O trijadama sv. Grigorija Palame (2.deo) - Blogovi - Forum Krstarice
Prikaži RSS

Magdalina

O trijadama sv. Grigorija Palame (2.deo)

Oceni ovaj blog
Upravo iz razloga što Palama razumeva ovo prosvetljenje u okvirima pravoslavne hristologije, on insistira na nestvorenom svojstvu božanske svetlosti: Ova nestvorena svetlost je samo božanstvo Hristovo, koje prosijava kroz Njegovo čovečanstvo. Ako je Hristos istiniti Bog, onda je ova svetlost zaista božanska. Upravo nam ista ova hristologija nameće neizbežnu razliku između transcendentne suštine, ili božanske prirode, i Njegovih energija. Zaista, u Hristu, Njegove dve prirode – jasno definisane u Halkidonu kao ,,nerazdvojne” i ,,nesmešane” – ostaju različite. Tako, oboženje ili zajednica između božanstva i čovečanstva ne podrazumeva i mešanje suština ili priroda. Ali, ona ipak ostaje stvarna zajednica između Nestvorenog i Njegovog bića i istinitog oboženja – ne po suštini, već po energiji. Hristovo čovečanstvo, ,,uipostazirano” Logosom, prožeto je božanskom energijom, te Hristovo telo postaje istočnik božanske svetlosti i oboženja. Ono je ,,teurgijsko”, tj. ono prenosi božanski život onima koji su ,,u Hristu” i učestvuju u njegovim delujućim nestvorenim energijama.
Palama objašnjava još jedan aspekt hrišćanskog opita, koji je, izrazito važan za monašku duhovnost, a to je njen eshatološki karakter. U Trijadama se stalno navodi prva glava Druge saborne poslanice sv. ap. Petra, u kojoj se kaže da je Hristovo Preobraženje ,,potvrđeno proročkom rečju”. Time se isihastička duhovnost stavlja u kontekst biblijskog poimanja ,,proroštva”, koje je u Starom Zavjetu podrazumevalo viziju budućeg mesijanskog doba, ostvarenog u Hristu, a koje u Novom Zavjetu još uvek ostaje iskustvo ,,svetih” budućeg veka. Međutim, dok su starozavetni proroci imali samo simvolična predskazanja Carstva, novozavjetna Crkva, utemeljena na svetotajinskoj zajednici i ,,životu u Hristu” omogućava učestvovanje u samoj stvarnosti božanskog života. Darovano svima krštenim, ovo učestvovanje je ličnosno i svesno: ono se dešava u ,,srcu” svetih.
Istinska zajednica, prijateljstvo i, gotovo da možemo reći, poznanstvo sa ,,Onim Koji jeste”, za Palamu predstavlja samu suštinu hrišćanskog opita, omogućenog ovaploćenjem Onoga Koji jeste. Upravo je ova prisnost i neposredna zajednica sa Bogom, po Palaminom mišljenju, bila predmet njegove rasprave sa Varlaamom. Za Varlaama, Bog je istovetan sa Njegovom suštinom, te čoveku nije pružena nikakva stvarna mogućnost da bude u zajednici božanskom suštinom: ,,Prosvetljenje” shvaćeno kao stvoreno stanje bilo je prstupačno, ali kroz posredovanje angelske jerarhije. U tom pogledu se Varlaam nesumljivo pozivao na poznati spis Psevdo-Dionisija Areopagita, koji je odnos Boga i čoveka posmatrao kroz niz posrednika - ,,nebeskih” i ,,crkvenih” jerarhija – što predstavlja hrišćansku verziju neoplatonističkog poretka sveta. Palama je sa ogorčenjem odbacivao ovakav pristup. Naravno, on je poštovao spise Psevdo-Dionisija, koje je i sam ubrajao među najveće Oce Crkve, ali je on Dionisijeve ,,jerarhije” razumevao kao opise starozavetnog odnosa Boga i čoveka, kada je Bog govorio samo ,,preko anđela” (Jevr. 2, 2). Međutim, nakon Hristovog dolaska, Bog stupa u neposrednu zajednicu sa čovekom. ,,Nije li On blagoizvoleo da obitava u čoveku”, pita Palama, ,,da mu se javi i razgovara sa njim bez ikakvog posrednika, tako da bi čovek mogao da postane ne samo pobožan, već i da se osveti i da očisti dušu i telo čuvanjem božanskih zapovesti, te da se tako preobrazi u čoveka dostojnog da primi Svesvetoga Duha?”
Dakle, zajednica sa Bogom u Hristu je stvarna i neposredna. Tu se ne radi ni o kakvom penteističkom nestajanju u Božanstvu, već čovek, budući ,,u Bogu”, ili pre ,,u Hristu” čuva punoću svoga čovečanstva, svoje slobode (od njega se traži da ,,čuva zapovesti”) i on učestvuje u jednom beskrajnom događaju, jer je Bog, po Svojoj transcendentnoj suštini, uvek ,,iznad” svakog bogoiskustva. Ali, čovek ne ostvaruje zajednicu sa ,,stvorenom blagodaću”, već sa Samim Bogom. Ovo i jeste suština učenja o ,,nestvorenim energijama”, koja je, kao što smo već prethodno rekli u ovome Predgovoru, ukorenjena u hristološko učenje o ,,zajednici ipostasi”, kako je to ustanovljeno na Istoku nakon Halkidona ili što je naročito precizno formulisao sv. Maksim Ispovednik.
http://www.eparhija-dalmatinska.hr/P...-Istina8-L.htm

Pošalji "O trijadama sv. Grigorija Palame (2.deo)" na Facebook Pošalji "O trijadama sv. Grigorija Palame (2.deo)" na Google Pošalji "O trijadama sv. Grigorija Palame (2.deo)" na My Yahoo! Pošalji "O trijadama sv. Grigorija Palame (2.deo)" na Live Pošalji "O trijadama sv. Grigorija Palame (2.deo)" na MySpace Pošalji "O trijadama sv. Grigorija Palame (2.deo)" na Twitter Pošalji "O trijadama sv. Grigorija Palame (2.deo)" na Digg Pošalji "O trijadama sv. Grigorija Palame (2.deo)" na del.icio.us

Ažurirano 18.12.2009. u 01:03, autor: Magdalina

Kategorije
Svetootački tekstovi

Komentari

  1. spiholog (avatar)
    Dakle, evo kako sam razumela ovaj tekst i izdvojicu ono sto smtram najvaznijim, a ti me ispravi ako gresim...
    1.Covek je sposoban da prevaziđe sopstvenu prirodu i on poseduje ,,organ viđenja”, koji je nesto posebno, ni culo (emocija) niti je um, jer da "je ono svojstveno racionalnoj duši, oboženje bi bilo ostvarivo svim narodima kako pre (Hristovog) dolaska, tako i danas, bez obzira na veru ili pobožnost"
    2.Zajednica sa Bogom se nikada ne iscrpljuje ili zasićuje, bez obzira na nas odnos sa Bogom (da li sam ovo dobro shvatila?)
    3.Međutim, ta zajednica nije rezultat covekovih napora, bilo umnih ili asketskih, već je to dar Bozji - ova teza opovrgava potrebu ZApada, da kao Marta, "radi", vec sleduje Mariji, "koja sjedjase kraj nogu Isusovih" i koja je zbog toga "bolji deo odabrala".Medjutim, pitanje koje me muci je:zbog cega se mi moramo truditi za svoje spasenj, ako je ono dar?
    4.Prvosazdani čovek je bio obdaren izvesnim ,,božanskim karakteristikama” - to je smisao covekovog kasnijeg "pada", jer je njime izgubio od svojih bozanskih karakteristika\
    5.Covek nije potpun čovek, ukoliko nije u zajednici sa Bogom - odatle tzv."glad za Bogom", odatle cinjenica da je religioznost potreba (u humanistickoj psihologiji)
    6.Transcedentnost je sustina hriscanstva - covek doslovno stupa u zajednicu sa Bogom, a mesto tog "susreta" je Logos, tj Hristos, tako da evharistija nije simbolicna radnja, vec istinsko spajanje sa Telom Hristovim
    7.Medjutim, iako dolazi do spajanja, to spajanje nije mesanje sustina, covek i dalje ostaje covek, a Bog ostaje Bog, vec dolazi do spajanja energijia
    8.Pored spajanja na nivou energija, do promene dolazi i u "srcu" hriscana, s tim sto se ovde, pretpostavljam, pod "srcem" podrazumeva CELOKUPNI SVESNI, DUHOVNI ZIVOT COVEKA, a ne samo emocije, dakle:emocije+volja+um
    9.Na taj nacin, dolazi do stvaranja prijateljstva sa Bogom, jer prijateljstvo je moguce samo ukoliko postoji ljubav, privlacenje, ali i svest o razlicitosti, kao i uzajamna komunikacija i medjusobno postovanje.
  2. Magdalina (avatar)

    Eto šta je studioznost na delu! Sve si lepo izvukla i podvukla i odlično objasnila. E, sada, ono tvoje pitanje zašto se moramo truditi za spasenje ako je ono dar od Boga?
    Opet moram da budem slikovita: jednom prilikom mi je jedna monahinja, koja je inače tvoja koleginica, opisala kako je negovala jednu staru rumunsku monahinju podvižnicu na samrti. Ova podvižnica (koja je inače živela u manstiru na Maslinskoj Gori), bila je toliko poznata po svojim trudovima i podvizima u kojima je provela skoro ceo svoj vek na zemlji i u monaštvu, zarad spasenja duše. Međutim, jednog dana, stara monahinja je moju prijateljicu pozvala kod sebe i pitala je: "Šta misliš, čime ćemo se mi opravdati pred Bogom?" Ona je počela da nabraja bogougodna dela . Međutim, stara monahinja ju je prekinula:"Molitve? Sve naše molitve, makar i najiskrenije uznesene Bogu su pred NJim kao prljavi veš, jer ništa nije čisto pred Bogom, a naše molitve su uprljane strastima, makar i trunkom, opet su to strasti...Dobra dela? Mi smo nepotrebne sluge, i dobra dela praktično i nemamo jer svako dobro koje učinimo, a istinsko je dobro delo, praktično smo opet zaslužni Bogu za njega....Bilo koja vrlina nam je opet dar od NJega...I kako ćemo se mi spasiti i opravdati pred Bogom? Šta nas to može spasiti?" Oćutala je pa je dodala: "Samo Milost Božija! Samo NJegova Milost za nas grešne može nas opravdati, jer smo inače toliko grešni da nam spasenja u suprotonom nema..."
    I ova stara podvižnica, koja je ceo svoj život provela u neizmernim trudovima, molitvi, postu, milosrđu, jedino za šta se na samom kraju svoga života molila da dobije pred Bogom je Njegova Milost.
    Zašto je onda potreban trud za spasenje? Evo zašto: trudom i delima vere, mi zapravo "uzrastamo" u svesnosti svoje sopstvene ogrehovljene prirode. Ono što je ova podvižnica dobila spoznajom da nas samo Milost Božija opravdava, bilo je pravo pokajanje, jer upravo radi svih tih trudova njoj je Bog darovao ovaj dragoceni dar koji je i jedina svrha svakog podviga: iskreno pokajanje. U iskrenom pokajanju svaka egocentričnost, svaki impuls duše da sebi pripiše nešto ili nekakav značaj, se gubi, i čovek sagledava svu svoju ništavnost, svu ne mogućnost toga da samom sebi pomogne i samog sebe svojim delima iskupi. Takvo pokajanje ostavlja nas kao male bebe, tek rođene, koje u bukvalnom i svakom smislu zavise samo od milosti svojih roditelja i okoline, kako će sa njima biti postupano. Takva je duša Božijih ugodnika: čista, nelicemerna, bistra, potpuno ovisna o Božijoj milosti i staranju.
    Nije tako, da nas dela spasenja ne spašavaju: podvigom i delima, mi zadobijamo upravo tu Milost Božiju, da bi nas ona obratila da budemo baš takvi kakva je bila i ova blaženopočivša Božija ugodnica (koja se upokojila pri RZC-u sv. Marije Magdaline u Jerusalimu), koja je "dobru bitku vojevala" i na kraju kao što svaki vojnik polaže svoj "plen" stečen u bitci pred svojim vojskovođom, tako je i ona, sva svoja dela predložila i pripisala svome podvigopoložniku Gospodu našem Isusu Hristu i tako potpuno rasterećena gordosti i sopstvenog veličanja zarad stečenih dobara, kao krotka golubica nasledila Carstvo Nebesko!
    I ono što kažeš za ostvarivanje prijateljstva sa Bogom, ja bih to nazvala svetootačkim terminom ZAJEDNIČARENJA, koji na još potpuniji način objašnjava ovu ne raskidivu i prisnu vezu između Boga i NJegovog stvarenja kojeg usinovljava Sebi.
    Još jednom mnogooo ti hvala na predivnom i iscrpnom komenatru! Oduševila si me!
  3. spiholog (avatar)
    Mila, ovo je najrazumljiviji i upecatljiv odgovor koji sam mogla dobiti!Eto sta je pravo pokajanje!Eto gde je Istina!Uvek je On, alfa i omega, pocetak i svrsetak, u sustini svega sto je istinito...ovo cu upamtiti.
    Daj jos, daj jos, daj jos ovih predivnih pouka!!!
  4. Magdalina (avatar)
    Draga Jaco, kad ti ovako nešto napišeš ja mogu samo da se postidim!
    Ja ne govorim pouke, nego mogu samo da ih prenesem iz izvora iz kojih sam imala prilike da ih čujem (slava Bogu), i ako Bog da, pisaću još...