~ posveceno mojoj deci lisenoj roditeljskog staranja ~
(Centar za zastitu odojcadi,dece i omladine,Zvecanska 7 -Beograd)
Moja radna soba,prostor u kome zivim i gde provodim odredjeni deo dana (i dobar deo svog zivota),je "veliko dvoriste" prepuno igracaka i raznih konstruktivnih igara namenjenih vasoj masti-obicne kocke,lego kocke,pazle,domine.sah,monopol,"ne ljuti se covece"..tu su stapovi i pribor za golf i ragbi,kegle za kuglanu,lopte svih sportskih profila i..ma,cega sve tu nema jos!
U ovo "dvoriste" dolazite sa pozivom,a najcesce i bez njega i kada nisam prisutna,jer znate sta se sve i gde se sve to "sta" nalazi u njegovom prostoru ogradjenom zidovima,oblepljenim vasim slikarskim umecem.
Uvek sami odabirate sta cete da radite u pauzama kada nemate skolske obaveze..mozete da se samo igrate ili da budete malo i kreativniji-da crtate,bojite bojanke ili gradite zgrade,rakete,automobile,avione,kamione..i sta sve vec vasa razigrana zamisao moze da uradi od lego kocki..
A vasa masta moze svasta..jer vi ste divni!
I dok sedite tu oko mene u nasoj igraonici-pricaonici,svuda ste rasuti po prostoriji(po tepihu,foteljama,na stolicama,pod stolicama,na jastucima po podu,cesto sakriveni u unutrasnjosti ormara..
Licite na cvetove u basti..na leprsave leptire.
Ja sam sa vama i dok ne pricamo,jer radim "vazne poslove"(ovo su vase reci)-pisem neki dopis o vama,o vasem statusu,razvoju,vasem skolskom uspehu,pravim izvestaje vase "licne istorije"..za skolu,za Centar za socijalni rad(one "cike i tete od kojih dobijamo dzeparac"),za ucitelje i nastavnike plesa,fudbala,plivanja,gimnastike..za bivse hranitelje i "bivse" roditelje (ponekad,samo kad se mora,za ove poslednje)..
Ukucavaju se slova na bezosecajnom papiru,pisem koncizno,a tako zelim mnogo da kazem o vama,uvek imam problem sa duzinom izvestaja.
Pisem,a cujem vas oko sebe.
Cujem ono o cemu pricate,kakve sve informacije razmenjujete,uocavam nacin na koji nesto kazete,merim nekim cudnim jedinicama sadrzaj vaseg emotivnog materijala,uocavam puteve i nacine vaseg razmisljanja...zasto se i na koji nacin svadjate i kakvim verbalnim iskazima pokusavate jedni drugima da date podrsku..
Zivim sa vama vase detinjstvo.
Ovo je tako dobra prilika za upoznati svakog od vas,ovo je prirodna,a ne "vestacka"-ispitivacka situacija,ovo je zivot a ne kontrolisani ekspeimenat.
Sigurna sam da u direktnom,licnom razgovoru sa vama,ne bih bila u stanju da otkrijem ove stvari..cesto se stidite da iznesete svoje misljenje,gledamo se,ustezete se,nelagodno vam je,osecate se neprijatno..
Uz to,ponekad vam ne dajem ni dovoljno vremena da kazete ono sto zelite,znam da puno puta gresim i sama..ali,vas je tako mnogo koji zele nesto da kazu,a ja sam samo jedna koja treba da vas saslusa..
Cesto se i ne "cujemo" dovoljno jasno,pa isforsiramo zajedno neka resenja,koja su uzrok donosenja nekih nedovoljno dobrih odluka,a ticu se vas..
To je problem ogranicenog vremena u individualnim razgovorima koji i jesu osnova za izradu tzv. "inventory of personality".
Upravo zato je od ogromne vaznosti ova nasa zajednicka pricaonioca-igraonica,jer je ona neraskidivi deo vaseg slobodnog odrastanja.
Istovremeno,ona predstavlja neprocenjivu pomoc meni,vasem psihologu,da za kratko vreme(a vreme je ovde posebno dragocena kategorija)shvatim vasa najdublja strahovanja,strepnje i tuge,da vam pomognem da se sto brze izborite sa njima,da zajednickim snagama nadjemo put i nadu za neke nove pocetke kojima cemo krenuti..
Nije nimalo lako kada donosimo vazne odluke,svi problemi izgledaju veliki poput ove nase cetvorospratne zgrade..
Ali,te casove i dane zajednickog zivljenja,gde svako radi svoj "posao"(ja pisem o vama i brizljivo pravim planove za vase uspesno odrastanje,a vi idete u skolu i kroz igru odrastate)..te trenutke sa vama ne bih menjala ni za sta na svetu...
A kad prerastete doba detinjstva i jednom nogom zakoracite u svet odraslih,muce vas drugi problemi.
Prestali ste da pravite i crtate razne stvari u nasoj zajednickoj prostoriji.
Sada dolazite "ozbiljni",na razgovor,da trazite resenje nekog vaseg "velikog" problema..
Nekad dodjete samo po potvrdu sopstvenog misljenja,a ponekad ne dodjete sa razlogom..prosto "nizasta",osim da vas saslusam,da mi se izjadate,da vam oko zasuzi i da vam na dusi bude lakse.
Ako je ponekad,bas(bas!) mnogo tesko,odemo i do naseg "lekara za dusu",kako bismo bili sigurni da smo problem postavili na "pravo" mesto i sagledali ga iz "pravog" ugla.
Vase su duse osetljive,lomne,ranjive,iskrene..divne.
Jedno moram da priznam:radije se "igram" sa vama dok ste mali,drazi su mi vasi "problemi" u tom uzrastu,jer i sama ponekad strahujem za vas,kada kao "odrasli" napustate nasu kucu,ovaj dom.
Brinem kako cete se snaci po odlasku,mozete li i umete li da opstanete sami,da zivite samostalno,cesto bez icije pomoci vise..
Mi smo za vas bili vas sigurna luka,a vi krecete prema nemirnom moru i isplovljavate na njegovu nepoznatu pucinu..ko zna kakvim ce vas talasima sacekivati,kakvo ce vas vreme pratiti na tom putovanju i kakvih ce vetrova biti na toj plovidbi..
Sada kad odlazite,dacu vam jedan neobavezan,ali iskren savet,malu zivotnu mudrost,od vaseg "pametnog"psihologa (istovetni savet koji sam dobila,kada sam bila u vasim godinama,od svog psihologa):
Nastojte,ma koliko to bilo tesko u stvarnosti,da se sto manje izmenite,da negde duboko u sebi sacuvate ono sopstveno DETE.
Samo na taj nacin cete moci da gledate stvari sirom otvorenih ociju,samo je to jedini put koji vam osigurava nadu i veru u buducnost.
To "dete u vama" ce biti snazna emocionalna podloga na koju mozete postaviti svaki svoj "neresivi" problem.
Ja to znam iz knjiga o mom "zanatu",ja sam se u to uverila na sopstvenom iskustvu.
Poslusacete me,verovatno,kao sto ste me uvek slusali u zajednickim nasim odlukama.
Jedino ne znam da li je pametno da sa vama podelim svoju veliku,ljubomorno cuvanu tajnu..
Ali.posto vas mnogo volim,i one bas "malecne" i one "malo vece" i one "matore"-sa sertifikatom punoletstva,ipak cu vam reci:ja sam,iako u srednjem zivotnom dobu,u sustini svog bica i dalje jedno veoma veliko Dete..
Zato umem da vas slusam.
Zato mogu da vas razumem..
Verujte mi na rec,drugari...
Vas psiholog
avgust mesec 2ooo god.
Buljarice,Petrovac - Crna Gora
~~~~~~~~~~~~~~~~~
Letovala sam sa decom predskolskog uzrasta (njih 12-oro),a njihovo letovanje je finansirala Srpska pravoslavna crkva iz Adelaide,Australija.
Dok su oni spavali na plazi,premoreni od vode,sunca i neumornih igara na pesku,napisala sam ovaj tekst,kao uspomenu,kao nesto za secanje (vec sam se spremala za odlazak na drugi profesionalni posao)..
Eto,zelela sam da podelim taj period svog profesionalnog zivota i sa vama..
(Centar za zastitu odojcadi,dece i omladine,Zvecanska 7 -Beograd)
Moja radna soba,prostor u kome zivim i gde provodim odredjeni deo dana (i dobar deo svog zivota),je "veliko dvoriste" prepuno igracaka i raznih konstruktivnih igara namenjenih vasoj masti-obicne kocke,lego kocke,pazle,domine.sah,monopol,"ne ljuti se covece"..tu su stapovi i pribor za golf i ragbi,kegle za kuglanu,lopte svih sportskih profila i..ma,cega sve tu nema jos!
U ovo "dvoriste" dolazite sa pozivom,a najcesce i bez njega i kada nisam prisutna,jer znate sta se sve i gde se sve to "sta" nalazi u njegovom prostoru ogradjenom zidovima,oblepljenim vasim slikarskim umecem.
Uvek sami odabirate sta cete da radite u pauzama kada nemate skolske obaveze..mozete da se samo igrate ili da budete malo i kreativniji-da crtate,bojite bojanke ili gradite zgrade,rakete,automobile,avione,kamione..i sta sve vec vasa razigrana zamisao moze da uradi od lego kocki..
A vasa masta moze svasta..jer vi ste divni!
I dok sedite tu oko mene u nasoj igraonici-pricaonici,svuda ste rasuti po prostoriji(po tepihu,foteljama,na stolicama,pod stolicama,na jastucima po podu,cesto sakriveni u unutrasnjosti ormara..
Licite na cvetove u basti..na leprsave leptire.
Ja sam sa vama i dok ne pricamo,jer radim "vazne poslove"(ovo su vase reci)-pisem neki dopis o vama,o vasem statusu,razvoju,vasem skolskom uspehu,pravim izvestaje vase "licne istorije"..za skolu,za Centar za socijalni rad(one "cike i tete od kojih dobijamo dzeparac"),za ucitelje i nastavnike plesa,fudbala,plivanja,gimnastike..za bivse hranitelje i "bivse" roditelje (ponekad,samo kad se mora,za ove poslednje)..
Ukucavaju se slova na bezosecajnom papiru,pisem koncizno,a tako zelim mnogo da kazem o vama,uvek imam problem sa duzinom izvestaja.
Pisem,a cujem vas oko sebe.
Cujem ono o cemu pricate,kakve sve informacije razmenjujete,uocavam nacin na koji nesto kazete,merim nekim cudnim jedinicama sadrzaj vaseg emotivnog materijala,uocavam puteve i nacine vaseg razmisljanja...zasto se i na koji nacin svadjate i kakvim verbalnim iskazima pokusavate jedni drugima da date podrsku..
Zivim sa vama vase detinjstvo.
Ovo je tako dobra prilika za upoznati svakog od vas,ovo je prirodna,a ne "vestacka"-ispitivacka situacija,ovo je zivot a ne kontrolisani ekspeimenat.
Sigurna sam da u direktnom,licnom razgovoru sa vama,ne bih bila u stanju da otkrijem ove stvari..cesto se stidite da iznesete svoje misljenje,gledamo se,ustezete se,nelagodno vam je,osecate se neprijatno..
Uz to,ponekad vam ne dajem ni dovoljno vremena da kazete ono sto zelite,znam da puno puta gresim i sama..ali,vas je tako mnogo koji zele nesto da kazu,a ja sam samo jedna koja treba da vas saslusa..
Cesto se i ne "cujemo" dovoljno jasno,pa isforsiramo zajedno neka resenja,koja su uzrok donosenja nekih nedovoljno dobrih odluka,a ticu se vas..
To je problem ogranicenog vremena u individualnim razgovorima koji i jesu osnova za izradu tzv. "inventory of personality".
Upravo zato je od ogromne vaznosti ova nasa zajednicka pricaonioca-igraonica,jer je ona neraskidivi deo vaseg slobodnog odrastanja.
Istovremeno,ona predstavlja neprocenjivu pomoc meni,vasem psihologu,da za kratko vreme(a vreme je ovde posebno dragocena kategorija)shvatim vasa najdublja strahovanja,strepnje i tuge,da vam pomognem da se sto brze izborite sa njima,da zajednickim snagama nadjemo put i nadu za neke nove pocetke kojima cemo krenuti..
Nije nimalo lako kada donosimo vazne odluke,svi problemi izgledaju veliki poput ove nase cetvorospratne zgrade..
Ali,te casove i dane zajednickog zivljenja,gde svako radi svoj "posao"(ja pisem o vama i brizljivo pravim planove za vase uspesno odrastanje,a vi idete u skolu i kroz igru odrastate)..te trenutke sa vama ne bih menjala ni za sta na svetu...
A kad prerastete doba detinjstva i jednom nogom zakoracite u svet odraslih,muce vas drugi problemi.
Prestali ste da pravite i crtate razne stvari u nasoj zajednickoj prostoriji.
Sada dolazite "ozbiljni",na razgovor,da trazite resenje nekog vaseg "velikog" problema..
Nekad dodjete samo po potvrdu sopstvenog misljenja,a ponekad ne dodjete sa razlogom..prosto "nizasta",osim da vas saslusam,da mi se izjadate,da vam oko zasuzi i da vam na dusi bude lakse.
Ako je ponekad,bas(bas!) mnogo tesko,odemo i do naseg "lekara za dusu",kako bismo bili sigurni da smo problem postavili na "pravo" mesto i sagledali ga iz "pravog" ugla.
Vase su duse osetljive,lomne,ranjive,iskrene..divne.
Jedno moram da priznam:radije se "igram" sa vama dok ste mali,drazi su mi vasi "problemi" u tom uzrastu,jer i sama ponekad strahujem za vas,kada kao "odrasli" napustate nasu kucu,ovaj dom.
Brinem kako cete se snaci po odlasku,mozete li i umete li da opstanete sami,da zivite samostalno,cesto bez icije pomoci vise..
Mi smo za vas bili vas sigurna luka,a vi krecete prema nemirnom moru i isplovljavate na njegovu nepoznatu pucinu..ko zna kakvim ce vas talasima sacekivati,kakvo ce vas vreme pratiti na tom putovanju i kakvih ce vetrova biti na toj plovidbi..
Sada kad odlazite,dacu vam jedan neobavezan,ali iskren savet,malu zivotnu mudrost,od vaseg "pametnog"psihologa (istovetni savet koji sam dobila,kada sam bila u vasim godinama,od svog psihologa):
Nastojte,ma koliko to bilo tesko u stvarnosti,da se sto manje izmenite,da negde duboko u sebi sacuvate ono sopstveno DETE.
Samo na taj nacin cete moci da gledate stvari sirom otvorenih ociju,samo je to jedini put koji vam osigurava nadu i veru u buducnost.
To "dete u vama" ce biti snazna emocionalna podloga na koju mozete postaviti svaki svoj "neresivi" problem.
Ja to znam iz knjiga o mom "zanatu",ja sam se u to uverila na sopstvenom iskustvu.
Poslusacete me,verovatno,kao sto ste me uvek slusali u zajednickim nasim odlukama.
Jedino ne znam da li je pametno da sa vama podelim svoju veliku,ljubomorno cuvanu tajnu..
Ali.posto vas mnogo volim,i one bas "malecne" i one "malo vece" i one "matore"-sa sertifikatom punoletstva,ipak cu vam reci:ja sam,iako u srednjem zivotnom dobu,u sustini svog bica i dalje jedno veoma veliko Dete..
Zato umem da vas slusam.
Zato mogu da vas razumem..
Verujte mi na rec,drugari...
Vas psiholog
avgust mesec 2ooo god.
Buljarice,Petrovac - Crna Gora
~~~~~~~~~~~~~~~~~
Letovala sam sa decom predskolskog uzrasta (njih 12-oro),a njihovo letovanje je finansirala Srpska pravoslavna crkva iz Adelaide,Australija.
Dok su oni spavali na plazi,premoreni od vode,sunca i neumornih igara na pesku,napisala sam ovaj tekst,kao uspomenu,kao nesto za secanje (vec sam se spremala za odlazak na drugi profesionalni posao)..
Eto,zelela sam da podelim taj period svog profesionalnog zivota i sa vama..
