Песма траве
Имају траве једну мисао тешку као камен
Јер оне мени кажу: "Не треба твоја песма.
Лези у нама.И склопи руке,где било,под главу.
И ћути.Дуго ћути док не заборавиш говор.
И посматрај мирно брег сасвим удаљен,и плав,
Што дубоко ћути.И дигни очи полако са брега
У облак,тако немиран и бео,незаустављен у небу.
И спусти очи са облака у себе.И заустављен сам
у себи,
Лежи.И ћути са очима у себи под облаком крај брега.
Збуњен од мрака у себи,погледај,и обично схвати
(Обично,као што нас ветар случајно заклати):
Над брегом нема облака.Брег ћути сам,мало црн
од сутона."
Лежим у трави високој и неодређено мислим.
Мрав један на мом колену као на брегу човек.
Немиран, мрав стоји.Ја ћутим И то је моја песма.
Сасвим замишљен,лежим у трави.Траве шуме
тешко као камен.
Cтеван Paичkoвић
Имају траве једну мисао тешку као камен
Јер оне мени кажу: "Не треба твоја песма.
Лези у нама.И склопи руке,где било,под главу.
И ћути.Дуго ћути док не заборавиш говор.
И посматрај мирно брег сасвим удаљен,и плав,
Што дубоко ћути.И дигни очи полако са брега
У облак,тако немиран и бео,незаустављен у небу.
И спусти очи са облака у себе.И заустављен сам
у себи,
Лежи.И ћути са очима у себи под облаком крај брега.
Збуњен од мрака у себи,погледај,и обично схвати
(Обично,као што нас ветар случајно заклати):
Над брегом нема облака.Брег ћути сам,мало црн
од сутона."
Лежим у трави високој и неодређено мислим.
Мрав један на мом колену као на брегу човек.
Немиран, мрав стоји.Ја ћутим И то је моја песма.
Сасвим замишљен,лежим у трави.Траве шуме
тешко као камен.
Cтеван Paичkoвић
