vodi i suncu,njegove bitke sa parazitima,strah od mraza,nemir kad pupoljci sporo izbjaju,ushićenje kada se listovi zasjaje.
Jedna legenda kaže da u jednom japanskom manastiru postoji čudna pločica (pripisuje se Jošicuneu,junaku samurajske prišlosti),koja je bila upozorenje,postavljeno kao zaštita jednog prelepog šljivinog drveta.
Pločica privlači surovim humorom tog ratničkog doba,jer sadrži sledeći natpis-"Ko otkine jednu grančicu sa ovog stabla,u zalog će izgubiti jedan prst".
O,da bi se takav zakon mogao namtnuti protiv onih koji razuzdano tamane cveće i sakate njihova umetnička dela!
Čak i onda kada je u pitanju cveće u saksiji,skloni smo da podumnjamo u ljudsku sebičnost.
Čemu uzimatiu biljke iz njihovih domova i tražiti od njih da cvetaju u stranom okruženju?
Da li je to isto kao tražiti od ptica da pevaju i da se pare u zatvorenim kavezima?
Ko zna da se orhideje ne guše u našim zatvorenim staklenicima i da beznadežno čeznu da,barem na čas,ugledaju svoja rodna južna neba?
Pravi ljubitelj cveća je onaj koji ga posećuje u njegovom prirodnom staništu..
Koji je sedeo pred slomljenim banbusovom ogradom i razgovarao sa divljom hrizantemom (Tai Juen ming),koji je u suton,pored tajanstvenog mirisa,lutao medju rascvetalim šljivama Zapadnog jezera (Lin Vo Sing),ili spavao u čamcu kao bi se njegovi snovi mogli pomešati sa snovima lotosa (Čou Mu šin).
Carica Komo,jedna od najslavnijih vladarki iz doba Nara je zapevala:"Ako te uberem,moja ruka će te oskrnaviti,o cvete..tebe,koji stojiš na livadi,prinosim Budama prošlosti,sadašnjosti i budućnosti".
Ipak,ne budimo previše sentimentalni.
Budimo manje raskošni,a više veličanstveni kada smo u kontaktu sa cvećem.
Poštujmo pravo značenje Cvetne Žrtve.
Možda cvetovi cene njen puni smisao.
Oni nisu kukavice kao ljudi.
Neki cvetovi ponosno odlaze u smrt,a zasigurno su takvi cvetovi japanske trešnje,dok se slobodno predaju vetrovima.
Svako ko je stajao pred mirisnom lavinom u Jošinu ili Arašijami,morao je ovo razumeti..
Cvetovi na tren lebde poput oblaka optočenih draguljima i plešu nad kristalnim brzacima..a potom,čim zaplove nasmejanim i brbljivim vodama,kao da nam poručuju."Zbogom proleće..! Mi odlazimo u Večnost.."
/odlomak/
KAKUZO OKAKURA "Knjiga o čaju"
Ps.Knjiga me je oduševila svojom filozofijom.
Govori o ritualu,zapravo majstorstvu spravljanja,ispijanja i simbolici svega vezanog za kult Čaja.
Jedan odlomak je posvećen kultu Cveća,koji je na mene ostavio neopisiv utisak.
Želela sam da ga podelim sa vama...znam da će mnoge "dodirnuti" svojom (za nas u mnogome nepoznatom) istočnjačkom filozofijom..
Prekucala sam tekst iz ove knjige za vas...
Posebno i zato što sam juče (u vremenski paklenom danu i sa paklenim osećanjima) bila suočena sa "brdom od cveća" na najsumornijem mestu na kojem čovek,uopšte,može da bude...
