Ustala sam ovog jutra da budem svedok danu i noći...
Obala tužna nek zna da želim nekoga ispratiti i sačekati ako mi želi doći...
Koračah granicom između života i smrti.Moje bose noge čistoćom odišu a telo još ne upozna njega.. Da li taj trag što za mnom ostaje, nekud vodi ili se gubi u zaboravu?
Poneki talasić jači kao da želi reći, da nesigurno je danas živeti.Da li ta čežnja što izjeda srce ima pravo da proziva? Po čemu ona zna a ja ne, da ljubav ima pravo na sve nas, koji smo u ovoj noći pronašli istinu, svedoka ljutog koji ne prašta. Koraci moji ravnomerni i snovi , ponekad kao da ne žele ići dalje...
Pogled unazad sigurnost daje a napred vuče me nada...Ne želim više ostati u noći, a talas kao da nešto obećava. Trag svakog čoveka u odlasku je jasan. A šta ako želi da se vrati? Zato pomislih, te stope nešto znače.
Rastati se sa ovom noći ja sad želim i ići i u sve dalje u susret mojoj nadi i čežnji što izjeda svu grud. Dal se možda prevarit neću, o sumnjo moja, nesigurnosti neznana, što me sad kolebljivošću svojom prozivaš.
Zar misliš da dosta mi ovakvih noći nije bilo? Zar dan ovaj svojom svetlošću bar nešto ne obećava? Korače moj, ne napuštaj me sad, kad reših da ostavim ovo tamno mesto, koje me tako muči i koje poželeh napustiti toliko puta! Sad odlučnost moja nikad jača nije bila. Da li ovaj prvi zrak što iznenada ukaza mi se sa obale, ima možda nešto još više? Osmeh zaigra, zvezda moja vodilja, kroz doline tuge, toliko puta. Da li taj pogled što razgalja ko maglu, noć ovu odlazeću možda ne greši. Da li odluke moje nisu dovoljne još, da noć neću da mi više druga bude. Uplaših se danom što biva jači. Da li ja to povratka više nemam?
Ovi talasi što behu sve silniji izbrisaše moje stope na obali, na granici između života i smrti.Da li to znači da smrt nadamnom više moći nema, a da u životu traga ostavila nisam. Da li on sa ovim vedrim jutrom u mojoj žudnji i isčekivanju, toliko priželjkivanom, može nešto da mi obeća?
Obala tužna nek zna da želim nekoga ispratiti i sačekati ako mi želi doći...
Koračah granicom između života i smrti.Moje bose noge čistoćom odišu a telo još ne upozna njega.. Da li taj trag što za mnom ostaje, nekud vodi ili se gubi u zaboravu?
Poneki talasić jači kao da želi reći, da nesigurno je danas živeti.Da li ta čežnja što izjeda srce ima pravo da proziva? Po čemu ona zna a ja ne, da ljubav ima pravo na sve nas, koji smo u ovoj noći pronašli istinu, svedoka ljutog koji ne prašta. Koraci moji ravnomerni i snovi , ponekad kao da ne žele ići dalje...
Pogled unazad sigurnost daje a napred vuče me nada...Ne želim više ostati u noći, a talas kao da nešto obećava. Trag svakog čoveka u odlasku je jasan. A šta ako želi da se vrati? Zato pomislih, te stope nešto znače.
Rastati se sa ovom noći ja sad želim i ići i u sve dalje u susret mojoj nadi i čežnji što izjeda svu grud. Dal se možda prevarit neću, o sumnjo moja, nesigurnosti neznana, što me sad kolebljivošću svojom prozivaš.
Zar misliš da dosta mi ovakvih noći nije bilo? Zar dan ovaj svojom svetlošću bar nešto ne obećava? Korače moj, ne napuštaj me sad, kad reših da ostavim ovo tamno mesto, koje me tako muči i koje poželeh napustiti toliko puta! Sad odlučnost moja nikad jača nije bila. Da li ovaj prvi zrak što iznenada ukaza mi se sa obale, ima možda nešto još više? Osmeh zaigra, zvezda moja vodilja, kroz doline tuge, toliko puta. Da li taj pogled što razgalja ko maglu, noć ovu odlazeću možda ne greši. Da li odluke moje nisu dovoljne još, da noć neću da mi više druga bude. Uplaših se danom što biva jači. Da li ja to povratka više nemam?
Ovi talasi što behu sve silniji izbrisaše moje stope na obali, na granici između života i smrti.Da li to znači da smrt nadamnom više moći nema, a da u životu traga ostavila nisam. Da li on sa ovim vedrim jutrom u mojoj žudnji i isčekivanju, toliko priželjkivanom, može nešto da mi obeća?
ili se to kaze, kako godine prolaze, tako su jasnije te unutrasnej stvari, da li se to zovu stvari osecanja ili kako vec