Iz dnevnika. (Nastavak bloga – Previše za jednu noć)
...Alarm na satu je zvonio. Bilo je 5.00 h. Ne znam da li sam uopšte i stigao da zaspim a već sam trebao da ustanem. Prošla noć je bila naporna i teška. (pogledati predhodni blog “Previše za jednu noć”). Osećao sam ogroman teret u grudima i malaksalost čitavog tela. Možda bi bilo bolje da nisam ni legao da spavam, dremam... ne mogu ni sam da definišem....Seo na ivici kreveta. Držao glavu šakama. “Samo da sam imao još sat vremena sna, bilo bi bolje”. Soba je bila u mraku, jedino su brojke displeja bacele neku tinjavu svetlost po sobi. Ustao sam i teturajući otišao do kuhinje, stavio džezvu sa vodom za kafu. Volim da popijem ujutro duplu crnu jaku tursku kafu, iz velike šolje. Obično pijem slatku kafu, ali ovoga puta nisam je zasladio, kako bih se što pre razbudio. Kako ću danas izdržati na poslu i ostati u funkciji – ne znam! Valjda neće daviti mnogo, a i nije ponedeljak. Popio sam kafu, obukao se, i pošao...
...Ispred kuće me je sačekala poledica. Jedva sam stigao do auta. A auto, za razliku od noćas, sada je izgledao potpuno drugačije. Kao da je izrastao iz ulice. Saliven. Pokušao sam da otvorim vrata. Bezuspešno. Izgleda da je jutarnji pad temperature doprineo dubokom zamrzavanju mog automobila. Ništa, idem Busem.
Idući tako poleđenim trotoarom, trudeći se da ne napravim velike korake i da držim noge što bliže jedna drugoj, koliko je to moguće, jer stajalište je tu blizu, nema ni dvesta-trista metara, ali treba stići, i pre svega preći jedan deo strme ulice. Polako ali sigurno dođoh do strmine. A neznaš šta je bolje i lepše, trotoar ili ulica. Jedna levo druga, desno, noge idu gde hoće, a ja kao balansero u cirkusu. Tešim se jedino što nisam jedini. Čujem polako glas svog kolege nekih 10-tak metara iza mene. Krupniji dečko, pa mu ova sportska disciplina nikako ne ide, uz puno psovki i spominjanja familije, samo njemu znane, zadihan kao da ga juri čopor pasa lutalica. Smešno mi je ali se ne mogu okrenuti, i pozdravi ti ga. Ako se okrenem - gotovo je!
Sa velikim olakšanjem, dočepah se ravnog dela. Pogledao sam naviše uz ulicu, I videh kolegu kako raširenih ruku pokušava da se uhvati za vazduh, jer drugog unaokolo nema. U nekom strogo skijaškom stilu, sa dupetom izbačenim unazad, a telom blago povijenim napred, raširenih ruku bez štapova. Vozi plug - znao sam !?!
- Uh! - sa velikim uzdahom oseti olakšanje kada se dograbio ravnog dela i došao do mene.
- J*bote, da pogineš!
- J*bem ti kišu, i posao i sve redom! - rečnik mu je bio veoma raznolik.
- Hoćeš da pozovemo taxi? - pitao sam ga. - da neidemo busem?
- Aha, može, i ja sam to isto pomislio. - odgovorio je. Okrenuo sam taksi službu i poručio taxi.
- Dolazi za 10-tak minuta.- rekao sam.
Dok smo promenili par reči, i prodiskutovali o nekim nebitnim stvarima, na kraju ulice pojavio se žuti pasat sa taxi oznakom.
-Evo stiže taxi! - prokomentarisao sam, i krenuli smo sa trotoara na ulicu kako bi nas taksista primetio.
Taxi vozilo je polako usporavalo, ali nikako da se zaustavi. Taksista je u jednom trenutku podigao ruke sa upravljača i blago se zakucao u automobil koji je bio parkiran kraj ulice nekih 5-6 metara ispred nas. Mladić koji je vozio taxi, izišao je iz vozila, držeći se za čelo i prilazeći prednjem delu automobila. Ja i kolega, prišli smo taksisti i upitali:" Je'l za Kotorsku 42 ?". Našta je taksista odgovorio:" Bio sam!". Ja i kolega smo se samo pogledali i nastavili dalje.
-Hoćeš ti da pozoveš drugi taxi? - upitao sam ga.
-A ne! Ja idem busem.- odgovorio je.
Spustili smo se još nekih stotinak metara naniže do prvog stajališta. Čekali 20 minuta, i ušli u prvi bus koji je naišao, krcat nezadovoljnih ljudi.
Na poslu smo zakasnili svakako, ali smo na sreću stigli u jednom komadu. Služba obezbeđenja nas je sačekala sa osmehom. Provukli smo ID kartice i ušli u zgradu.
Na stolu me je čekala hladna kafa. Šta će se još danas desiti? Pitao se. Samo kada bi me ostavili na miru, samo danas, sutra će biti bolje. Sačekaću malo pa ću pozvati suprugu da vidim kako je?
Nešto razmišljam, da smo ja i kolega krenuli taksijem, možda ne bismo ni stigli na posao, već u urgentnom….
(nastavak sledi)
(C) 2009 Christian Forty
...Alarm na satu je zvonio. Bilo je 5.00 h. Ne znam da li sam uopšte i stigao da zaspim a već sam trebao da ustanem. Prošla noć je bila naporna i teška. (pogledati predhodni blog “Previše za jednu noć”). Osećao sam ogroman teret u grudima i malaksalost čitavog tela. Možda bi bilo bolje da nisam ni legao da spavam, dremam... ne mogu ni sam da definišem....Seo na ivici kreveta. Držao glavu šakama. “Samo da sam imao još sat vremena sna, bilo bi bolje”. Soba je bila u mraku, jedino su brojke displeja bacele neku tinjavu svetlost po sobi. Ustao sam i teturajući otišao do kuhinje, stavio džezvu sa vodom za kafu. Volim da popijem ujutro duplu crnu jaku tursku kafu, iz velike šolje. Obično pijem slatku kafu, ali ovoga puta nisam je zasladio, kako bih se što pre razbudio. Kako ću danas izdržati na poslu i ostati u funkciji – ne znam! Valjda neće daviti mnogo, a i nije ponedeljak. Popio sam kafu, obukao se, i pošao...
...Ispred kuće me je sačekala poledica. Jedva sam stigao do auta. A auto, za razliku od noćas, sada je izgledao potpuno drugačije. Kao da je izrastao iz ulice. Saliven. Pokušao sam da otvorim vrata. Bezuspešno. Izgleda da je jutarnji pad temperature doprineo dubokom zamrzavanju mog automobila. Ništa, idem Busem.
Idući tako poleđenim trotoarom, trudeći se da ne napravim velike korake i da držim noge što bliže jedna drugoj, koliko je to moguće, jer stajalište je tu blizu, nema ni dvesta-trista metara, ali treba stići, i pre svega preći jedan deo strme ulice. Polako ali sigurno dođoh do strmine. A neznaš šta je bolje i lepše, trotoar ili ulica. Jedna levo druga, desno, noge idu gde hoće, a ja kao balansero u cirkusu. Tešim se jedino što nisam jedini. Čujem polako glas svog kolege nekih 10-tak metara iza mene. Krupniji dečko, pa mu ova sportska disciplina nikako ne ide, uz puno psovki i spominjanja familije, samo njemu znane, zadihan kao da ga juri čopor pasa lutalica. Smešno mi je ali se ne mogu okrenuti, i pozdravi ti ga. Ako se okrenem - gotovo je!
Sa velikim olakšanjem, dočepah se ravnog dela. Pogledao sam naviše uz ulicu, I videh kolegu kako raširenih ruku pokušava da se uhvati za vazduh, jer drugog unaokolo nema. U nekom strogo skijaškom stilu, sa dupetom izbačenim unazad, a telom blago povijenim napred, raširenih ruku bez štapova. Vozi plug - znao sam !?!
- Uh! - sa velikim uzdahom oseti olakšanje kada se dograbio ravnog dela i došao do mene.
- J*bote, da pogineš!
- J*bem ti kišu, i posao i sve redom! - rečnik mu je bio veoma raznolik.
- Hoćeš da pozovemo taxi? - pitao sam ga. - da neidemo busem?
- Aha, može, i ja sam to isto pomislio. - odgovorio je. Okrenuo sam taksi službu i poručio taxi.
- Dolazi za 10-tak minuta.- rekao sam.
Dok smo promenili par reči, i prodiskutovali o nekim nebitnim stvarima, na kraju ulice pojavio se žuti pasat sa taxi oznakom.
-Evo stiže taxi! - prokomentarisao sam, i krenuli smo sa trotoara na ulicu kako bi nas taksista primetio.
Taxi vozilo je polako usporavalo, ali nikako da se zaustavi. Taksista je u jednom trenutku podigao ruke sa upravljača i blago se zakucao u automobil koji je bio parkiran kraj ulice nekih 5-6 metara ispred nas. Mladić koji je vozio taxi, izišao je iz vozila, držeći se za čelo i prilazeći prednjem delu automobila. Ja i kolega, prišli smo taksisti i upitali:" Je'l za Kotorsku 42 ?". Našta je taksista odgovorio:" Bio sam!". Ja i kolega smo se samo pogledali i nastavili dalje.
-Hoćeš ti da pozoveš drugi taxi? - upitao sam ga.
-A ne! Ja idem busem.- odgovorio je.
Spustili smo se još nekih stotinak metara naniže do prvog stajališta. Čekali 20 minuta, i ušli u prvi bus koji je naišao, krcat nezadovoljnih ljudi.
Na poslu smo zakasnili svakako, ali smo na sreću stigli u jednom komadu. Služba obezbeđenja nas je sačekala sa osmehom. Provukli smo ID kartice i ušli u zgradu.
Na stolu me je čekala hladna kafa. Šta će se još danas desiti? Pitao se. Samo kada bi me ostavili na miru, samo danas, sutra će biti bolje. Sačekaću malo pa ću pozvati suprugu da vidim kako je?
Nešto razmišljam, da smo ja i kolega krenuli taksijem, možda ne bismo ni stigli na posao, već u urgentnom….
(nastavak sledi)
(C) 2009 Christian Forty