Apsurdni covek-apsurdni zivot

Pobuna I revolt protiv apsurda postojanja radja se kao zanr 20.veka svetske knjizevne istorije koji se odrazava I na ovdasnju populaciju koja neprekidno tezi da dokuci smisao zivota.
Zivotu je poreban smisao,podsticaj I opravdanje samog postojanja a na nama je da damo svrhu njegovog trajanja.Nihilizam,apatija I predavanje potpunoj ravnodusnosti odlike su osobe koja ne zna za sta zivi,zasto zivi.Te osobe,osobe “te” prirode “Ispunjeni” su NICIM!Nada…nije se ni rodila da bi postojala a kamoli da poslednja umre!Da li su coveka zivotne neprilike navele na odsusutvo volje,zelje I nagona za istinskim,hedonistickim zivotarenjem?!Ne verujem!Rodis se cist,nevin,blazen u neznanju.Jednom recju ti si cisto,belo slikarsko platno kome ti udahnes smisao zivota.Da li ce boje biti sive ili vesele I kakva ce slika ispasti na kraju tvoga zivota-zavisi iskljucivo od tebe!Apsurdni covek je “bacen u okean postojanja”kako kaze nas nobelovac Ivo A.Ali, ovaj covek ne pokusava da dospe na obalu,vec se prepusta strujama I bespogovorno pluta unapred znajuci ishod.
Kada zivot napravi MAT,onda nastupa ono cega se ljudi suprotnih priroda u odnosu na”ovog”coveka plase-SMRT!Ne zele da suzbiju monotonost,anemicnost I nistavilo svojih zivota pustaju apatiji da ih “poseduje”.Nit koja odvaja “ljude apsurda” I “nase”ljude,jeste crni konac iliti smrt,bio zivot kratk ili dug,ispunjen ili prazan,apatican ili strastven.
Na nama je:
a)prepustiti se goloj egzistenciji I cekati Godooa!?
b)pokusati se odupreti mracnoj strani egzistencije I obraniti ulogu coveka?!

 

[Arhimedes]

Život je igra. - Ko život shvata kao večitu borbu biće poražen kad tad. Svako svojim životom obavlja poverenu mu misiju. Ne shvataj život ozbiljno ubiće te. Život je pred nama a smrt nas vreba. Život ima samo jednu alternativu, ali to sigurno nije život. Kada umiremo, - uvek umiremo stari.(Koliko god apsurdno zvučalo) Smrt je vrhunac života. Sva živa bića bez izuzetka, na sebi svojstven način, pokušavaju sve,da odlože ono što se odložiti ne može - smrt. Život, živa bića i umiranje su izmišljene kategorije, neshvatljive univerzumu. Smrt sama po sebi nije ništa drugo, do promena oblika materije od koje smo sazdani. Prostor i vreme su odrednice koje je izmislio čovek, da bi predstavio sam sebi napredak ljudske civilizacije od postanka čoveka do danas. Neshvatajući da univerzum odredjuje i kreira sve postojanje, pa i života u njemu. Čovek i živa bića su svojevrsni katalizatori promena u deliću univerzuma. Čovek je svesno, razumno i misaono biće, o kakve intelektualne prepotencije. A nismo ni svesni da ne razumemo, da samo mislimo da mislimo. Draga prijateljice ovo su neka moja razmišljanja , koja imaju mnogo dodirnih taćaka sa ovim tvojim izvanrednim blogom o apsurdima čoveka i života.

 

[Panta rei!]

Dragi kolega
tvoj komentar na moj blog je apsolutno tacan,takoje gledan iz mog ugla,gde si jedino promenio red i reci u tekstu dok smisao ostaje potpuo isti.Ovim blogom sam htela da"obelezim" ljude koji zive da bi ispunili tu zivotnu normu i takav zivot se moze poistovetiti sa ishodom preduhitrenja smrti-suicidom,tako da tema koju si napravio na forumu,o suicidu,cesto je uzrok "ovakvog"zivotarenja!

 

[petrana]

Jeste da je ovo mesto gde se ostavljaju komentari na tekst, ali se nadam da nece smetati i malo šire komentarisanje. Pročitala sam skoro jedna članak Vladete Jerotića, on u tom članku daje kratak pregled dela jednog nemačkog, ako se dobor sećam, mislioca, Vilijem Fokner , i njegove knjige "volja za smislom". Čovek je u drugom svetskom ratu bio u logoru i izgubio i ženu i decu i nakon toga se posvetio traganju za razlozima iz kojih ljudi sa jedne strane mogu da iznesu najveće strahote a sa druge upadaju u apatiju pred nekim malim ili nikakvim životnim teškoćama.
Tu se spominje "savremena bolest", veliki broj mladih ljudi koji bez ikakvog vidljivog povoda bez ikakve orjentacije životare, bez volje za životom.
Do jednog momenta sma "prtila" nit članka, da kažem "slagala" se sa tonom kojim je pisan, ali onda je u jednom momentu prosto bilo previše. Šta, koliko mi znamo o procentu onih ljudi koji su u bilo kom vremenu bili bezvoljni. Možda su ti procenti uvek bili približno isti, ali jednostavno, da bi preživeo, nekada je čovek prosto morao da ide po vodu, da nosi vodu, morao je da izvede uvede stoku, da cepa drva... prosto bi umro od gladi ako to ne bi radio. Sve te radnje su mogle da održavaju čoveka vitalnim, a samim tim makar prividno vedrim, kakvo god on raspoloženje gajio unutra. Danas je to unutrašnje raspoloženje dobilo veliko mesto, a raspoloženja su promenjiva. I ako se čovek u nekom periodu lošeg raspoloženja telom ulenji, a telo se relativno lako ulenji, a nije prinudjen da dovoljno radi kako bi preživeo, on tone u to bezlično raspoloženje. ...