In memoriam: FIFI - Blogovi - Forum Krstarice
Prikaži RSS

gospodjica14

In memoriam: FIFI

Oceni ovaj blog
Sećam se, bilo je divno, toplo majsko veče. Vraćali smo se iz grada, malo pripiti, Njegoševom ulicom, prolazeći kroz bašte mnogobrojnih kafića načičkanih duž ulice. Iz uobičajene scenografije odjednom se izdvojio mali, neobičan detalj – kartonska kutija na sred bašte krcate ljudima. Shvatila sam tek kad priđoh bliže – pored kutije, nespretno se teturajući, šetala je mala krznena loptica a na kutiji je dečijim rukopisom, velikim slovima bilo ispisano – MOLIM VAS POMOZITE!

Malo mače. Onako suro-tigrasto, jednog oka skoro zatvorenog od neke upale, a tek progledalo. Otvaralo je usta iz kojih se nije čuo nikakav zvuk. Siroma’, skroz je promukao od besomučnog maukanja, pomislim. Onda se osvrnem oko sebe na sve one ljude koji su ravnodušno sedeli i posmatrali to sićušno, bespomoćno biće i shvatim da nema šanse da ga tu ostavim. Ide sa mnom.

Mače je poraslo u lepu mačku. Fifi. Zezali su me prijatelji što šetam mačku po dvorištu ispred zgrade, kao pudlu. Od milja sam je zvala Fića. Obožavala sam tu mačku koja je umela da se popne na sobna vrata i da hoda po tankoj dasci bez ikakve muke. Onda skoči sa vrata na orman, pa s ormana na vrata, s vrata na sto, sve to savršenom elegancijom najveštijeg akrobate. Volela sam da šetam Fiću, bilo je to urnebesno iskustvo, mačka sa ogrlicom, prati me u stopu. Družili smo se sa vlasnicima pasa uglavnom. Sem sa onim „opasnim“ facama i njihovim pitbulovima. Fifi nekako nije baš volela pit-bulove. Hitro je bežala.

Što je više rasla, rasla je i njena želja za lutanjem. Mislila sam da ne treba da je sputavam, ni nju, ni njenu mačiju prirodu. Tako je počela da izlazi sama. Šetala bi kojekuda satima....Pustim je, pa izađem i zovem, zovem dok je ne dozovem. I funkcionisalo je to tako, mesecima, činilo mi se savršeno. Svi srećni, svi zadovoljni. Sve dok jednog dana nisam mogla da je dozovem. Sa teskobnim osećanjem da se nešto grozno desilo, pojurila sam da je tražim. I našla sam je, na putu, pregaženu. Prvo sam pomislila – ma to nije Fifi, nema ogrlicu! Trenutak nade prošao je brzinom svetlosti kad sam ugledala ogrlicu, odbačenu na par metara od tela.

Te večeri sam je pokopala u istom dvorištu gde leži i danas. Sećam se, bio je januar, zemlja je bila skoro smrzla i išlo je teško s poluraspalom lopaticom koju sam, skoro slepa od suza, jedva iskopala u kršu na terasi. Prošao bi pokoji zalutali komšija...samo bi me čudno pogledao i bez reči nastavio dalje. Valjda su osetili ili shvatili da im je tako bolje.

Fifi i danas leži pod drvetom u dvorištu ispred zgrade br. 23. u Sinđelićevoj. Ponekad, kad sam u prolazu (odavno više ne živim tu), svratim, stanem ispod drveta i pravim se kao da nešto tražim. Ili ostavim ružu kupljenu na Kalenić pijaci. Znam da će je odmah neko odneti, ali nije ni važno. Teši me misao da Fićin duh i dalje šeta nekud.... I uvek se zamislim nad činjenicom da toliko tugujem za jednom mačkom, kao što nikad nisam tugovala za nekim ljudskim bićem. Mislila sam da je to možda zato što, na sreću, još uvek nije umro niko ko mi je vrlo blizak. A onda sam u predgovoru jedne knjige pročitala sledeću misao:
„Posle čitavog života druženja sa mačkama, u čoveku ostaje talog tuge, potpuno različite od tuge za preminulim ljudima, sačinjene iz bola zbog bespomoćnosti tih životinja i osećaja krivice.“

Sada razumem svoju tugu, iako sam svesna činjenice da će i dalje biti strašno puno ljudi koji takvu tugu nikad neće razumeti. Neka ih. Nije svaka tuga za svakoga. Nije ni svaka sreća za svakoga. A ni svaka ljubav.







Pošalji "In memoriam: FIFI" na Facebook Pošalji "In memoriam: FIFI" na Google Pošalji "In memoriam: FIFI" na My Yahoo! Pošalji "In memoriam: FIFI" na Live Pošalji "In memoriam: FIFI" na MySpace Pošalji "In memoriam: FIFI" na Twitter Pošalji "In memoriam: FIFI" na Digg Pošalji "In memoriam: FIFI" na del.icio.us

Ažurirano 12.12.2009. u 11:32, autor: gospodjica14

Kategorije
Nekategorizovano

Komentari

  1. necka24 (avatar)
    Дирљиво.
  2. mari47 (avatar)
    Hvala gospodjice l4 sto si ovu pricu podelila
    sa nama! Biranim i toplim recima ...
  3. LJILJA MMM (avatar)
    Nije svaka tuga za svakoga. Nije ni svaka sreća za svakoga. A ni svaka ljubav.

    Potpuno si u pravu......ljubav, sreća i tuga, tri nerazdvojna druga
  4. parker 71 (avatar)
    nekako, uvek mislim nema malih i velikih ljubavi...
    ili volis ili ne volis... a kad volis, to je to...
  5. lejla.al.dbuni (avatar)
    Citat Original postavio parker 71
    nekako, uvek mislim nema malih i velikih ljubavi...
    ili volis ili ne volis... a kad volis, to je to...
    Parker je rekao ono sto sam i ja htela da kazem..
    Lepa prica od nekog ko voli zivotinje,za nas koji volimo zivotinje.
    Bilo bi dobro da ima vise plemenitih ljudi..
  6. Valeria (avatar)
    „Posle čitavog života druženja sa mačkama, u čoveku ostaje talog tuge, potpuno različite od tuge za preminulim ljudima, sačinjene iz bola zbog bespomoćnosti tih životinja i osećaja krivice.“

    upravo tako...