Nisam kao pre... Neshto se promenilo, osecam da jeste a ne mogu konkretno da kazem shta. Imala sam pre taj neki osecaj za lepo... Uvek sam nalazila ponesto lepo u svakome, u svemu... Pa cak i u jednom otuznom jutru. Sad je meni sve tuzno, jadno, pateticno... Uhvatila sam sebe kako iskljucujem fixni telefon jer se na sam zvuk tog aparata najezim. Dok sam pre istrcavala cak i iz kupatila na zvuke istog. Ili kako ne mogu vise da slusam druga kako mi prica o problemima. Uvek sam mogla svakoga da saslusam, i uvek sam htela da pomognem. Sada samo slusam i tjutim... a mozda i ne slusam u stvari... Na pokusaje dragih osoba koje se brinu za mene odgovaram potpuno hladno, bezosecajno... Cesto dok sedim u drushtvu ustvari nisam tu... Ne slusam ih, negde sam u svom svetu... Desilo mi se da sam se ozbiljno zakacila sa jako dobrim drugom. Posvadjali smo se bas jako, do mojih suza... Rekao je da sam nezahvalna i da mislim samo na sebe... Boze, jel sam popizdela toliko jer je bio u pravu? Mislim da se upravo tako ponasam u poslednje vreme... Imam utisak da i kad se osecam dobro da je to samo na silu, da se trudim zbog drugih. Da se smejem samo da me ne bi pitali sta mi je. Kako da ogovorim kad ni ja sama ne znam... Jel moguce da meni ni 6 meseci nije dovoljno... Kako mogu da budem toliko glupa? Kako sebi dozvoljavam to? Dala sam celu sebe i zajebala sam se... I opet patim, umesto da ga mrzim ja ga jos volim. Glupaco! Sad me zove... da kaze kako je zaljubljen, kako je srecan... dok ja patim. Ne govorim mu nista, niti ce ikada saznati koliko ga i dan danas volim... Pokusala sam ja sa drugima... posle njega... u to ne morate ni da sumnjete. Na dan raskida sam otisla sa drugom i ubila se od pica, i nisam mislila na njega... Pokusala sam jednom, ali jednostavno mi ne ide... Kad me drugi ljubi ja mislim na njega... Kako sam sad pateticna i jadna... Nisam uospte ovo htela da pretvorim u pateticni ljubavni blog. Nisam ja u fazonu da smaram ovde neke ljude pricom o tome sta osecam, nego naisla sam na pismo koje sam mu napisala... Prvo sam pisala na kompu jer mi je tako bilo lakse, pa onda na papir, polako, precizno, lepo... secam se tih dana... nije zasluzio da se svaki dan setim njega, niti je zasluzio ijedne reci ovde... Onda sam imala neku nadu, imala sam njega, imala sam snove... Nemam sada nista, ne nadam se nicemu, ne tezim nicemu, nemam nikoga... Zelim samo da pobegnem od sebe... od svojih misli...
Mrzim to sebi da priznam ali meni treba neko... Treba mi neko, a sad MRZIM SEBE sto moram da kazem da mi treba on... samo on.
Mrzim to sebi da priznam ali meni treba neko... Treba mi neko, a sad MRZIM SEBE sto moram da kazem da mi treba on... samo on.
