Glumom izigrala Gestapo - Blogovi - Forum Krstarice
Prikaži RSS

SUPERMAN

Glumom izigrala Gestapo

Oceni ovaj blog
Odbivši da nosi žutu traku kojom su fašisti obeležavali Jevreje, Bela Rohel Frajnd je čitav rat provela skrivajući se od Gestapoa. Stalno menjajući prebivalište spavala je po palankama i selima oko Beograda. U periferijskoj udžerici kod Magde, sitne nepismene ženice, jedne noći naiđe racija.

Dok su zlotvori lupali na vrata pogledala se u ogledalo – u trenu kosa joj je potpuno pobelela. Tako je osedela jedna od naših najvećih glumica – Rahela Ferari. Oduzeta od straha, k’o da nema ni stopala ni tabane, Vojvođanka Ruža, kako se predstavila Magdi, otvara vrata i izlazi pred gestapovce. A onda ju je bog pogledao. Odjednom utrčava njena drugarica Smiljka i kaže: „Ružo, kaži dragička, dobila si poziv iz pozorišta u Pančevu.“ Osedela Ruža u sekundi prihvata „igru“ i ozari se. „Doneli ste mi sreću. Častiću vas zbog ovog angažmana“, kaže gestapovcima i, dok oni zbunjeni zaboravljaju na legitimaciju, sa Smiljkom beži u mrak i trči, trči... I jedina uspeva da dočeka kraj rata, svi ostali Frajndovi su pobijeni.

MRAVLJE POZORIŠTE

Rođena je 1911. godine u Zemunu u siromašnoj jevrejskoj porodici. U jednoj anketi prve godine svog života ovako je opisala: „Moja mladost, to je zemunska periferija. Detinjstvo bez igračaka, bez ičega. Izađem na ulicu, idem uz plot, čučnem i posmatram – mrave! Tu se razvijala moja mašta: sama sam sebi pričala priče, izmišljala ih o tim majušnim mravima, te oni sad idu kući, sad se šetaju, trče, nabavljaju hranu, a ja sam se igrala s njima – pravila im razne prepreke. Stavim travku da im preprečim put, ili napravim most, ili ih skrenem u drugu stranu. Bilo je to moje malo pozorište diznijevskog tipa – mravi su bili moji mali glumci a ja svemoćni reditelj.“

O njenim glumačkim počecima svedoče reči nekadašnjeg barda novosadske scene Stanoja Dušanovića citirane u Zborniku Jevrejskog istorijskog muzeja iz 1997: „Rožika Frajnd je bila vaspitačica, odnosno dadilja u jednoj jevrejskoj kući u Senti... U pozorište je došla slučajno. Njen brat od tetke Lajoš Lajner, rekviziter u novosadskom pozorištu, doveo je u gledalište da se zagreje...“

U Srpskom narodnom pozorištu (SNP) u Novom Sadu Rahela je počela je da statira u sezoni 1930-31, a član pozorišta postaje 1931-32. godine. U vreme kada se SNP zvalo Pozorište Dunavske banovine, u ulozi dr Klotilde Vimern u Fodorovoj „Maturi“ gledao ju je desetogodišnjak Jovan Ćirilov, ne sanjajući da će mnogo godina kasnije, 1985. godine, u Jugoslo venskom dramskom pozorištu postati njen upravnik.

Pre Drugog svetskog rata najzapaženije su bile njene epizodne uloge karakterno osobenih i ćudljivih ženskih likova.

NEZGODNE GOSPOĐE

Delujući često iz drugog plana, u manjim ulogama, Ferarijeva je svojom kreacijom „nezgodnih“ gospođa izbijala u prvi red, piše u knjizi „Narodno pozorište Dunavske banovine“ od dr Z. T. Jovanović. Jednogodišnje usavršavanje u Budimpešti ubrzalo je njen umetnički rast koji je došao do punog izražaja u Umetničkom pozorištu u Beogradu gde je 1940. angažovana sa suprugom Aleksandrom Stojkovićem.

I odmah joj je poverena uloga Sultane u „Zloj ženi“ koju je igrala 9. jula 1940. na otvaranju prve letnje pozornice kod Sahat kule na Kalemegdanu.
Za vreme rata Rahela Ferari nije igrala u pozorištu. Od 1945. do 1947. opet je u Novom Sadu, a od osnivanja Jugoslovenskog dramskog pozorišta u Beogradu 1947. bila je prvakinja tog pozorišta. U JDP je ostvarila je mnogo majstorskih kreacija – od Paškove u „Ribarskim svađama“, Sarke u „Ožalošćenoj porodici“, do legendarne Aksinje u „Jegoru Buličovu“ o kojoj je Mihiz u NIN-u napisao reči za anale pozorišne kritike:

„Osobine Aksinje Buličov onakve kakve ih je kreirala Rahela Ferari, njena tvrda netransponovana ironija ograničene žene, njeno hronično zimogrožljivo gunđanje, njena nevešta trapavost i sitan koristoljubiv kukavičluk, bacaju svoju senku i dodaju po neku novu crtu liku svakog partnera na koga se usmeri...“

Van pozorišta Rahela Ferari je bila osoba izuzetne ljudske topline, omiljena supruga, majka, komšinica. Kroz njen stan u Bulevaru revolucije defilovala su i odrastala sva deca iz komšiluka. Dok je sa Mirom Stupicom učila uloge, klinci su se igrali svog pozorišta u Rahelinim haljinama i cipelama. „Nikad mi to nije smetalo. Pred mojim očima su cičali, vrištali, zaljubljivali se, stasali i odleteli. Sve sam ih ispratila i odbolovala“, sećala se.

Rahelu su voleli i mladi glumci, a i ona je volela njih. A Žarka Lauševića je obožavala. „Mi stalno pravimo kerefeke“, govorila je. Kada je dobio sina, Žarko ju je nazvao u pola noći. A na pitanje kako može da je zove tako kasno, odgovorio je: „Vama sam prvo javio, jer vi ste moja devojka.“ I oborio je s nogu.

SAMA GRADILA KUĆU

Na obali Dunava u Grockoj svojim je rukama izgradila kućerinu, kosila travu, sadila voće, orala… Jednom je čak kupila 500 pilića. „Svi su se čudili, a nama je bilo veselje što su tako mali“, pričala je. Žena za koju je Gojko Šantić u zborniku „Apostoli glume“ napisao da „maestralno miri i spaja realizam sa svojim bizarnim, grotesknim simbolizmom“, van pozorišta je uživala u ulozi običnog čoveka koji se raduje malim stvarima.

INSPIRACIJA PANKERA

Po mnogima jedna od najboljih jugoslovenskih karakterno-komičnih glumica posle Drugog svetskog rata, Rahela Ferari je za života okićena najvećim društvenim priznanjima – dobitnik je Oktobarske, Sterijine, Sedmojulske i nagrade „Dobričin prsten“. U seriji Veliki srpski glumci, Pošte Srbije su 2007. izdale marku s njenim likom, u Izraelu je uvrštena u svetski almanah „Ko je ko u svetu Jevreja“, a gradski oci prestonice odužili su joj se ulicom u Padinskoj skeli.

Iako je glumila još u „Skupljačima perja“, Rahela Ferari je filmsku slavu dosegla tek u poznom dobu nizom upečatljivih ulogica pomalo senilnih, ali mudrih i lukavih bakica koje obavezno izgovaraju poneku legendarnu sentencu („Grlom u jagode“, „Nacionalna klasa“, „Tango argentino“). Tako su Čus Lampreav, koja glumi u Almodovarovom filmu „Vrati se“, kritičari nazvali „španska Rahela Ferari“, a profeministički pankeri iz Banjaluke svom su bendu dali njeno ime.

„Srećna sam, osećam to kao dar, što nisam postala neki zagriženi babac“, izjavila je u jednom od poslednjih intervjua. Umrla je u Beogradu 12. februara 1994. godine, a sahranjena je u Aleji velikana. Petnaest godina kasnije njeni se filmski biseri i dalje citiraju, često s podsmehom nedostojnim majstorstva umetničke transformacije. Da je živa, uveren sam, Rahela bi te kerefeke rialiti sveta prokomentarisala čuvenom rečenicom iz „Tesne kože“: „Sve same sise i gola dupeta.“

Bez dlake na jeziku

„Volim da čujem istinu, jer mrzim licemere, a tako je malo iskrenosti u životu“, govorila je Rahela Ferari. Ona sama nije štedela nikog. Tatjana Lukjanova je ispričala kako joj je, videvši njenu lošu šminku, bez pardona rekla: „Tanja, strašno izgledate!“ A kada je 1969. počela da režira u Ateljeu 212, izjavila je: „Kada mogu da režiraju loši reditelji, zašto ne bismo mogli i mi, odlični glumci.“

Pošalji "Glumom izigrala Gestapo" na Facebook Pošalji "Glumom izigrala Gestapo" na Google Pošalji "Glumom izigrala Gestapo" na My Yahoo! Pošalji "Glumom izigrala Gestapo" na Live Pošalji "Glumom izigrala Gestapo" na MySpace Pošalji "Glumom izigrala Gestapo" na Twitter Pošalji "Glumom izigrala Gestapo" na Digg Pošalji "Glumom izigrala Gestapo" na del.icio.us

Kategorije
Nekategorizovano

Komentari

  1. lejla.al.dbuni (avatar)
    Sjajan tekst..ovo je omaz Raheli Ferari,nasoj velikoj glumici..hvala ti za podsecanje na nju.

    Ps.Zamolila bih te nesto..promeni ovaj avatar,jer on nije duhovit,naprotiv..njime vredjas "osobe sa posebnim potrebama",a to je jako ruzno..
    Zahvaljujem se unapred na razumevanju izrecenog,jer je napomena dobronamerna.
  2. MilesaKlise (avatar)
    Rahela je bila ono , moje poštovanje za damu koja sada glumi sa one strane linije