Percepcija i memorija - Blogovi - Forum Krstarice
Prikaži RSS

oziman

Percepcija i memorija

Oceni ovaj blog
Percepcija (opazaj) jeste slika naspram subjekta koji opaza. Subjekat je pri tome "tacka sintetickog jedinstava apercepcije" ili ono sto sve opaza a sto nikada nije opazeno a na sta svi mislimo kada kazemo rec "ja". Pri tome imamo podelu na subjekat i objekat gde je subjekat nespoznatljiv a objekti slike jesu "realan svet".
Prilikom saznavanja imamo posla samo sa akcidencijama dok je supstancija izvan mogucnosti saznanja . Nju ne saznajemo vec intuitivno naslucujemo, dok ono sto saznajemo, mora proci kroz apriorne forme saznavanja razuma prostor, vreme, kauzalitet da bi tako dobili kompletnu percepciju ili sliku.

Medjutim, prilikom formiranja slike desava se nesto sto malo ko primecuje. Dolazi do projekcija proslih slika. Memorija prosto bombarduje sadasnje percepcije. Slika koja je evo ispred mene u sadasnjem trenutku, osim sto sadrzi apriorne forme opazanja razuma, takodje sadrzi i slike secanja koje su projektovane.

Postoji jedan dobar primer za ovo a koji pokazuje kako zapravo projektujemo slike secanja na neposrednu predstavu.

Tekst sam pronasao na internetu:

Nsiam vreovao da zparvrao mgou rzmaueti šta čtaim.
Zaavljhujći nobinceoj mćoi ljdskuog mgzoa, pemra irtažsiavnjima nučaimka, njie vžano kjoim su rodesldoem npiasnaa slvoa u rčei. Jdieno je važno da se pvro i psldeonje sovlo nlaaze na sovm msteu otasla solva mgou btii u ptponuom nerdeu i bez ozibra na ovu oloknost tkest mžeote čtiati bez pobrlema.
Ovo je zobg tgoa što ljuduksi mzoak ne čtia savko slvoo poebsno, već rčei poasmrta kao cleniu.
Oavj preomećaj je šljiavo nzavan "tipoglikemija".
Kome su još vaanži grmaaitka i prapvois?
Ovaj tekst koji je iznet kao zanimljivost zapravo dodiruje u jedno sustinsko pitanje filozofije koje se tice odnosa materije i memorije a koje je obradio Bergson u istoimenom delu.
Kao sto vidite percepcija daje okvir koga u vecini ispunjava memorija.
Konkretna percepcija je spoj neposrednog opazanja i projektovanih slika secanja.
Ali ne samo spoj. Sta vise, prilikom saznavanja, imamo posla samo i jedino sa svojom memorijom...sa prosloscu. Saznavati znaci secati se. Sadasnjost nikada nije opazena niti moze biti opazena.
Ili evo primera:
Kada cujem rec "razgovor" u svakom trenutku vremena u sadasnjosti, imam posla samo sa jednim jedinim slovom. Prosla slova postoje samo u secanju. Ali i to jedno slovo koje je navodno u sadasnjosti, zapravo se sastoji od hiljade vibracija vazduha, pri cemu u sadasnjosti nemam posla ni sa kakvim "o" vec sa jednom jedinom vibracijom zvucnog talasa koja nikako ne moze biti osecaj zvuka . Ono cega smo svesni kada cujemo slovo "o" sastavljeno je iz hiljada vibracija kojih nema u sadasnjosti vec samo u secanju..u memoriji.

To isto vazi i za svetlost.
U razmaku od jedne sekunde crvena svetlost - sa najvecom duzinom talasa ima 400 triliona sukcesivnih treptaja. U sadasnjosti je samo jedan treptaj, a u nasoj svesti osecaj crvene svetlosti koji je zapravo MEMORIJA. Kada opazamo mi se zapravo secamo. Sadasnjost nije opazljiva. Iz nje izviru osecaji i opazaji slike, dok je ona izvoriste pecepcije ali izvan saznanja. Ona je "stvar po sebi".

Pošalji "Percepcija i memorija" na Facebook Pošalji "Percepcija i memorija" na Google Pošalji "Percepcija i memorija" na My Yahoo! Pošalji "Percepcija i memorija" na Live Pošalji "Percepcija i memorija" na MySpace Pošalji "Percepcija i memorija" na Twitter Pošalji "Percepcija i memorija" na Digg Pošalji "Percepcija i memorija" na del.icio.us

Ažurirano 11.07.2016. u 17:07, autor: oziman

Kategorije
Nekategorizovano

Komentari

  1. zxy (avatar)
    Vrlo lepo,sažeto ,verujem da će delovati podsticajno ,budeći radoznalost za Kanta,Šopenhauera,Bergsona i dr.
  2. vesnavrindavan (avatar)
    nice nice zato se kaze pronalazenje blaga u nama...spoznavanje..
  3. MPMcB (avatar)
    Sadašnjost, kao tačka na vremenskoj osi, rekli bi matematičari. Beskonačno kratak trenutak, ako sam dobro razumeo, bila bi ta sadašnost „po sebi“, rogobatan prevod sa nemačkog koga razumeju samo insajderi. U takvoj sadašnjosti nije ni jedan treptaj tj. ciklus vidljive svetlosti, nego samo jedna, jedina vrednost elektromagnetnog talasa, za više od jedne jednostavno nema mesta. Dakle, zdravo esencijalna stvar, koju normalno svestan čovek ne može direktno da oseti, percipira, šta li? Matematičari, pak počesto i bez većih problema, izlaze sa tim na kraj u svojim analizama. Ne mislim da većina njih to direktno percipira, oni se na kraju kao i većina ostalih, broje u normalan svet, nego sebi svojtveno, uvode pojam teženja iliti težnje. Predočavaju sebi neku veoma malu vrednost, recimo vremena, koja se jednostavno još smanjuje, bez, da ih tište realne osobine tog smanjivanja kao npr. koliko ili koliko brzo se smanjuje. Kažu, to se smanjuje ili to teži nuli i to je dosta da se analizira i izvode prigodni zaključci.
    Sad se ja pitam, zašto normalan čovek ne bi u svojim mislima to sebi predočio i krenuo isto tako da umanjuje do .. dokle više ne ide. Do „po sebi“ valjda?
    Prvi put u novijoj istoriji je to uspelo, koliko je poznato, Njutnu ili Lajbnicu.
    Znaći li da bi ipak moglo na neki naćin?
    Dalje, prošlost koja kako reče, bombarduje sadašnjost svojim sadržajem neumitno i drastično iskrivljuje percepciju sadašnjosti, jako me podseća na jednu čestu pojavu iz svakodnevnog života lakomislenog sveta.
    Predrasude, svuda gde god se pokuša makar malo sagledati i razmisliti. Nije li Njunovo teženje možda dobar put da se otkloni ili bar umanji malopre rekoh neumitan uticaj predrasuda na percepciju onoga što je sada, pa možda i ne bude to baš uvek po sebi?
  4. oziman (avatar)
    Intresantna zapazanja. Ova pitanja smo razradili na filozofiji na istoimenoj temi:

    http://forum.krstarica.com/showthread.php?t=391024
    Ažurirano 13.07.2010. u 12:08, autor: oziman
  5. oziman (avatar)
    Суштина ствари дата нам је у целини, и то на начин метафизичке целине која је нешто другачије од целине скупљених делова у простору. Као таква, та целина не познаје поделу, она је недељива, и самим тим у њој нема тако нечег попут прошлости, садашњости и будућности. Те три категорије постоје само за наше опажање при чему као што сам нагласио у уводном посту имамо посла само са прошлошћу или меморијом док је перцепција исецање, као маказама, опажајних слика из те меморије.

    Али, морамо овде нагласити да постоје две врсте меморије! Једна на коју обично мислимо када употребимо ту реч а која се састоји из слика сећања као репрезената појмова. Она је као суд у коме ређамо слике опажаје или "фотографије" да би их касније извадили из тог суда и послужили се њима.
    Али, постоји још један суд, кога такође зовемо меморија, и из кога такође вадимо опажаје, слике, фотографије, али које претходно нисмо ставили у њега. Те слике саме произлазе као такве прошавши кроз форме наше моћи сазнавања.
    Значи, имамо посла са једним судом који је жив и из кога вадимо оно што нисмо ставили у њега, и са једним судом који садржи само слике које смо у њега ставили. Прво је свет идеја друго свет појмова. А извориште и једног и другог је ствар по себи која је наша суштина. Зато и идеје и појмове и ствар по себи Бергсон може звати меморија без икаквих проблема.

    Али не Бергсон већ Шопенхауер може заправо најасније да појасни о чему се ту ради:

    Na kraju, razliku između pojma i ideje možemo da izrazimo i slikovito, time što ćemo reći: pojam sliči beživotnom čuvalištu u kojem sve što je odloženo zbilja leži jedno kraj drugog, ali iz kojeg se to više ne može izvaditi (analitičkim sudovima) nego onako kako je odloženo (sintetičkim razmišljanjem); s druge strane, ideja, u onome ko ju je shvatio, razvija predstave koje su nove u odnosu na istoimeni pojam: ona sliči živom, samorazvijajućem, oplodnom snagom obdarenom organizmu koji proizvodi ono što u njega nije prethodno stavljeno.
    Из главног дела...глава 49
    Ažurirano 11.07.2016. u 17:11, autor: oziman