Mitropolit Jerotej Vlahos, Definicija pravoslavne duhovnosti (drugi deo) - Blogovi - Forum Krstarice
Prikaži RSS

Magdalina

Mitropolit Jerotej Vlahos, Definicija pravoslavne duhovnosti (drugi deo)

Oceni ovaj blog
Razlika između Pravoslavlja i ostalih tradicija

Ono što smo do sada rekli jasno ukazuje da se Pravoslavlje primetno duhovno razlikuje od svake druge „duhovnosti“ bilo istočnog, bilo zapadnog tipa. Ne može postojati nikakva nejasnoća među različitim duhovnostima, budući da je pravoslavna duhovnost teocentrična, dok su sve ostale „duhovnosti“ antropocentrične.

Razlika se prevashodno pojavljuje u dogmatskom učenju. Iz tog razloga, reč „pravoslavna“ postavljamo ispred reči „crkva“, kako bi se time razlikovala od svake druge religije. Sasvim je izvesno da reč „pravoslavna“ mora biti povezana sa rečju „crkva“, pošto Pravoslavlje ne može postojati izvan Crkve, kao što, naravno, ni Crkva ne može da postoji izvan Pravoslavlja.
Dogme su rezultat odluka donetih na Vaseljenskim saborima a u vezi s različitim pitanjima vere. Dogme se pominju kao takve zato što povlače granicu između istine i zablude, između bolesti i zdravlja. Dogme izražavaju otkrivenu istinu. One formulišu život Crkve. Na taj način one su, s jedne strane, izraz „otkrivenja“ a sa druge služe kao „lekovi“, kako bi nas rukovodile ka zajednici sa Bogom, ka našem razlogu za postojanje.
Dogmatske razlike odražavaju i odgovarajuće razlike u isceljenju. Ako čovek ne sledi pravi put, on ne može da dostigne svoj cilj. Ukoliko ne uzima odgovarajuće „lekove“, nikada ne može ozdraviti; drugim rečima, on neće iskusiti dobrobit iscelenja. I opet, ukoliko uporedimo pravoslavnu duhovnost sa ostalim hrišćanskim tradicijama, razlika u pristupu i metodu isceljenja postaće još očiglednija. Jedno od osnovnih učenja Svetih Otaca jeste i učenje da je Crkva „lečilište“ u kojem se isceljuje ranjeni, pozleđeni čovek. Ovakav način izražavanja, ovakav jezik, koristi se u mnogim odlomcima Svetog Pisma. Jedan od takvih odlomaka je i Parabola o milostivom Samarjaninu: A Samarjanin neki putujući dođe do njega, pa kad ga vide sažali mu se. I pristupivši zavi mu rane i zali uljem i vinom; i posadivši ga na svoje kljuse dovede ga u gostionicu i postara se oko njega. I sutradan polazeći izvadi dva dinara te dade gostioničaru, i reče mu: Pobrini se za njega; a što više potrošiš, ja ću ti platiti kad se vratim (Lk. 10; 33-35).
U ovoj paraboli Samarjanin predstavlja Hrista Koji isceljuje ranjenog čoveka i uvodi ga u „gostionicu“, odnosno u lečilište, a to je Crkva. Odavde se jasno vidi da je Hristos predstavljen kao Iscelitelj, kao lekar koji leči čovekove bolesti; prema tome, Crkva je istinsko lečilište.
Veoma je karakteristično da i sveti Jovan Zlatousti, tumačeći ovu parabolu, iznosi one istine koje smo upravo naglasili.
U tumačenju ove parabole kod svetog Zlatousta jasno se pokazuje da je Crkva lečilište koje isceljuje ljude pozleđene grehom, dok su episkopi i sveštenici iscelitelji naroda Božijeg.
Upravo to i jeste delo pravoslavnog bogoslovlja. Kada pominjemo pravoslavno bogoslovlje, mi ne mislimo jednostavno na istoriju bogoslovlja. Ona je, naravno, deo bogoslovlja ali ne u apsolutnom i prevashodnom smislu. Prema svetootačkom predanju, bogoslovi su bogovidioci. Sveti Grigorije Palama i Valaama naziva bogoslovom, ali jasno naglašava da se intelektualno bogoslovlje u velikoj meri razlikuje od opita bogoviđenja. Prema svetom Grigoriju Palami, bogoslovi su oni koji su sledili „metod“ Crkve i zadobili savršenu veru, prosvetljenje uma (grčki „nus“) i oboženje (grč. „theosis“). Bogoslovlje je plod čovekovog isceljenja i staza koja vodi ka isceljenju i ka zadobijanju bogopoznanja. SHOLASTIČKO BOGOSLOVLjE ZAPADA
Zapadno bogoslovlje se, međutim, razlikuje od istočnog pravoslavnog bogoslovlja. Umesto da bude isceliteljsko, ono je u većoj meri intelektualno i emotivno po svom karakteru. Na Zapadu se razvijalo sholastičko bogoslovlje, koje je protivno pravoslavnom predanju. Zapadno bogoslovlje je zasnovano na racionalizmu, dok je pravoslavno bogoslovlje isihastičko. Sholastičko bogoslovlje pokušava da logički shvati Otkrivenje Božije i da se prilagodi filosofskoj metodologiji. Za takav pristup karakteristična je izjava Anselma Kenterberijskog: „Verujem da bih razumeo“. Sholastika na samom početku priznaje Boga a zatim pokušava da pomoću logičkih argumenata i razumskih kategorija dokaže Njegovo postojanje. U pravoslavnom predanju, koje izražavaju Sveti Oci, vera je samootkrivanje Boga čoveku. Mi veru prihvatamo tako što čujemo o njoj, ali ne da bismo razumski mogli da je shvatimo, nego da bismo očistili svoja srca, zadobili veru sozercanjem (grč. „theoria“, bogoviđenje)“ i opitno doživeli otkrivenje Božije.
Sholastička teologija je svoj vrhunac doživela u ličnosti Tome Akvinskog, svetitelja Rimokatoličke crkve. On je tvrdio da se hrišćanske istine mogu podeliti na prirodne i natprirodne. Prirodne istine mogu se dokazati filosofski, kao što je slučaj sa istinom o postojanju Božijem. Natprirodne istine, kao što su Trojedini Bog, ovaploćenje Logosa ili vaskrsavanje tela ne mogu se dokazati filosofski, ali se isto tako ne mogu ni pobiti. Sholastika veoma tesno povezuje bogoslovlje sa filosofijom, a još više sa metafizikom. Kao ishod toga vera je izmenjena, dok je samo sholastičko bogoslovlje postalo ozloglašeno u onom periodu kad se srušio „idol“ zapadne metafizike. Sholastika se u velikoj meri smatra odgovornom za tragičnu situaciju koja je u pogledu vere i verskih pitanja stvorena na Zapadu.
Sveti Oci uče da kategorije prirodnog i metafizičkog ne postoje i radije govore o stvorenom i nestvorenom. Sveti Oci nikada nisu prihvatili Aristotelovu metafiziku. Ne nameravam, međutim, da ovo i dalje izlažem. Tokom srednjeg veka zapadni bogoslovi su smatrali da sholastičko bogoslovlje predstavlja dalji razvoj svetootačkog bogoslovlja i od tog trenutka pojavljuje se franačko učenje da je sholastičko bogoslovlje superiornije od svetootačkog. Prema tome, sholastičari koji su bili preokupirani razumom smatrali su sebe superiornijim od Svetih Otaca Crkve. Isto tako, verovali su da je ljudsko znanje kao plod razuma uzvišenije od otkrivenja i opita.

GRIGORIJA PALAMA I VALAAM
Upravo u tom kontekstu bi trebalo razmatrati sukob između svetog Grigorija Palame i Valaama. Valaam je, u suštini, bio sholastički bogoslov koji je pokušavao da sholastičko bogoslovlje prenese na pravoslavni istok.
Njegova gledišta - da mi ne možemo uistinu znati šta je zapravo Sveti Duh (a što predstavlja izdanak agnosticizma), da su grčki filosofi superiorniji u odnosu na proroke i apostole (pošto je razum iznad apostolskih viđenja), da je svetlost Preobraženja tvarna, stvorena, i nešto što se može izgubiti, da isihastički život, odnosno očišćenje srca i neprestana molitva nisu od suštinskog značaja - jesu gledišta koja izražavaju sholastički pa prema tome i sekularizovani pogled na bogoslovlje. Sveti Grigorije Palama je prozreo opasnost koju su takva gledišta predstavljala za Pravoslavlje: silom i energijom Presvetoga Duha i opitom koji je on sam zadobio kao naslednik Svetih Otaca suprotstavio se ovoj velikoj opasnosti i sačuvao čistotu pravoslavne vere i predanja.
Postavivši ovakav okvir za ovu temu, odmah ćemo otkriti razlike ukoliko pravoslavnu duhovnost ispitamo u vezi s rimokatolicizmom i protestantizmom.
Protestanti uopšte nemaju „isceliteljsku“ tradiciju. Oni veruju da se spasenje sastoji u intelektualnoj veri u Boga. Spasenje, međutim, nije stvar intelektualnog prihvatanja vere, nego preobražaj i oboženje ličnosti koji se izvršavaju pomoću blagodati. Ovaj preobražaj se ostvaruje posredstvom odgovarajućeg „lečenja“ ličnosti a o čemu ćemo govoriti kasnije. Iz Svetog Pisma sledi da se vera pojavljuje kao rezultat slušanja reči i opita sozercanja („theoria“, bogoviđenje). Mi veru najpre prihvatamo slušanjem da bismo se iscelili, a zatim zadobijamo veru sozercanjem koje spasava čoveka. Budući da veruju da prihvatanje istina vere i apstraktno prihvatanje Božijeg otkrivenja odnosno vera na osnovu slušanja spasava čoveka, protestanti nemaju „isceliteljsku tradiciju“. Mogli bismo da kažemo da je ovakvo shvatanje spasenja veoma naivno.
Rimokatolici takođe ne poseduju savršenstvo isceliteljske tradicije kakvo poseduje Pravoslavna crkva. Njihovo učenje o „filioljue“ projavljuje nemoć njihovog bogoslovlja da shvati odnos koji postoji između ličnosti i zajednice. Oni mešaju lična svojstva: „nerođenost“ Oca, „rođenost“ Sina i ishođenje Svetoga Duha. Otac je uzrok rađanja Sina i ishođenja Svetoga Duha.
Latinska nemoć da razume i propuštanje da izrazi dogmu o Presvetoj Trojici razotkrivaju nepostojanje empirijskog bogoslovlja. Gledajući slavu Hristovu na Tavoru, trojica Njegovih učenika (Petar, Jovan i Jakov) začuli su Očev glas i videli dolazak Svetoga Duha u oblaku jer, prema rečima svetog Grigorija Palame, oblak označava prisustvo Svetoga Duha. Tako su trojica Hristovih učenika zadobili poznanje Trojedinog Boga u sozercanju („theoria“, bogoviđenje) i otkrivenju. Njima je otkriveno da je Bog jedna suština u tri ipostasi.

......

Pošalji "Mitropolit Jerotej Vlahos, Definicija pravoslavne duhovnosti (drugi deo)" na Facebook Pošalji "Mitropolit Jerotej Vlahos, Definicija pravoslavne duhovnosti (drugi deo)" na Google Pošalji "Mitropolit Jerotej Vlahos, Definicija pravoslavne duhovnosti (drugi deo)" na My Yahoo! Pošalji "Mitropolit Jerotej Vlahos, Definicija pravoslavne duhovnosti (drugi deo)" na Live Pošalji "Mitropolit Jerotej Vlahos, Definicija pravoslavne duhovnosti (drugi deo)" na MySpace Pošalji "Mitropolit Jerotej Vlahos, Definicija pravoslavne duhovnosti (drugi deo)" na Twitter Pošalji "Mitropolit Jerotej Vlahos, Definicija pravoslavne duhovnosti (drugi deo)" na Digg Pošalji "Mitropolit Jerotej Vlahos, Definicija pravoslavne duhovnosti (drugi deo)" na del.icio.us

Komentari