''Narod pamti i prepričava ono što može da shvati i što uspije da pretvori u legendu. Sve ostalo prolazi mimo njega bez dubljeg traga , sa nijemom ravnodušnošću bezimenih prirodnih pojava, ne dira njegovu maštu i ostaje u njegovom sjećanju.''
Ivo Andrić, Na Drini ćuprija
Legenda o Stoji i Ostoji
Most na Drini podigao je veliki vezir Mehmed-paša Sokolović, a zidao ga je Rade Neimar, koji je morao živeti stotinama godina kako bi sagradio sve što je lepo i trajno. Ipak, gradnju mosta, ometala je vila brodarica i noću rušila sve ono što se preko dana sagradilo. Tada je „nešto“ progovorilo iz vode i savetovalo Rada Neimara da ako želi sagraditi most mora pronaći dvoje dece, bliznadi, brata i sestru, Stoju i Ostoju i uzidati ih u srednje stubove mosta. Odmah je počelo traženje takve dece i obećana je nagrada onome ko ih nađe i dovede.
U jednom udaljenom selu pronašli su dvoje bliznadi i oteli ih od majke silom vezirove vlasti. Majka se nije htela odvojiti od njih već je posrćući i plačući krenula za njima, neosetljiva na psovke i udarce.
Rade Neimar je uzidao decu u stubove mosta. Ipak se sažalio i ostavio otvore na stubovima kroz koje je nesrećna majka mogla da doji svoju žrtvovanu decu. Kao spomen na to već stotinama godina teče iz zidina majčino mleko koje ostavlja neizbrisiv trag na kamenu.
Legenda o Fati avdaginoj
Ovo je priča o dva višegradska zaseoka, o Veljem Lugu i Nezucima koji leže na dva suprotna kraja grada. U Veljem Lugu živi porodica Osmanagića na čelu sa velikim domaćinom te porodice, Avdagom Osmanagićem. Njegova kćer Fata bila je neobično lepa i pametna devojka koja je povezala ova dva višegradska zaseoka...
Put iz kasabe vodi u Nezuke, a iz Nezuka nema dalje puta jer nema se nikuda ni ići ni iko dočekati. Samo na strmoj steni, uzdiže se kuća Mustajbega Hamzića koja nije ništa manja od kuće Osmanagića. Mustajbeg Hamzić imao je sina jedinca Naila koji se među prvima zagledao u lepu Fatu... Vremenom, Fatin otac je obećao Fatu Hamzićima, iako je to bilo protiv njene volje. Međutim Fata se čvrsto zarekla da će se udati za Naila „kad Velji Lug u Nezuke sađe“, odnosno da to nikada neće učiniti. Ljudi su svakodnevno prepričavali ovaj događaj, govorili su o Fatinom padu i poniženju i naglašavali činjenicu da će „Velji Lug u Nezuke saći“. Fata je morala da ispuni očevu riječ i volju i da pristane na vjenčanje, ali isto tako i obećanje sebi da to nikada neće uraditi.
Pripremavši se za svadbu, Fata je istovremeno tražila i izlaz iz ove bezizlazne situacije. Svoju misao često je zaustavljala na kapiji, lepoj i svetloj sofi od kamena na kojoj ljudi sede i razgovaraju, a ispod koje huči zelena i duboka reka... Tu je našla rješenje za svoje muke.
Poslednjeg četvrtka u mesecu avgustu, Hamzići su došli po devojku. Fata je posađena na konja i povorka je krenula put Nezuka. Krećući se polako stigli su do kapije kada je Fata zamolila najmlađeg brata da malo prikrati uzengije njenog konja. Koristeći bratovu zaokupljenu pažnju, ona pritera svog konja uz sam kraj mosta, stupi desnom nogom na kamenu ogradu, vinu se sa sedla i preko zida poleti u hučnu reku pod mostom... Na taj način ispunila je očevu riječ da će poći u Nezuke na vjenčanje, ali isto tako i obećanje sebi da se nikada neće udati za onoga koga ne voli.
Tako se desila ta neobična i nezapamćena stvar na kapiji. Velji Lug nije sišao u Nezuke i Avdagina Fata se nije udala u Hamziće. Svet u kasabi je još neko vreme prepričavao događaj i ostala je samo pesma o djevojci koja lepotom i mudrošću sja iznad svega, kao da je neprolazna...
Ivo Andrić, Na Drini ćuprija
Legenda o Stoji i Ostoji
Most na Drini podigao je veliki vezir Mehmed-paša Sokolović, a zidao ga je Rade Neimar, koji je morao živeti stotinama godina kako bi sagradio sve što je lepo i trajno. Ipak, gradnju mosta, ometala je vila brodarica i noću rušila sve ono što se preko dana sagradilo. Tada je „nešto“ progovorilo iz vode i savetovalo Rada Neimara da ako želi sagraditi most mora pronaći dvoje dece, bliznadi, brata i sestru, Stoju i Ostoju i uzidati ih u srednje stubove mosta. Odmah je počelo traženje takve dece i obećana je nagrada onome ko ih nađe i dovede.
U jednom udaljenom selu pronašli su dvoje bliznadi i oteli ih od majke silom vezirove vlasti. Majka se nije htela odvojiti od njih već je posrćući i plačući krenula za njima, neosetljiva na psovke i udarce.
Rade Neimar je uzidao decu u stubove mosta. Ipak se sažalio i ostavio otvore na stubovima kroz koje je nesrećna majka mogla da doji svoju žrtvovanu decu. Kao spomen na to već stotinama godina teče iz zidina majčino mleko koje ostavlja neizbrisiv trag na kamenu.
Legenda o Fati avdaginoj
Ovo je priča o dva višegradska zaseoka, o Veljem Lugu i Nezucima koji leže na dva suprotna kraja grada. U Veljem Lugu živi porodica Osmanagića na čelu sa velikim domaćinom te porodice, Avdagom Osmanagićem. Njegova kćer Fata bila je neobično lepa i pametna devojka koja je povezala ova dva višegradska zaseoka...
Put iz kasabe vodi u Nezuke, a iz Nezuka nema dalje puta jer nema se nikuda ni ići ni iko dočekati. Samo na strmoj steni, uzdiže se kuća Mustajbega Hamzića koja nije ništa manja od kuće Osmanagića. Mustajbeg Hamzić imao je sina jedinca Naila koji se među prvima zagledao u lepu Fatu... Vremenom, Fatin otac je obećao Fatu Hamzićima, iako je to bilo protiv njene volje. Međutim Fata se čvrsto zarekla da će se udati za Naila „kad Velji Lug u Nezuke sađe“, odnosno da to nikada neće učiniti. Ljudi su svakodnevno prepričavali ovaj događaj, govorili su o Fatinom padu i poniženju i naglašavali činjenicu da će „Velji Lug u Nezuke saći“. Fata je morala da ispuni očevu riječ i volju i da pristane na vjenčanje, ali isto tako i obećanje sebi da to nikada neće uraditi.
Pripremavši se za svadbu, Fata je istovremeno tražila i izlaz iz ove bezizlazne situacije. Svoju misao često je zaustavljala na kapiji, lepoj i svetloj sofi od kamena na kojoj ljudi sede i razgovaraju, a ispod koje huči zelena i duboka reka... Tu je našla rješenje za svoje muke.
Poslednjeg četvrtka u mesecu avgustu, Hamzići su došli po devojku. Fata je posađena na konja i povorka je krenula put Nezuka. Krećući se polako stigli su do kapije kada je Fata zamolila najmlađeg brata da malo prikrati uzengije njenog konja. Koristeći bratovu zaokupljenu pažnju, ona pritera svog konja uz sam kraj mosta, stupi desnom nogom na kamenu ogradu, vinu se sa sedla i preko zida poleti u hučnu reku pod mostom... Na taj način ispunila je očevu riječ da će poći u Nezuke na vjenčanje, ali isto tako i obećanje sebi da se nikada neće udati za onoga koga ne voli.
Tako se desila ta neobična i nezapamćena stvar na kapiji. Velji Lug nije sišao u Nezuke i Avdagina Fata se nije udala u Hamziće. Svet u kasabi je još neko vreme prepričavao događaj i ostala je samo pesma o djevojci koja lepotom i mudrošću sja iznad svega, kao da je neprolazna...