Sećam se našeg dvorišta prepunog cveća. Majka i otac su sa velikom ljubavlju gajili to cveće i deo te ljubavi preneli na mene.
Među tim cvećem bila je i perunika. Lep cvet ali bez mirisa. To mi ne bi privuklo pažnju da mi komšija Joško nije zadao zagonetku. I sad ga vidim kako u bašti zaliva cveće sa kantom u ruci. Na prozoru na laktove naslonjena stoji njegova žena i posmatra ga sa osmehom. U jednom trenutku Joško joj dobaci dosta glasno" "Ružo, još mi miriše ruka na tvoju peruniku" a ona se nasmeši pa mu odgovori "ćuti bre, čuće te komšije".
Odoh ja odmah do naše perunike, pomirišem...ništa. Pitam majku zašto naša perunika ne miriše a ona pita a "čija miriše"? Joškova rekoh i ispričah joj šta sam čuo. Ona se nasmeja pa reče: "ma pusti ga, šali se". Znatiželja me natera da pitam oca miriše li i njegova ruka kao Joškova, na peruniku. Čudno me pogledao, pomazio po glavi pa će reć: "bogami sve ređe"
Tako prođoše godine a ja ne reših zagonetku.
Budim se pre neki dan sa rukom ispod glave a ona miriše. Setih se ja, pa ovo je miris perunike i počeh da se smejem. Pita me Maki što se smeješ.... kažem zbog mirisa perunike. Molim te, zapita me, hoćeš li ikada da se uozbiljiš. Ja mislim da sam ozbiljan...
PERUNIKA je CVET koji najlepše miriše
Velike su moje "muke"
zbog mirisa perunike
Ma kakvi
