Митрополит Јеротеј Влахос Дефиниција православне духовности (1. deo) - Blogovi - Forum Krstarice
Prikaži RSS

Magdalina

Митрополит Јеротеј Влахос Дефиниција православне духовности (1. deo)

Oceni ovaj blog
Придев „ортходоксос“ тј. „православан“ потиче од грчке именице „ортходоксиа“, тј. „православље“ и показује ралику између Православне цркве и сваке друге хришћанске вероисповести. Реч „ортходоксиа“ показује истинско знање о Богу и творевини. То је дефиниција коју нуди свети Атанасије Синајски.

ОРТОДОКСИЈА

Појам „ортходоксиа“ се састоји од две речи - „ортхос“, што значи „право“ (истинито, правилно) и „докса“. С једне стране, „докса“ означава веровање, веру, учење, а са друге похвалу, прослављање или славословље (доксологију), што значи да овај појам означава правоверје или православље. Ова два значења су врло тесно повезана. Истинско учење о Богу укључује и истинско прослављање Бога. Наиме, ако је Бог апстрактан, онда и молитва таквом Богу такође мора бити апстрактна. Ако је пак Бог личност, онда и молитва претпоставља личносни карактер. Бог је открио истиниту веру, истинито учење. Због тога кажемо да је учење о Богу и све што је повезано с човековим спасењем Божје откривење а не човеково откриће.

Бог је ову истину открио оним људима који су били спремни да је прихвате. Апостол Јуда Јаковљев ову чињеницу јасно је изразио у својој Посланици, говорећи: Борите се за веру једанпут предану светима (Јуда 3). Из овог навода, као и из многих других, сличних одломака, јасно је да Бог Себе открива светима, тј. онима који су достигли одређени ниво духовног узрастања тако да могу да приме откривење. Свети апостоли су најпре били „исцељени“, па су тек онда примили откривење. Они су ово откривење пренели на своју духовну децу, али не само учењем, него превасходно тиме што су светотајински утицали на њихово духовно препорођење. Да би ова вера била сачувана, Свети Оци су формулисали догме и учења а ми прихватамо те догме и та учења. Другим речима, ми прихватамо ову откривену веру и остајемо у Цркви да бисмо били исцељени јер је вера, с једне стране, откривење очишћенима и исцељенима а са друге прави пут ка достизању обожења (грч. тхеосис) за оне што су одлучили да следе тај „пут“.

Реч „духовност“ или, на грчком, „пневматикотис“ долази од придева „духован“, грч „пневматикос“. Према томе, духовност је стање духовне особе. Духован човек поседује одређени начин понашања, одређени менталитет. Он поступа сасвим другачије од начина на који се понашају не-духовни људи.

Духовност Православне цркве не води, међутим, ка неком апстрактном религиозном животу, нити је она плод човекове унутрашње снаге. Духовност није апстрактан религиозни живот управо због тога што је Црква Тело Христово. То није једноставно нека од религија која теоријски верује у постојање Бога. Друго Лице Пресвете Тројице, Логос Божји или Реч Божја, прихватио је ради нас човечију природу. Он ју је сјединио са Својом ипостаси и постао Глава Цркве.

Црква је, дакле, Тело Богочовека Христа. Осим тога, духовност није испољавање енергија душе, као што су то разум или осећања. Веома је важно да то установимо, јер су многи људи склони да неку особу именују као „духовну“ само зато што та особа развија своје разумске способности: научника, глумца, песника, итд. Православна црква не прихвата овакво тумачење. Ми, наравно, нисмо против научника, песника, итд, али их не можемо називати „духовним“ или „продуховљеним“ људима у строгом, православном значењу ове речи.

ЕНЕРГИЈА СВЕТОГА ДУХА

Према учењу апостола Павла, духован човек се јасно разликује од душевног. Духован је онај човек који унутар себе поседује енергију (дејство) Светога Духа. Када то узмемо у обзир, следи да је душеван човек онај који има душу и тело, али још није задобио Светога Духа који оживотворује душу: Телесни човек не прима што је од Духа Божјега, јер му је лудост, и не може да разуме, јер се то испитује духовно. Духован пак све испитује, а њега самог нико не испитује (1. Кор. 2; 14-15).

У овој истој Посланици апостол Павле подвлачи оштру разлику између духовног и телесног човека. Телесни човек је онај који унутар срца не поседује Светога Духа, али задржава све друге психосоматске функције људског бића. Према томе, очигледно је да се појам телесни човек не односи на тело, него да означава душевног човека који није задобио Светога Духа и који дејствује из свог, такозваног „психобиолошког“ јаства. И ја, браћо, не могох вам говорити као духовнима, него као телеснима, као малој деци у Христу. Млеком вас напојих а не јелом, јер још не могосте. Али ни сад још не можете, пошто сте још телесни. Јер све док је међу вама завист и неслога и раздори, зар нисте телесни и зар се не владате по човеку (1. Кор. 3; 1-3)?

Ако поменуте одломке повежемо са местима која се односе на усиновљење хришћана по благодати, уверићемо се да је, према апостолу Павлу, духован онај човек који је постао син Божји по благодати: Тако, дакле, браћо, нисмо дужни телу да по телу живимо. Јер ако живите по телу, помрећете; ако ли Духом дела телесна умртвљујете, живећете. Јер које води Дух Божји они су синови Божји. Јер не примисте духа ропства, да се опет бојите; него примисте Духа усиновљења, којим вичемо; Ава, Оче! Овај Дух сведочи нашему духу да смо деца Божја (Римљ. 8; 12-16).

Духован је човек који је сведок Светога Духа унутар свога срца и који је услед тога сасвим свестан обитавања Пресветог Тројединог Бога. На тај начин он разуме да је он син Божји по благодати и зато у срцу ускликује „Ава, Оче“. Према сведочењу светитеља, овај искрени вапај у срцу је, у својој суштини, умна молитва или молитва срца.

Испитујући на шта се мислило речима да „човек постаје храм најсветијег Духа“, свети Василије Белики богонадахнуто учи да човека, који је храм Светога Духа, не помућују искушења и непрестане бриге, будући да он трага за Богом и за својим заједништвом са Njим. Јасно је, дакле, да је духован човек који у себи има Светога Духа а што потврђује његово непрестано сећање на Бога.

Према светом Григорију Палами, као што се човек који је обдарен разумом назива разумним, тако се и човек који је обогаћен Светим Духом назива духовним. Према томе, духован је „нови човек“, препорођен и обновљен благодаћу Светога Духа.

Исто становиште деле сви Свети Оци. Свети Симеон Нови Богослов, на пример, каже да човек који је целомудрен, трпељив и кротак, који се моли и гледа на Бога, „корача у духу“ и он је духован човек по преимућству.

И опет, према светом Симеону Новом Богослову, када делови човекове душе - његов ум и његов разум, нису одевени у лик Христов, онда се такав човек сматра телесним, будући да још није задобио осећање (чувствовање) духовне славе. Телесни човек сличан је слепом човеку који није у стању да види светлост какву доносе сунчеви зраци. У ствари, он се сматра и слепим и беживотним. Напротив, духован човек који је причасник енергија Светога Духа, жив је у Богу.

БЛАГОДАТ БОЖЈА

Као што смо већ нагласили, заједница са светим Духом чини да телесни човек постане духован. Из тог разлога, према православном учењу, духован човек је превасходно светитељ. Наравно, то је речено са оне тачке гледишта према којој је светитељ онај што је, у различитим степенима, причастан нествореној благодати Божјој а посебно обожујућој енергији Божјој.

Светитељи су истовремено и носиоци и испољавање православне духовности. Они живе у Богу и доследно говоре о Njему. У том смислу православна духовност није апстрахована, него је укључена у саму личност светитеља. Према томе, светитељи нису једноставно „добри људи“ или морализатори у строгом значењу те речи, нити су то пак само особе добре, благе нарави. Пре бисмо могли рећи да је светитељ личност која се покорава (Светом Духу) и дела под руковођењем Светога Духа Који обитава у њему.

У постојање светитеља уверава нас, као прво, њихово православно учење. Светитељи су примали и примају откривење Божје, они га опитно доживљавају и формулишу речима. Они су непогрешиви критеријум Васељенских сабора. Друго уверење је постојање светих, непропадљивих моштију светитеља. Свете мошти су знак да је благодат Божја, дејствујући кроз ум (грч. „нус“) преобразила и тело. Према томе, и само тело постаје причасно енергијама Светога Духа.

Превасходни задатак Цркве је да човека руководи ка обожењу, ка заједници и јединству са Богом. Будући да је тако, у извесном смислу можемо да кажемо да је задатак Цркве да „ствара свете мошти“.

Према томе, православна духовност је опит живота у Христу, стање новог човека, препорођеног и обновљеног благодаћу Божјом, То није неко апстрактно, емоционално и психолошко стање човека: то је човеково сједињење са Богом.

Унутар овог оквира можемо да откријемо неке карактеристичне црте православне духовности. Она је, као прво, христоцентрична, будући да је Христос једно и једино исцелење за људе, благодарећи ипостасном јединству божанске и човечије природе у Njеговој личности. Као друго, православна духовност је тројичноцентрична, будући да је Христос свагда сједињен са Оцем и Светим Духом. Све свете Тајне врше се у име Тројединог Бога. И пошто је Он Глава Цркве, о Христу се не може размишљати као о некоме изван ње. Према томе, православна духовност је такође и еклисиоцентрична, црквоцентрична, јер само унутар Цркве можемо да ступимо у заједницу са Христом.

Pošalji "Митрополит Јеротеј Влахос Дефиниција православне духовности (1. deo)" na Facebook Pošalji "Митрополит Јеротеј Влахос Дефиниција православне духовности (1. deo)" na Google Pošalji "Митрополит Јеротеј Влахос Дефиниција православне духовности (1. deo)" na My Yahoo! Pošalji "Митрополит Јеротеј Влахос Дефиниција православне духовности (1. deo)" na Live Pošalji "Митрополит Јеротеј Влахос Дефиниција православне духовности (1. deo)" na MySpace Pošalji "Митрополит Јеротеј Влахос Дефиниција православне духовности (1. deo)" na Twitter Pošalji "Митрополит Јеротеј Влахос Дефиниција православне духовности (1. deo)" na Digg Pošalji "Митрополит Јеротеј Влахос Дефиниција православне духовности (1. deo)" na del.icio.us

Ažurirano 30.10.2010. u 20:52, autor: Magdalina

Kategorije
Svetootački tekstovi

Komentari