Priča o nama - deo drugi

Shvatam da je normalno imati uspone i padove, shvatam da je normalno da odnos dvoje ljudi koji su odabrali da žive zajedno, mora prolaziti kroz krize... ma koliko da ima ljubavi.
Ali isto tako shvatam i da kad život pređe u "krizu", nešto mora da se promeni.
Sećam se perioda kada je svaki sukob, ako do njega uopšte i dođe, trajao par minuta. I završio se osmesima i nežnostima.
Sad je sukob prestao da traje.
Između toga su se periodi njegovog trajanja produžavali, reč i misli se sve teže probijali do onog drugog, dok nismo prestali i da slušamo.
Ne razumemo se. Uopšte.
Pokušavali smo i da razgovaramo. Nije išlo.
Kako bi trebalo da izgleda razgovor sa nekim ko počinje sa optužbama: ti si ovakva, onakva, tvoj ton je neprimeren... a na opasku izrečenu o njegovom tonu, odgovara: "Moj glas je takav!". Dakle... kakav razgovor voditi sa osobom koja sa punim pravom iznosi ono što mu smeta, ali apsolutno negira sličnu primedbu na svoj račun?
Tada sam shvatila da smo isuviše daleko...
I da nemam ni snage, ni volje da vodim beskrajne razgovore koji nikuda ne vode.
Odustala sam.
Samo sam se sa tugom setila jednog davno vođenog razgovora, kada je moja ruka bila u njegovoj ruci, njegova ruka u mojoj ruci... pogledi prodirali u dušu, ljubav bila opipljiva... Tada me je slagao.
I verovao da je pobedio... jer je imao moje poverenje, ljubav, sve...
Ja na to gledam malo drugačije.
Kolikogod da je izgledalo drugačije - ta laž je bila početak našeg kraja.
Posle nje i pored nje, nije se moglo više od ovoga.
To boli.
Boli laž, način na koji je izrečena, ljubav koja je izneverena...
Otišao je.
Ljubav se utopila u moru rasprava, dokazivanja, prepucavanja, takmičenja...
Sve je to život.
Idemo dalje.
Svako u svom gradu, sa svojim mislima, željama, idejama...
Bilo je lepo... dok je trajalo.
 
Kliknite za proširenje...
mari47;bt75389:
Samo nemoj da tuguješ slučajno!
Pamti samo lepe stvari...a bilo ih je, kažeš!
I ne dozvoli da ti suza zamrzne u samoći...:heart:
Kliknite za proširenje...
Hvala na podršci...
Ne, ne želim, neću, ne mogu sebi da dozvolim suze... Znam ja da budem sama, ne brini ;).
I, da... bilo je lepih stvari. I te kako.
I niko nije kriv... Tako se desilo...
 
f76b8628.jpg
 
Kada neke stvari utrnu dushu do koje dopreti ni jedan vapaj ne moze ne preostaje nishta drugo do okrenuti se i poci na drugu stranu, ne okretati se jer nema svrhe, jer tada nishta vishe ne postoji iza nas, za cim bi se vredelo okrenuti...
 
Sve prave ljubavi su tužne... što reče, tj po ko zna koji put ponovi Đ. Balašević. Tako i ova. Jasno je da kad ovakav tekst (odvratno mi da kažem blog) piše dama pod svežim utiscima mora na puno mesta da bude „rupičast“. Tanana je uslovno ženska duša da razložno misli (bez uvrede dame), da tako brzo složi emocije, lutnju, razočarenje, možda i tugu i uvređenost...Što reče jedan pesnik, nema ti veće zloće od povređenog ženskog srca. Zato mi je sve više draže što sam muško, što sam naučio da su reči opako zlo, što je jezik brži od pameti gori od metka, što svom sapatniku u takvoj situaciji nikad brzopotezno iz solidarnosti ne bih uputio reči tipa: Ko zna zašto je to dobro mili?, ne tuguj slučajno, ne zamrzavaj suze u samoći, samo napred...Gde napred? Šta ako su mili i mila shvatili da je sve bilo glupo i nevažno, da mogu i dalje...Pod koji tepih ćemo da sakrijemo sve te brzopleto izrečene reči podrške, ako je to uopšte podrška? Pa i ako se ništa ne desi, čemu služe takva „ohrabrenja“?
Važim za one koje bije glas da su „čvrsti muškarci“, ali nisam siguran da bih hrabro i bez razmišljanja izgovorio: Mogu ja i sam! Naravno da mogu, kao i svi mi, ali kad smo na to prinuđeni. A ozbiljno bih se zabrinuo, kao svako normalno SOCIJALNO ljudsko biće za svoje psihičko zdravlje posle takve odluke. U čemu je štos živeti sam? Ljubavi, prijateljstva, poznanstva dolaze i prolaze.
Priča je inače OK. Pismena, deluje iskreno, za moj ukus malo pesnički „srcedrapajuća“, ali je očigledno namenjena određenoj „ciljnoj grupi“ i iz reakcija se vidi da je pogodila cilj. Da bi do kraja bila prava i poučna, ipak joj nešto fali. Prosto po novinarskim i još više po životnim kanonima priča bi bila kompletna i sigurno mnogo poučnija sa drugim delom. Jer, za pravu istinu su potrebne dve strane, često i mnogo više, pa i tad nismo sigurni da smo dotakli istinu...
A nešto mi se javlja da je nećemo dotaći. Zašto? Verovatno zato što je druga strana drugačije vaspitana i što džentlmenski smatra da je privatni život nešto što dvoje žive i rešavaju sami, ne stavljaju na tacnu celom svetu praveći neki alibi za sopstvene greške, što mrzi i samu reč BLOG, čije pravo značenje verovatno ne zna ni sam autor! I izvinite drage moje dame ako sam bio dosadan.
 
Espanol;bt76024:
Sve prave ljubavi su tužne... što reče, tj po ko zna koji put ponovi Đ. Balašević. Tako i ova. Jasno je da kad ovakav tekst (odvratno mi da kažem blog) piše dama pod svežim utiscima mora na puno mesta da bude „rupičast“. Tanana je uslovno ženska duša da razložno misli (bez uvrede dame), da tako brzo složi emocije, lutnju, razočarenje, možda i tugu i uvređenost...Što reče jedan pesnik, nema ti veće zloće od povređenog ženskog srca. Zato mi je sve više draže što sam muško, što sam naučio da su reči opako zlo, što je jezik brži od pameti gori od metka, što svom sapatniku u takvoj situaciji nikad brzopotezno iz solidarnosti ne bih uputio reči tipa: Ko zna zašto je to dobro mili?, ne tuguj slučajno, ne zamrzavaj suze u samoći, samo napred...Gde napred? Šta ako su mili i mila shvatili da je sve bilo glupo i nevažno, da mogu i dalje...Pod koji tepih ćemo da sakrijemo sve te brzopleto izrečene reči podrške, ako je to uopšte podrška? Pa i ako se ništa ne desi, čemu služe takva „ohrabrenja“?
Važim za one koje bije glas da su „čvrsti muškarci“, ali nisam siguran da bih hrabro i bez razmišljanja izgovorio: Mogu ja i sam! Naravno da mogu, kao i svi mi, ali kad smo na to prinuđeni. A ozbiljno bih se zabrinuo, kao svako normalno SOCIJALNO ljudsko biće za svoje psihičko zdravlje posle takve odluke. U čemu je štos živeti sam? Ljubavi, prijateljstva, poznanstva dolaze i prolaze.
Priča je inače OK. Pismena, deluje iskreno, za moj ukus malo pesnički „srcedrapajuća“, ali je očigledno namenjena određenoj „ciljnoj grupi“ i iz reakcija se vidi da je pogodila cilj. Da bi do kraja bila prava i poučna, ipak joj nešto fali. Prosto po novinarskim i još više po životnim kanonima priča bi bila kompletna i sigurno mnogo poučnija sa drugim delom. Jer, za pravu istinu su potrebne dve strane, često i mnogo više, pa i tad nismo sigurni da smo dotakli istinu...
A nešto mi se javlja da je nećemo dotaći. Zašto? Verovatno zato što je druga strana drugačije vaspitana i što džentlmenski smatra da je privatni život nešto što dvoje žive i rešavaju sami, ne stavljaju na tacnu celom svetu praveći neki alibi za sopstvene greške, što mrzi i samu reč BLOG, čije pravo značenje verovatno ne zna ni sam autor! I izvinite drage moje dame ako sam bio dosadan.
Kliknite za proširenje...
Ne slazem se sa tobom.Moje godine dozivljavam , trenutno, kao najbolje,ajlepshe, zrele i lepe srednje godine, kada bih morala da se okrenem i odem, ja bih otishla zato shto znam i osecam da josh imam vremena da ne budem sama, da josh ima dana i ljubavi i srece za mene,da josh ima onih koji veruju u moju ljubav , da josh ima onih koji bi zrtvovali sve zarad te ljubavi...
 
Jaca023;bt76014:
Kada neke stvari utrnu dushu do koje dopreti ni jedan vapaj ne moze ne preostaje nishta drugo do okrenuti se i poci na drugu stranu, ne okretati se jer nema svrhe, jer tada nishta vishe ne postoji iza nas, za cim bi se vredelo okrenuti...
Kliknite za proširenje...
Kako je lako i lepo citirati pesnike i umne ljude i deliti savete tipkajući. Papir je trpeo koješta, ali tastature trpe mnogo više. Kome je to danas toliko lepo da može mirno da sedi gde jeste i kucka savete drugima? Tastature su ogromna šarena laža, svi to znamo, samo što se mnogi zaborave pa stvarni život čas posla zamene sa ovim virtuelnim svetom. Laku noć!
 
Jaca023;bt76030:
Ne slazem se sa tobom.Moje godine dozivljavam , trenutno, kao najbolje,ajlepshe, zrele i lepe srednje godine, kada bih morala da se okrenem i odem, ja bih otishla zato shto znam i osecam da josh imam vremena da ne budem sama, da josh ima dana i ljubavi i srece za mene,da josh ima onih koji veruju u moju ljubav , da josh ima onih koji bi zrtvovali sve zarad te ljubavi...
Kliknite za proširenje...
Vidiš, ja sam iskren i slažem se sa tobom u jednoj stvari. Svako životno doba je dobro za ljubav. I siguran sam da ću voleti dok trajem. Nisi očigledno pažljivo pročitala moje pisanije. Da li to nisam bio baš jezički precizan, ali ne znam gde si to sebe pronašla u celoj priči?
 
Poslednja izmena:
Svidja mi se tvoj nacin price, ali ne i razmisljanja. Niko nam nista ne poklanja niti treba ocekivati. Za sve do cega nam je stalo treba se boriti. "Nisam imala snage ni volje..." a imas snage za teze stvari nego sto je razumevanje ili pokusaj razumevnja? Jesi li sigurna da je to bila ljubav ili je sve zavisilo od njega? U svakom slucaju svidja mi se da mozes da kazes ono sto mislis, jeer tako i sama sebe citas bolje.Smo nastavi....
 
crossoverprint;bt76037:
Svidja mi se tvoj nacin price, ali ne i razmisljanja. Niko nam nista ne poklanja niti treba ocekivati. Za sve do cega nam je stalo treba se boriti. "Nisam imala snage ni volje..." a imas snage za teze stvari nego sto je razumevanje ili pokusaj razumevnja? Jesi li sigurna da je to bila ljubav ili je sve zavisilo od njega? U svakom slucaju svidja mi se da mozes da kazes ono sto mislis, jeer tako i sama sebe citas bolje.Smo nastavi....
Kliknite za proširenje...
Apsolutno se slažem da se treba boriti... za ono do čega nam je stalo .
Ipak, svi imamo svoje granice.
One su vrlo relativne kada je u pitanju "razumevanje ili pokušaj razumevanja", tako da je iluzorno porediti ih... ali ono što je činjenica je da sam ja svoje granice, u ovoj priči, dosegla. Jednostavno, shvatiš kad stvari izgube smisao...
Da li nešto jeste ili nije ljubav, teško je ocenjivati unazad. U svakom slučaju, i najveća i najjača ljubav traži da bude negovana, čuvana, pažena... I to obostrano. Ako se to ne čini, topi se, nestaje...
I onda sve gubi smisao.
 
Espanol....da ne citiram sve što si napisao

Moje vidjenje pisanja uopšte ...naravno ukoliko neko voli, ume i želi da piše je da na taj način izbaci iz sebe tugu ili radost, suzu ili osmeh. Pisanje samo po sebi nekim ljudima služi kao samoterapija......meni služi a mislim i Smeh.
Ne mislim da je ona išta loše želela da napiše, posebno ne o vezi ili raskidu veze izmedju dvoje ljudi. Mislim da ovde pisac teksta nije želeo da javnost, tj. nas koji čitamo, zainteresuje za istinu. Ta istina je poznata samo onima koji su glavni akteri i tako treba i da ostane. Tekstovi se pišu, pa i na blogu, a posebno ovakeve vrste tekstova, da bi autor sam sebe preslišao, napisao to što misli i oseća......nema to nikakve veze sa isterivanjem istine. Taman posla.....da je tako, pa mi bi ovde popadali na nos od čitanja svakakvih životnih priča sa tužnim krajem i to bi zaista bilo neukusno.
Mnogi pišu da bi sebi olakšali, popričali sami sa sobom, preispitali se, izbacili to negativno iz sebe potpuno svesno shvatajući da batina ima dva kraja, da je i za ljubav i za svadju potrebno dvoje a ne da bi osudjivali drugu stranu ili iznosili svoju istinu......ako mi ne veruješ, pročitaj moj blog pod nazivom "Vid-nevid" (molim da ne ostavljaš komentar) i "Naramak" (ovde mogu komentari)....mislim da je to slučaj ovde.
Komentari znače video sam, žao mi je, evo ti malo moje snage, jaka si ti, idemo dalje a komentar ko zna zašto je to dobro znači bukvalno ono što je napisano a to je da svaki kraj ujedno znači i početak nečega drugog.....to je poruka da taj koji je tužan ipak nije sam. Na nečem takvom ne treba nikako zamerati ljudima, jer ovo je ipak virtuelni svet.....nemam drugi način da zagrlim Smeh .....a i tebe :zag:
 
Poslednja izmena:
prosto nikad nece razumeti da zena u sebi talozi,koliko tugu toliko i verovanje da mora uspeti i da godine koje dolaze takodje moraju donositi sa sobom svu neminovnost zajednickog zivota...Jedno dana zena shvati da je vise ne cuje,da je vise ne vidi,da je vise ne oseti...Tog jednog dana zena presece i bude osudjena sto se nije borila za sve izgubljeno...ili se pomiri da joj je namenjen zivot kakav ne zeli za sebe i onda na kraju osudjuje samu sebe...
 
Ljiljo, hvala. :heart:
Za zagrljaj koji puno znači i još koješta.
Kad su u pitanju kraj, početak i samoća... Priznajem, nikad neću shvatiti one kojima je, da bi izašli iz veze koja ne valja, potrebna druga veza.
Po meni, mnogo bolje, zdravije, čistije... ako hoćemo i poštenije je završiti ono što ne valja, onda kad smo sigurni da to nije ono što želimo.
 
daca_011;bt76079:
prosto nikad nece razumeti da zena u sebi talozi,koliko tugu toliko i verovanje da mora uspeti i da godine koje dolaze takodje moraju donositi sa sobom svu neminovnost zajednickog zivota...Jedno dana zena shvati da je vise ne cuje,da je vise ne vidi,da je vise ne oseti...Tog jednog dana zena presece i bude osudjena sto se nije borila za sve izgubljeno...ili se pomiri da joj je namenjen zivot kakav ne zeli za sebe i onda na kraju osudjuje samu sebe...
Kliknite za proširenje...
Baš tako.
I prekinuti vezu kojom nisi zadovoljna, sa čovekom u koga si razočarana, ne znači da je tvoj izbor da ostaneš sama.
Naprotiv. Samoća teško da je bilo čiji izbor, ali ona ostavlja prostor za neke druge priče...
Ako treba da biram, uvek ću rađe izabrati samoću sa sobom, nego samoću uz nekog ko me ne čuje, ne razume, ne vidi... I ko je tu, možda i samo zato što (još) nije pronašao sa kim da ne bude sam.
 
Espanol;bt76032:
Kako je lako i lepo citirati pesnike i umne ljude i deliti savete tipkajući. Papir je trpeo koješta, ali tastature trpe mnogo više. Kome je to danas toliko lepo da može mirno da sedi gde jeste i kucka savete drugima? Tastature su ogromna šarena laža, svi to znamo, samo što se mnogi zaborave pa stvarni život čas posla zamene sa ovim virtuelnim svetom. Laku noć!
Kliknite za proširenje...
Da u pravu si, tastatura trpi sve i zaista se neki zanesu i uzive u ovaj virtuelni svet i vide sebe u mnogo lepshem svetlu...sory...
 
Prijavite se ili registrujte da biste poslali poruku.

Back
Top