Шпенглер каже да се пред крај једне цивилизације сва духовна и филозофска питања разјашњавају, и религија се враћа у своју изворну форму, онаква каква је и била на почетку. Он то назива нова религиосност.
Питање је како се то религија враћа баш на почетак. У делу Пропаст Запада то није детаљније објашњено, али се може уочити контекст из тога што Шпенглер иначе говори о религији. А говори доста – његов став је: сав живот је религија. Јасно је да се не мисли толико на облик, колико на суштину духовности. Обичаји се могу вратити на почетак, кроз народну религиозност. Међутим, тешко да ће се реформисане догме вратити на свој изворни облик, да ће верници променити цркве и деноминације. Муслиман неће постати хришћанин (монофизит или несторијанац), протестант неће постати католик...
Вратићемо се томе којој се тачно религиозности Западњак враћа, но претходно морамо видети појавне облике и нужну разлику која постоји између Америке и Европе. Повратак хришћанског фуиндаментализма је у Америци јасно видљив. Занимљиво је да он иде заједно са «одвојеношћу Цркве и Државе», односно у Америци не постоји државна црква, и они се поносе тиме. Али је зато сама религиозност државна, на шта ћемо се вратити. И најопскурнија црквена веровања, као што је креационизам, тамо се несметано шире, велики број људи стварно у то верује. Али то није ништа пред утицајем религије на савремену политику.
«Од посебног је интереса зашто је ова идеологија либералног света под вођством америчке империје толико наточена хришћанском религијом. И Греј и Хобсбаум то детаљно образлажу. Греј каже да се хришћанска религиозност претвара у демонологију, па су Сједињене Државе мање секуларне него Турска. Хобсбаум наводи да је преко 50 посто америчког становништва организовано у разне верске организације, више него у било какве световне. Само се у Америци још верује у сотону. Конзервативни, фундаменталистички амерички Југ је 'појужњачио целу државу».
Сасвим је другачија слика у Европи, која изгледа још није стигла у стадијум нове религиозности. Европа се налази у периоду који је Шпенглер такође предвидео, или уочио његове ране облике. То је постмодерни скептицизам, који у погледу духовности значи секуларност која се граничи са атеизмом. Одбијено је да се као темељ «европских вредности» (шта год то значило!) у уставу ЕУ наведе хришћанство. Истина и устав је одбијен, па се прешло на провизорне документе.
Европа је тако у стању преиспитивања и сумње у све постојеће. Али та сумња је јалова, јер се гласа како владајућа олигархија налаже, што смо видели у претходно делу о цезаризму. Последица постмодерне сумње је одбијање било каквих «виших циљева», па и било чега што инстинкт просто налаже. Макар то био инстинкт самоодржања. Ефекте тога видимо у демографској кризи. Узроци су масовна изгинућа у два светска рата, разочарење у идеале који у крајњој линији воде неку културу. Али то није ништа ново, ти узроци и те последице су типични за терминалне ступњеве цивилизације. Тако је било старом Риму или Египту, можда чак код Кинеза и Арапа. Шпенглер је то такође знао, и у актуелном случају предвидео.
Вратимо се новој религиозности, која изгледа још није на помолу у Европи, за разлику од Америке. Али није искључено да ће се и у Европи појавити, јер у већини земаља је десница на власти, а негде партије које имају бар формално хришћански предзнак (демохришћани). Шта је заправо та религиозност којој се човек позне цивилизације враћа? Која је то религиозност у конкретном случају Западног човека?
Од када се нова култура појавила, у областима северне Европе, био је карактеристичан потез у бескрај. Вера у ђавола, коју Хобсбаум налази у Америци, постоји од самог почетка. И није то нека зла супстанца, која је скривена у човеку и бори се са божанском пнеумом, како се веровало на Блиском истоку. Не, ђаво вреба у околној тами, он има своју вољу, као и Бог, и на крају сам човек на земљи. На човеку је да одабере исправан пут и шири светлост, против таме и незнања. Светлост је докле допире западна култура, остали се даве у тами. Такође је могуће да неко својом вољом изда, потпише уговор са ђаволом, или постане члан комунистичке партије.
Ако је у почетку савезник била Мајка Божија, Марија, на небу, реформацијом се фаустовски човек одрекао њене помоћи. Човек је остао сам, уз помоћ истине Библије, и није чудо што неке протестантске секте инсистирају на њеном дословном тумачењу. Али човек се може организовати против сила таме, и ту државе, империјалне силе, имају своју (цивилизаторску) мисију. То што се са религије прешло на рационалистички атеизам, ништа посебно не значи. Европска интелектуална и политичка елита и даље је у том стадијуму. У Америци је рационалистички рај био парадигма само либералне интелектуалне елите, председници су увек истивали веру у Бога, без тога се нико није ни кандидовао.
Либерални рационализам, или конзервативна религиозност, без разлике се заснивају на миленаријству – вери у златни миленијум, времену универзалног братства које ће се продужити до судњег дана, вероватно само за «златну милијарду». «Као и претходни нацизам и фашизми, тако је и ново либерално миленаријство усађено у религију и говори њеним језиком. Раније се утопија само отресла секуларне кошуљице, али је сачувала све насилничке методе остварења. Иако засађена у религију хришћанства, она не верује да је то ствар небеса. Човек на земљи преузима ту божанску мисију и сам ће остварити хиљадугодишње доба среће. За данашње западно миленаријство, тврди Греј: у будућности ће само једна врста режима бити легитимна. Демокртски капитализам америчког стила ће постати коначна форма људске владе.»
Другим речима, Jesus loves America. Вероватно Америку воли и Буда, сасвим сигурно Далај Лама. Волео је Америку и Мухамед, тако су бар Американци мислили кад су слали муџахедине у Авганистан против Совјета. А онда је пукла тиква... Но, ова нова-стара религиозност опстаје, и постепено јача. Многи у Америци тврде да ће овај век бити век религије, јер «сва битна питања биће везана са вером». Помиње се ту експанзија хришћанства у Кини, као људи ће напустити комунизам (вероватно се надају и конфучијанство и таоизам, и будизам, ако није Далај Ламин)... Колико неко треба да буде блесав, па да мисли како ће тиме Кинези постати нови Американци, како ће то нешто суштински променити, све и да се тако нешто догоди?!? Сукоб са исламом је посебно питање, које опет јача хришћанске фундаменталисте, али о томе нећу сада говорити.
Остаје закључак да рационализам прво тоне у период постмодерне скепсе, па онда се све враћа на изворну веру, без сумњи. То је у складу са повратком на биолошки ритам који смењује историјске епохе на крају цезаризма, односно на крају једне цивилизације уопште.
Део ширег есеја:
Савремени цезаризам и крај историје
Питање је како се то религија враћа баш на почетак. У делу Пропаст Запада то није детаљније објашњено, али се може уочити контекст из тога што Шпенглер иначе говори о религији. А говори доста – његов став је: сав живот је религија. Јасно је да се не мисли толико на облик, колико на суштину духовности. Обичаји се могу вратити на почетак, кроз народну религиозност. Међутим, тешко да ће се реформисане догме вратити на свој изворни облик, да ће верници променити цркве и деноминације. Муслиман неће постати хришћанин (монофизит или несторијанац), протестант неће постати католик...
Вратићемо се томе којој се тачно религиозности Западњак враћа, но претходно морамо видети појавне облике и нужну разлику која постоји између Америке и Европе. Повратак хришћанског фуиндаментализма је у Америци јасно видљив. Занимљиво је да он иде заједно са «одвојеношћу Цркве и Државе», односно у Америци не постоји државна црква, и они се поносе тиме. Али је зато сама религиозност државна, на шта ћемо се вратити. И најопскурнија црквена веровања, као што је креационизам, тамо се несметано шире, велики број људи стварно у то верује. Али то није ништа пред утицајем религије на савремену политику.
«Од посебног је интереса зашто је ова идеологија либералног света под вођством америчке империје толико наточена хришћанском религијом. И Греј и Хобсбаум то детаљно образлажу. Греј каже да се хришћанска религиозност претвара у демонологију, па су Сједињене Државе мање секуларне него Турска. Хобсбаум наводи да је преко 50 посто америчког становништва организовано у разне верске организације, више него у било какве световне. Само се у Америци још верује у сотону. Конзервативни, фундаменталистички амерички Југ је 'појужњачио целу државу».
Сасвим је другачија слика у Европи, која изгледа још није стигла у стадијум нове религиозности. Европа се налази у периоду који је Шпенглер такође предвидео, или уочио његове ране облике. То је постмодерни скептицизам, који у погледу духовности значи секуларност која се граничи са атеизмом. Одбијено је да се као темељ «европских вредности» (шта год то значило!) у уставу ЕУ наведе хришћанство. Истина и устав је одбијен, па се прешло на провизорне документе.
Европа је тако у стању преиспитивања и сумње у све постојеће. Али та сумња је јалова, јер се гласа како владајућа олигархија налаже, што смо видели у претходно делу о цезаризму. Последица постмодерне сумње је одбијање било каквих «виших циљева», па и било чега што инстинкт просто налаже. Макар то био инстинкт самоодржања. Ефекте тога видимо у демографској кризи. Узроци су масовна изгинућа у два светска рата, разочарење у идеале који у крајњој линији воде неку културу. Али то није ништа ново, ти узроци и те последице су типични за терминалне ступњеве цивилизације. Тако је било старом Риму или Египту, можда чак код Кинеза и Арапа. Шпенглер је то такође знао, и у актуелном случају предвидео.
Вратимо се новој религиозности, која изгледа још није на помолу у Европи, за разлику од Америке. Али није искључено да ће се и у Европи појавити, јер у већини земаља је десница на власти, а негде партије које имају бар формално хришћански предзнак (демохришћани). Шта је заправо та религиозност којој се човек позне цивилизације враћа? Која је то религиозност у конкретном случају Западног човека?
Од када се нова култура појавила, у областима северне Европе, био је карактеристичан потез у бескрај. Вера у ђавола, коју Хобсбаум налази у Америци, постоји од самог почетка. И није то нека зла супстанца, која је скривена у човеку и бори се са божанском пнеумом, како се веровало на Блиском истоку. Не, ђаво вреба у околној тами, он има своју вољу, као и Бог, и на крају сам човек на земљи. На човеку је да одабере исправан пут и шири светлост, против таме и незнања. Светлост је докле допире западна култура, остали се даве у тами. Такође је могуће да неко својом вољом изда, потпише уговор са ђаволом, или постане члан комунистичке партије.
Ако је у почетку савезник била Мајка Божија, Марија, на небу, реформацијом се фаустовски човек одрекао њене помоћи. Човек је остао сам, уз помоћ истине Библије, и није чудо што неке протестантске секте инсистирају на њеном дословном тумачењу. Али човек се може организовати против сила таме, и ту државе, империјалне силе, имају своју (цивилизаторску) мисију. То што се са религије прешло на рационалистички атеизам, ништа посебно не значи. Европска интелектуална и политичка елита и даље је у том стадијуму. У Америци је рационалистички рај био парадигма само либералне интелектуалне елите, председници су увек истивали веру у Бога, без тога се нико није ни кандидовао.
Либерални рационализам, или конзервативна религиозност, без разлике се заснивају на миленаријству – вери у златни миленијум, времену универзалног братства које ће се продужити до судњег дана, вероватно само за «златну милијарду». «Као и претходни нацизам и фашизми, тако је и ново либерално миленаријство усађено у религију и говори њеним језиком. Раније се утопија само отресла секуларне кошуљице, али је сачувала све насилничке методе остварења. Иако засађена у религију хришћанства, она не верује да је то ствар небеса. Човек на земљи преузима ту божанску мисију и сам ће остварити хиљадугодишње доба среће. За данашње западно миленаријство, тврди Греј: у будућности ће само једна врста режима бити легитимна. Демокртски капитализам америчког стила ће постати коначна форма људске владе.»
Другим речима, Jesus loves America. Вероватно Америку воли и Буда, сасвим сигурно Далај Лама. Волео је Америку и Мухамед, тако су бар Американци мислили кад су слали муџахедине у Авганистан против Совјета. А онда је пукла тиква... Но, ова нова-стара религиозност опстаје, и постепено јача. Многи у Америци тврде да ће овај век бити век религије, јер «сва битна питања биће везана са вером». Помиње се ту експанзија хришћанства у Кини, као људи ће напустити комунизам (вероватно се надају и конфучијанство и таоизам, и будизам, ако није Далај Ламин)... Колико неко треба да буде блесав, па да мисли како ће тиме Кинези постати нови Американци, како ће то нешто суштински променити, све и да се тако нешто догоди?!? Сукоб са исламом је посебно питање, које опет јача хришћанске фундаменталисте, али о томе нећу сада говорити.
Остаје закључак да рационализам прво тоне у период постмодерне скепсе, па онда се све враћа на изворну веру, без сумњи. То је у складу са повратком на биолошки ритам који смењује историјске епохе на крају цезаризма, односно на крају једне цивилизације уопште.
Део ширег есеја:
Савремени цезаризам и крај историје