DEO PRVI
četvrtak, 1. april 1999.Jutro. Kroz otvoren prozor moje sobe dopiru proletnji zraci Sunca... Priroda ide nekim svojim tokom, a ja prvi put u životu želim da ga zaustavim... Ne želim da otvorim oči... Ne želim da počne još jedan dan ispresecan zavijanjem sirena, zujanjem aviona iznad glave, strahom... Ne želim više nikad da na TV ekranu srećem tužne, uplašene poglede dečice u čije se uspomene upisuju bombe koje razaraju njihovo detinjstvo... Ako budem dovoljno dugo držala zatvorene oči, možda će prestati... Kad sam bila mala, verovala sam da ja sanjam nečiji život, kao da i moj život nije ništa drugo do san neke nepoznate devojčice... Možda će prestati noćna mora onog u čiji sam san zalutala, možda treba samo malo duže da žmurim...
Vrata moje sobe se naglo otvaraju. Otvaram oči tek kad čujem glas mog brata: “Jesi li čula da su srušili Petrovaradinski most? “. Tog trenutka prestaju sve iluzije o završetku noćne more i ulazim u stvarnost goru i strašniju od svake noćne more... “ Koji most? Onaj naš?“, pitam. “Da, taj preko koga smo prelazili... “... Nešto me je zabolelo. Strašno. Osetila sam žestok bol kako prolazi mojim telom. “Šta im je on smetao?”, pitam šapatom dok mi se oči pune suzama i osećam da mi je oduzeto nešto “moje”... Po ko zna koji put u poslednjih osam dana obuzima me osećaj nemoći, tuge, bola. bes što ne mogu ništa da učinim... Nisam osećala suze koje me peku, samo taj isti, tupi bol negde u dnu stomaka, kao da mi je odande nešto istrgnuto... I jeste...
petak, 19. jun 1986.
Divno sunčano i toplo rano poslepodne. Nebo nad Novim Sadom je onako divno plave boje kako to može da bude samo u ravnici... I prostire se u beskraj. Dunav, ta divna, velika reka deluje tako pitomo i tek po neki vir nagoveštava njegovu neukrotivost. Sedim dole na obali sa petrovaradinske strane, odmah tu do mosta i posmatram “razglednicu” grada koji toliko volim. “Moj drugi grad” , obično sam govorila. Nepoznat mladić prolazi pored mene. Sa osmehom na usnama i pogledom uperenim u pravcu kuda je mladić otišao, kažem u sebi: “Nije loš“. Kratko vreme nakon toga, prilazi mi i nudi cigaretu. “Ne, hvala”, rekoh sa osmehom, “neću cigaretu, ali društvo bi mi prijalo”. “Odlično! Ni ja ne pušim, ali morao sam naći neki izgovor da ti priđem!”
... Tako smo se upoznali, tu, na obali Dunava, pored Petrovaradinskog mosta...
Bila je to moja prva prava ljubav. bio je to prvi mladić koji me je “čestito” poljubio, prvi koji mi je rekao “Volim te” jedne tople letnje večeri, ispod neba prekrivenog zvezdama, pored Dunava i “našeg” mosta... Bezbroj puta smo prošli obalom, šetali između dva mosta i pokušavali da utvrdimo koji više volimo... Bezbroj puta smo tog leta sedeli na obali i posmatrali odsjaj mostova u velikoj reci... Onako kako to samo zaljubljeni mogu. I bili smo srećni...
Slučajno ili ne, tu, pored Dunava, isti mladić mi je rekao “Zbogom” i otišao od mene... I dugo sam dolazila na isto mesto, da pustim po neku suzu i potražim svoj mir...
