Odbivši da nosi žutu traku kojom su fašisti obeležavali Jevreje, Bela Rohel Frajnd je čitav rat provela skrivajući se od Gestapoa. Stalno menjajući prebivalište spavala je po palankama i selima oko Beograda. U periferijskoj udžerici kod Magde, sitne nepismene ženice, jedne noći naiđe racija.
Dok su zlotvori lupali na vrata pogledala se u ogledalo – u trenu kosa joj je potpuno pobelela. Tako je osedela jedna od naših najvećih glumica – Rahela Ferari. Oduzeta od straha, k’o da nema ni stopala ni tabane, Vojvođanka Ruža, kako se predstavila Magdi, otvara vrata i izlazi pred gestapovce. A onda ju je bog pogledao. Odjednom utrčava njena drugarica Smiljka i kaže: „Ružo, kaži dragička, dobila si poziv iz pozorišta u Pančevu.“ Osedela Ruža u sekundi prihvata „igru“ i ozari se. „Doneli ste mi sreću. Častiću vas zbog ovog angažmana“, kaže gestapovcima i, dok oni zbunjeni zaboravljaju na legitimaciju, sa Smiljkom beži u mrak i trči, trči... I jedina uspeva da dočeka kraj rata, svi ostali Frajndovi su pobijeni.
MRAVLJE POZORIŠTE
Rođena je 1911. godine u Zemunu u siromašnoj jevrejskoj porodici. U jednoj anketi prve godine svog života ovako je opisala: „Moja mladost, to je zemunska periferija. Detinjstvo bez igračaka, bez ičega. Izađem na ulicu, idem uz plot, čučnem i posmatram – mrave! Tu se razvijala moja mašta: sama sam sebi pričala priče, izmišljala ih o tim majušnim mravima, te oni sad idu kući, sad se šetaju, trče, nabavljaju hranu, a ja sam se igrala s njima – pravila im razne prepreke. Stavim travku da im preprečim put, ili napravim most, ili ih skrenem u drugu stranu. Bilo je to moje malo pozorište diznijevskog tipa – mravi su bili moji mali glumci a ja svemoćni reditelj.“
O njenim glumačkim počecima svedoče reči nekadašnjeg barda novosadske scene Stanoja Dušanovića citirane u Zborniku Jevrejskog istorijskog muzeja iz 1997: „Rožika Frajnd je bila vaspitačica, odnosno dadilja u jednoj jevrejskoj kući u Senti... U pozorište je došla slučajno. Njen brat od tetke Lajoš Lajner, rekviziter u novosadskom pozorištu, doveo je u gledalište da se zagreje...“
U Srpskom narodnom pozorištu (SNP) u Novom Sadu Rahela je počela je da statira u sezoni 1930-31, a član pozorišta postaje 1931-32. godine. U vreme kada se SNP zvalo Pozorište Dunavske banovine, u ulozi dr Klotilde Vimern u Fodorovoj „Maturi“ gledao ju je desetogodišnjak Jovan Ćirilov, ne sanjajući da će mnogo godina kasnije, 1985. godine, u Jugoslo venskom dramskom pozorištu postati njen upravnik.
Pre Drugog svetskog rata najzapaženije su bile njene epizodne uloge karakterno osobenih i ćudljivih ženskih likova.
NEZGODNE GOSPOĐE
Delujući često iz drugog plana, u manjim ulogama, Ferarijeva je svojom kreacijom „nezgodnih“ gospođa izbijala u prvi red, piše u knjizi „Narodno pozorište Dunavske banovine“ od dr Z. T. Jovanović. Jednogodišnje usavršavanje u Budimpešti ubrzalo je njen umetnički rast koji je došao do punog izražaja u Umetničkom pozorištu u Beogradu gde je 1940. angažovana sa suprugom Aleksandrom Stojkovićem.
I odmah joj je poverena uloga Sultane u „Zloj ženi“ koju je igrala 9. jula 1940. na otvaranju prve letnje pozornice kod Sahat kule na Kalemegdanu.
Za vreme rata Rahela Ferari nije igrala u pozorištu. Od 1945. do 1947. opet je u Novom Sadu, a od osnivanja Jugoslovenskog dramskog pozorišta u Beogradu 1947. bila je prvakinja tog pozorišta. U JDP je ostvarila je mnogo majstorskih kreacija – od Paškove u „Ribarskim svađama“, Sarke u „Ožalošćenoj porodici“, do legendarne Aksinje u „Jegoru Buličovu“ o kojoj je Mihiz u NIN-u napisao reči za anale pozorišne kritike:
„Osobine Aksinje Buličov onakve kakve ih je kreirala Rahela Ferari, njena tvrda netransponovana ironija ograničene žene, njeno hronično zimogrožljivo gunđanje, njena nevešta trapavost i sitan koristoljubiv kukavičluk, bacaju svoju senku i dodaju po neku novu crtu liku svakog partnera na koga se usmeri...“
Van pozorišta Rahela Ferari je bila osoba izuzetne ljudske topline, omiljena supruga, majka, komšinica. Kroz njen stan u Bulevaru revolucije defilovala su i odrastala sva deca iz komšiluka. Dok je sa Mirom Stupicom učila uloge, klinci su se igrali svog pozorišta u Rahelinim haljinama i cipelama. „Nikad mi to nije smetalo. Pred mojim očima su cičali, vrištali, zaljubljivali se, stasali i odleteli. Sve sam ih ispratila i odbolovala“, sećala se.
Rahelu su voleli i mladi glumci, a i ona je volela njih. A Žarka Lauševića je obožavala. „Mi stalno pravimo kerefeke“, govorila je. Kada je dobio sina, Žarko ju je nazvao u pola noći. A na pitanje kako može da je zove tako kasno, odgovorio je: „Vama sam prvo javio, jer vi ste moja devojka.“ I oborio je s nogu.
SAMA GRADILA KUĆU
Na obali Dunava u Grockoj svojim je rukama izgradila kućerinu, kosila travu, sadila voće, orala… Jednom je čak kupila 500 pilića. „Svi su se čudili, a nama je bilo veselje što su tako mali“, pričala je. Žena za koju je Gojko Šantić u zborniku „Apostoli glume“ napisao da „maestralno miri i spaja realizam sa svojim bizarnim, grotesknim simbolizmom“, van pozorišta je uživala u ulozi običnog čoveka koji se raduje malim stvarima.
INSPIRACIJA PANKERA
Po mnogima jedna od najboljih jugoslovenskih karakterno-komičnih glumica posle Drugog svetskog rata, Rahela Ferari je za života okićena najvećim društvenim priznanjima – dobitnik je Oktobarske, Sterijine, Sedmojulske i nagrade „Dobričin prsten“. U seriji Veliki srpski glumci, Pošte Srbije su 2007. izdale marku s njenim likom, u Izraelu je uvrštena u svetski almanah „Ko je ko u svetu Jevreja“, a gradski oci prestonice odužili su joj se ulicom u Padinskoj skeli.
Iako je glumila još u „Skupljačima perja“, Rahela Ferari je filmsku slavu dosegla tek u poznom dobu nizom upečatljivih ulogica pomalo senilnih, ali mudrih i lukavih bakica koje obavezno izgovaraju poneku legendarnu sentencu („Grlom u jagode“, „Nacionalna klasa“, „Tango argentino“). Tako su Čus Lampreav, koja glumi u Almodovarovom filmu „Vrati se“, kritičari nazvali „španska Rahela Ferari“, a profeministički pankeri iz Banjaluke svom su bendu dali njeno ime.
„Srećna sam, osećam to kao dar, što nisam postala neki zagriženi babac“, izjavila je u jednom od poslednjih intervjua. Umrla je u Beogradu 12. februara 1994. godine, a sahranjena je u Aleji velikana. Petnaest godina kasnije njeni se filmski biseri i dalje citiraju, često s podsmehom nedostojnim majstorstva umetničke transformacije. Da je živa, uveren sam, Rahela bi te kerefeke rialiti sveta prokomentarisala čuvenom rečenicom iz „Tesne kože“: „Sve same sise i gola dupeta.“
Bez dlake na jeziku
„Volim da čujem istinu, jer mrzim licemere, a tako je malo iskrenosti u životu“, govorila je Rahela Ferari. Ona sama nije štedela nikog. Tatjana Lukjanova je ispričala kako joj je, videvši njenu lošu šminku, bez pardona rekla: „Tanja, strašno izgledate!“ A kada je 1969. počela da režira u Ateljeu 212, izjavila je: „Kada mogu da režiraju loši reditelji, zašto ne bismo mogli i mi, odlični glumci.“
Dok su zlotvori lupali na vrata pogledala se u ogledalo – u trenu kosa joj je potpuno pobelela. Tako je osedela jedna od naših najvećih glumica – Rahela Ferari. Oduzeta od straha, k’o da nema ni stopala ni tabane, Vojvođanka Ruža, kako se predstavila Magdi, otvara vrata i izlazi pred gestapovce. A onda ju je bog pogledao. Odjednom utrčava njena drugarica Smiljka i kaže: „Ružo, kaži dragička, dobila si poziv iz pozorišta u Pančevu.“ Osedela Ruža u sekundi prihvata „igru“ i ozari se. „Doneli ste mi sreću. Častiću vas zbog ovog angažmana“, kaže gestapovcima i, dok oni zbunjeni zaboravljaju na legitimaciju, sa Smiljkom beži u mrak i trči, trči... I jedina uspeva da dočeka kraj rata, svi ostali Frajndovi su pobijeni.
MRAVLJE POZORIŠTE
Rođena je 1911. godine u Zemunu u siromašnoj jevrejskoj porodici. U jednoj anketi prve godine svog života ovako je opisala: „Moja mladost, to je zemunska periferija. Detinjstvo bez igračaka, bez ičega. Izađem na ulicu, idem uz plot, čučnem i posmatram – mrave! Tu se razvijala moja mašta: sama sam sebi pričala priče, izmišljala ih o tim majušnim mravima, te oni sad idu kući, sad se šetaju, trče, nabavljaju hranu, a ja sam se igrala s njima – pravila im razne prepreke. Stavim travku da im preprečim put, ili napravim most, ili ih skrenem u drugu stranu. Bilo je to moje malo pozorište diznijevskog tipa – mravi su bili moji mali glumci a ja svemoćni reditelj.“
O njenim glumačkim počecima svedoče reči nekadašnjeg barda novosadske scene Stanoja Dušanovića citirane u Zborniku Jevrejskog istorijskog muzeja iz 1997: „Rožika Frajnd je bila vaspitačica, odnosno dadilja u jednoj jevrejskoj kući u Senti... U pozorište je došla slučajno. Njen brat od tetke Lajoš Lajner, rekviziter u novosadskom pozorištu, doveo je u gledalište da se zagreje...“
U Srpskom narodnom pozorištu (SNP) u Novom Sadu Rahela je počela je da statira u sezoni 1930-31, a član pozorišta postaje 1931-32. godine. U vreme kada se SNP zvalo Pozorište Dunavske banovine, u ulozi dr Klotilde Vimern u Fodorovoj „Maturi“ gledao ju je desetogodišnjak Jovan Ćirilov, ne sanjajući da će mnogo godina kasnije, 1985. godine, u Jugoslo venskom dramskom pozorištu postati njen upravnik.
Pre Drugog svetskog rata najzapaženije su bile njene epizodne uloge karakterno osobenih i ćudljivih ženskih likova.
NEZGODNE GOSPOĐE
Delujući često iz drugog plana, u manjim ulogama, Ferarijeva je svojom kreacijom „nezgodnih“ gospođa izbijala u prvi red, piše u knjizi „Narodno pozorište Dunavske banovine“ od dr Z. T. Jovanović. Jednogodišnje usavršavanje u Budimpešti ubrzalo je njen umetnički rast koji je došao do punog izražaja u Umetničkom pozorištu u Beogradu gde je 1940. angažovana sa suprugom Aleksandrom Stojkovićem.
I odmah joj je poverena uloga Sultane u „Zloj ženi“ koju je igrala 9. jula 1940. na otvaranju prve letnje pozornice kod Sahat kule na Kalemegdanu.
Za vreme rata Rahela Ferari nije igrala u pozorištu. Od 1945. do 1947. opet je u Novom Sadu, a od osnivanja Jugoslovenskog dramskog pozorišta u Beogradu 1947. bila je prvakinja tog pozorišta. U JDP je ostvarila je mnogo majstorskih kreacija – od Paškove u „Ribarskim svađama“, Sarke u „Ožalošćenoj porodici“, do legendarne Aksinje u „Jegoru Buličovu“ o kojoj je Mihiz u NIN-u napisao reči za anale pozorišne kritike:
„Osobine Aksinje Buličov onakve kakve ih je kreirala Rahela Ferari, njena tvrda netransponovana ironija ograničene žene, njeno hronično zimogrožljivo gunđanje, njena nevešta trapavost i sitan koristoljubiv kukavičluk, bacaju svoju senku i dodaju po neku novu crtu liku svakog partnera na koga se usmeri...“
Van pozorišta Rahela Ferari je bila osoba izuzetne ljudske topline, omiljena supruga, majka, komšinica. Kroz njen stan u Bulevaru revolucije defilovala su i odrastala sva deca iz komšiluka. Dok je sa Mirom Stupicom učila uloge, klinci su se igrali svog pozorišta u Rahelinim haljinama i cipelama. „Nikad mi to nije smetalo. Pred mojim očima su cičali, vrištali, zaljubljivali se, stasali i odleteli. Sve sam ih ispratila i odbolovala“, sećala se.
Rahelu su voleli i mladi glumci, a i ona je volela njih. A Žarka Lauševića je obožavala. „Mi stalno pravimo kerefeke“, govorila je. Kada je dobio sina, Žarko ju je nazvao u pola noći. A na pitanje kako može da je zove tako kasno, odgovorio je: „Vama sam prvo javio, jer vi ste moja devojka.“ I oborio je s nogu.
SAMA GRADILA KUĆU
Na obali Dunava u Grockoj svojim je rukama izgradila kućerinu, kosila travu, sadila voće, orala… Jednom je čak kupila 500 pilića. „Svi su se čudili, a nama je bilo veselje što su tako mali“, pričala je. Žena za koju je Gojko Šantić u zborniku „Apostoli glume“ napisao da „maestralno miri i spaja realizam sa svojim bizarnim, grotesknim simbolizmom“, van pozorišta je uživala u ulozi običnog čoveka koji se raduje malim stvarima.
INSPIRACIJA PANKERA
Po mnogima jedna od najboljih jugoslovenskih karakterno-komičnih glumica posle Drugog svetskog rata, Rahela Ferari je za života okićena najvećim društvenim priznanjima – dobitnik je Oktobarske, Sterijine, Sedmojulske i nagrade „Dobričin prsten“. U seriji Veliki srpski glumci, Pošte Srbije su 2007. izdale marku s njenim likom, u Izraelu je uvrštena u svetski almanah „Ko je ko u svetu Jevreja“, a gradski oci prestonice odužili su joj se ulicom u Padinskoj skeli.
Iako je glumila još u „Skupljačima perja“, Rahela Ferari je filmsku slavu dosegla tek u poznom dobu nizom upečatljivih ulogica pomalo senilnih, ali mudrih i lukavih bakica koje obavezno izgovaraju poneku legendarnu sentencu („Grlom u jagode“, „Nacionalna klasa“, „Tango argentino“). Tako su Čus Lampreav, koja glumi u Almodovarovom filmu „Vrati se“, kritičari nazvali „španska Rahela Ferari“, a profeministički pankeri iz Banjaluke svom su bendu dali njeno ime.
„Srećna sam, osećam to kao dar, što nisam postala neki zagriženi babac“, izjavila je u jednom od poslednjih intervjua. Umrla je u Beogradu 12. februara 1994. godine, a sahranjena je u Aleji velikana. Petnaest godina kasnije njeni se filmski biseri i dalje citiraju, često s podsmehom nedostojnim majstorstva umetničke transformacije. Da je živa, uveren sam, Rahela bi te kerefeke rialiti sveta prokomentarisala čuvenom rečenicom iz „Tesne kože“: „Sve same sise i gola dupeta.“
Bez dlake na jeziku
„Volim da čujem istinu, jer mrzim licemere, a tako je malo iskrenosti u životu“, govorila je Rahela Ferari. Ona sama nije štedela nikog. Tatjana Lukjanova je ispričala kako joj je, videvši njenu lošu šminku, bez pardona rekla: „Tanja, strašno izgledate!“ A kada je 1969. počela da režira u Ateljeu 212, izjavila je: „Kada mogu da režiraju loši reditelji, zašto ne bismo mogli i mi, odlični glumci.“
