Прича о старцу Вукашину из села Клепаца, који је само једном својом реченицом и поступком заслужио значајно место у Именику СПЦ и колективном сећању Срба на време у коме је српско биће страдало само због своја три прста којима се крсти и свога имена којим се поноси.
Августа мјесеца 1991. године у порти манастира Свете Благовести у Житомислићу, у Херцеговини, групи од 5-6 Срба из Чапљине, његова Светост Патријарх српски Г. Павле, рашчлањује актелни тренутак српског рода крстоноснога. Велики духовник и сјајан бесједник, дотиче се страдања Српске православне цркве и српског народа током Другог свјетског рата. Говори о Јасеновцу, Јадовну, Госпићу, Пребиловцима, помену и старца Вукашина из Клепаца.
Два километра јужно од Чапљине, уз магистрални пут Сарајево-Опузен, смјештено је омање село које се зове Клепци.
Године 1941. у Клепцима су била 72 домаћинства, од тога Срби су имали 59 домаћинстава а Хрвати 13.
Клање и убијање Срба у Клепцима, уосталом као и на подручју цјеле општине Чапљина, вршили су комшије Хрвати, усташе. Поклање Срба вршено је у два наврата. Први пут то је било 23. јуна 1941. године. Прва жртва био је Спасо Шијак и деветоро чељади у кући Милана Мандрапе. На споменику у Клепцима, који се налазио у центру села а којег су у љето 1992. године минирале и са земљом сравниле усташе, било е именом и презименом записано да су усташе у периоду од 1941. до 1945. године заклале, у јаму бациле или убиле 234 Србина из села Клепци, Лозница и Гњилишта.
Други пут поклање Срба вршено је током септембра и октобра мјесеца 1944. године. Увод у то поклање збио се у селу Лозница, селу укљештеном између села Пребиловци и Клепци. Дана24. септембра 1944. године, усташе су на преваруухватиле двије двадесетогодишње дјевојке, Зуровац (Спасоја) Босу и Зуровац (Ђоке) Мару, силовали их, потом заклали, полили бензином и у штали пуној сијена запалили.
Чим је ватра “прогутала” њихов злочин, усташе по почеле по селима Клепца и Лозница да хватају Србе и да их одводе у усташку фабрику смрти у Јасеновац. У периоду од 24. септембра до 21. октобра 1944. године, из српских села Клепца и Лозница одведено је у Јасеновац око шездесет Срба, што је био број остатка незакланог народа из 1941. године.
Тада је ухапшени одведен у Јасеновац и старац Вукашин.
Послије свакодневног, неколико мјесеци дугог мучења, старац је доведен пред усташу који га је требао лишити живота. Усташа е рекао да ће му поштедети живот, ако викне: “Живио Анте Павелић”. Не трепнувши, старац Вукашин је одговорио: “Само ти, дијете, ради свој посао”. Изнервиран, усташа му је одрезао лијево уво.
Вукашин пустио гласа није.
Збуњен виђеним, усташа је поновио свој захтјев. Усташа поновио захтјев, Вукашин поновио одговор. Зајапурен, црвен од бијеса, усташа му је одрезао и десно уво. И наш херцеговачки камен би проплакао, али Вукашин нити гласа, нити сузу пустио није. По трећи пут усташапонови захтјев, по трећи пут Вукашин понови исти одговор.
Сотонин син, ван себе од бијеса, пљуну Вукашина у лице, те хитрим покретом одсјече му нос и на оба образа уреза крст.
Ријечи не постоје да се искаже та слика, али управо због оваквог понашања, на зиду катедрале у Магдебургу, у Њемачкој, уклесане су ријечи: “Сачувај нас Боже, глади, куге и Хрвата”.
Хрват, усташа, не посустаје у свом зликовачком хтјењу. Усташа хоће Вукашину да одсјече језик и поново захтјева да Вукашин кличе усташком поглавнику, а Вукашин коме се само по очима може познати да је то некада лице било, ошути, погледа усташу у очи, и мирно рече:
“Само ти, дјете, ради свој посао”.
Поражен, и пред окупљеном масом сународника унижен, усташа у наступу немоћи и бијеса коље Вукашина, вришти, баца нож и луди.
Свједок овоме чину био је др. Недо Зец из Сарајева, и само захваљујући њему јунаштво старца Вукашина није остало у жици Јасеновца.
Током мјесеца септембра 1991. године у Клепцима сам о старцу Вукашину разговарао са домаћинима из породица Мандрапа, Драгићевић, Пантић и Трипић. Генерално речено, о старцу Вукашину се мало зна. Један од разлога је и тај што није имао породицу. А неимање породице није риједак случај у селима Клепци и Лозница. У Лозници, ничим криви Срби, поклани су комшијским, усташким, ножем. Колико су крволоци усташе били свједочи чињеница да је све живо поклано у породицама: Стојана Драгићевића, Манојла Пухала, Илије Чекрлија, Нике Пухала, Војина Зуровца, Шћепана Покрајчића, Милосава Пухала, Миле Зуровца и Спасе Пухала.
А навјек у овим кућама су затрта огњишта.
У неколико породица, остала је само по једна мушка глава. У породици Милана Пухала, остао је син Младен. У животу свом, Младен није никада никога зовнуо оче, мајко, брате, сестро. Зашто? Зато што из његове куће, комшије Хрвати, усташе, поклали су све живо тј. шеснаесторо чељади, а само игром случаја Младен је остао у животу. Младен није био жењен. Умро је 1986. године. По сазнању за његову смрт, изјаве саучешћа стизале су не на његову кућну адресу, јер је кућа била празна, већ на пољопривредну организацију у којој је Младен радио у својству инжењера агрономије.
Данило Брстина из Вишића, 1991. године дигао је руку на себе. Зашто? Зато што је пет деценија провео сам у свом болу и тузи, јер није запамтио ни оца, ни мајку, нити било кога од ближњег рода свог, јер све су му поклале комшије, усташе.
Бурлица (Спасе) Саво из Лознице једини је прживјели из своје породице. Оца, мајку, брата, сестре, све су му поклали комшије Хрвати, усташе.
Сјећања о старцу Вукашину, истини за вољу, су магловита, али постоје. Понеко од домаћина се присјети приче својих очева о повисоком, витком, надасве ћутљивом старцу, испијеног лица, сједе косе и сједих бркова. Кажу да је Вукашин волео осаму, да је био побожан. У Клепцима су га звали Вуле. Ишао сам на лице мјеста, под клепачко брдо, гдје је према неким сазнањима била Вулина кућа. Тамо сам затекао сухозидине, обрасле у бршљен, које су омеђавале двије омање просторије.
По одлуци Светог архијерејског сабора Српске православне цркве из 1998. године, име старца Вукашина из Клепаца, као исповједника, нашло је своје мјесто у Именослову Српске православне цркве.
Према осмом Савезном попису становништва Југославије, од 1991. године, у сели Клепца, општина Чапљина, Херцеговина, било је 417 становника. Од тога, Срба – 383, Хрвата – 14, југословена – 13 и осталих – 7.
Мјесеца фебруара 2001. године у Клепцима живи четворо Срба.
Немају електричне енергије, немају воде, нису у радном односу.
Па, како живе?
Живе у вјери православној и жељи људској. Вјери која их учи да је том земљом некад ходио и управљао њом Растко Немањић односно Свети Сава. Наиме, српски жупан Стефан Немања дао је свом најмлађем сину Растку да управља Захумљем. А област Захумља је област између ријеке Неретве и дубровачке границе.
Живе у вјери православној, коју је бранио и одбранио, христолики Стојан, односно по примању монашког пострига Свети Василије Острошки, који је 1639. Године изабран за митрополита захумског.
Живе у вјери православној, да јуначки чин старца Вукашина, буде благо које је дато не само њима, већ свима онима који су људи, који су православци. Благо које не губи, већ протеком времена, благо које добива на вредности.
А жеља људска?
Сљедбеници Светог Саве, Светог Василија Острошког и старца Вукашина, желе само једно, желе да живе као људи, као хришћани, као Срби.
Поновним распиривањем ватре на огњиштима својим, поручују комшијама Хрватима, да су Срби аутохтоно становништво у долини Неретве од осмог вијека, да су ту били и да ће ту остати, без обзира што су њихове комшије Хрвати, три пута 1914, 1941 и 1992. године, вршили геноцид над њима само зато што су Срби.
Августа мјесеца 1991. године у порти манастира Свете Благовести у Житомислићу, у Херцеговини, групи од 5-6 Срба из Чапљине, његова Светост Патријарх српски Г. Павле, рашчлањује актелни тренутак српског рода крстоноснога. Велики духовник и сјајан бесједник, дотиче се страдања Српске православне цркве и српског народа током Другог свјетског рата. Говори о Јасеновцу, Јадовну, Госпићу, Пребиловцима, помену и старца Вукашина из Клепаца.
Два километра јужно од Чапљине, уз магистрални пут Сарајево-Опузен, смјештено је омање село које се зове Клепци.
Године 1941. у Клепцима су била 72 домаћинства, од тога Срби су имали 59 домаћинстава а Хрвати 13.
Клање и убијање Срба у Клепцима, уосталом као и на подручју цјеле општине Чапљина, вршили су комшије Хрвати, усташе. Поклање Срба вршено је у два наврата. Први пут то је било 23. јуна 1941. године. Прва жртва био је Спасо Шијак и деветоро чељади у кући Милана Мандрапе. На споменику у Клепцима, који се налазио у центру села а којег су у љето 1992. године минирале и са земљом сравниле усташе, било е именом и презименом записано да су усташе у периоду од 1941. до 1945. године заклале, у јаму бациле или убиле 234 Србина из села Клепци, Лозница и Гњилишта.
Други пут поклање Срба вршено је током септембра и октобра мјесеца 1944. године. Увод у то поклање збио се у селу Лозница, селу укљештеном између села Пребиловци и Клепци. Дана24. септембра 1944. године, усташе су на преваруухватиле двије двадесетогодишње дјевојке, Зуровац (Спасоја) Босу и Зуровац (Ђоке) Мару, силовали их, потом заклали, полили бензином и у штали пуној сијена запалили.
Чим је ватра “прогутала” њихов злочин, усташе по почеле по селима Клепца и Лозница да хватају Србе и да их одводе у усташку фабрику смрти у Јасеновац. У периоду од 24. септембра до 21. октобра 1944. године, из српских села Клепца и Лозница одведено је у Јасеновац око шездесет Срба, што је био број остатка незакланог народа из 1941. године.
Тада је ухапшени одведен у Јасеновац и старац Вукашин.
Послије свакодневног, неколико мјесеци дугог мучења, старац је доведен пред усташу који га је требао лишити живота. Усташа е рекао да ће му поштедети живот, ако викне: “Живио Анте Павелић”. Не трепнувши, старац Вукашин је одговорио: “Само ти, дијете, ради свој посао”. Изнервиран, усташа му је одрезао лијево уво.
Вукашин пустио гласа није.
Збуњен виђеним, усташа је поновио свој захтјев. Усташа поновио захтјев, Вукашин поновио одговор. Зајапурен, црвен од бијеса, усташа му је одрезао и десно уво. И наш херцеговачки камен би проплакао, али Вукашин нити гласа, нити сузу пустио није. По трећи пут усташапонови захтјев, по трећи пут Вукашин понови исти одговор.
Сотонин син, ван себе од бијеса, пљуну Вукашина у лице, те хитрим покретом одсјече му нос и на оба образа уреза крст.
Ријечи не постоје да се искаже та слика, али управо због оваквог понашања, на зиду катедрале у Магдебургу, у Њемачкој, уклесане су ријечи: “Сачувај нас Боже, глади, куге и Хрвата”.
Хрват, усташа, не посустаје у свом зликовачком хтјењу. Усташа хоће Вукашину да одсјече језик и поново захтјева да Вукашин кличе усташком поглавнику, а Вукашин коме се само по очима може познати да је то некада лице било, ошути, погледа усташу у очи, и мирно рече:
“Само ти, дјете, ради свој посао”.
Поражен, и пред окупљеном масом сународника унижен, усташа у наступу немоћи и бијеса коље Вукашина, вришти, баца нож и луди.
Свједок овоме чину био је др. Недо Зец из Сарајева, и само захваљујући њему јунаштво старца Вукашина није остало у жици Јасеновца.
Током мјесеца септембра 1991. године у Клепцима сам о старцу Вукашину разговарао са домаћинима из породица Мандрапа, Драгићевић, Пантић и Трипић. Генерално речено, о старцу Вукашину се мало зна. Један од разлога је и тај што није имао породицу. А неимање породице није риједак случај у селима Клепци и Лозница. У Лозници, ничим криви Срби, поклани су комшијским, усташким, ножем. Колико су крволоци усташе били свједочи чињеница да је све живо поклано у породицама: Стојана Драгићевића, Манојла Пухала, Илије Чекрлија, Нике Пухала, Војина Зуровца, Шћепана Покрајчића, Милосава Пухала, Миле Зуровца и Спасе Пухала.
А навјек у овим кућама су затрта огњишта.
У неколико породица, остала је само по једна мушка глава. У породици Милана Пухала, остао је син Младен. У животу свом, Младен није никада никога зовнуо оче, мајко, брате, сестро. Зашто? Зато што из његове куће, комшије Хрвати, усташе, поклали су све живо тј. шеснаесторо чељади, а само игром случаја Младен је остао у животу. Младен није био жењен. Умро је 1986. године. По сазнању за његову смрт, изјаве саучешћа стизале су не на његову кућну адресу, јер је кућа била празна, већ на пољопривредну организацију у којој је Младен радио у својству инжењера агрономије.
Данило Брстина из Вишића, 1991. године дигао је руку на себе. Зашто? Зато што је пет деценија провео сам у свом болу и тузи, јер није запамтио ни оца, ни мајку, нити било кога од ближњег рода свог, јер све су му поклале комшије, усташе.
Бурлица (Спасе) Саво из Лознице једини је прживјели из своје породице. Оца, мајку, брата, сестре, све су му поклали комшије Хрвати, усташе.
Сјећања о старцу Вукашину, истини за вољу, су магловита, али постоје. Понеко од домаћина се присјети приче својих очева о повисоком, витком, надасве ћутљивом старцу, испијеног лица, сједе косе и сједих бркова. Кажу да је Вукашин волео осаму, да је био побожан. У Клепцима су га звали Вуле. Ишао сам на лице мјеста, под клепачко брдо, гдје је према неким сазнањима била Вулина кућа. Тамо сам затекао сухозидине, обрасле у бршљен, које су омеђавале двије омање просторије.
По одлуци Светог архијерејског сабора Српске православне цркве из 1998. године, име старца Вукашина из Клепаца, као исповједника, нашло је своје мјесто у Именослову Српске православне цркве.
Према осмом Савезном попису становништва Југославије, од 1991. године, у сели Клепца, општина Чапљина, Херцеговина, било је 417 становника. Од тога, Срба – 383, Хрвата – 14, југословена – 13 и осталих – 7.
Мјесеца фебруара 2001. године у Клепцима живи четворо Срба.
Немају електричне енергије, немају воде, нису у радном односу.
Па, како живе?
Живе у вјери православној и жељи људској. Вјери која их учи да је том земљом некад ходио и управљао њом Растко Немањић односно Свети Сава. Наиме, српски жупан Стефан Немања дао је свом најмлађем сину Растку да управља Захумљем. А област Захумља је област између ријеке Неретве и дубровачке границе.
Живе у вјери православној, коју је бранио и одбранио, христолики Стојан, односно по примању монашког пострига Свети Василије Острошки, који је 1639. Године изабран за митрополита захумског.
Живе у вјери православној, да јуначки чин старца Вукашина, буде благо које је дато не само њима, већ свима онима који су људи, који су православци. Благо које не губи, већ протеком времена, благо које добива на вредности.
А жеља људска?
Сљедбеници Светог Саве, Светог Василија Острошког и старца Вукашина, желе само једно, желе да живе као људи, као хришћани, као Срби.
Поновним распиривањем ватре на огњиштима својим, поручују комшијама Хрватима, да су Срби аутохтоно становништво у долини Неретве од осмог вијека, да су ту били и да ће ту остати, без обзира што су њихове комшије Хрвати, три пута 1914, 1941 и 1992. године, вршили геноцид над њима само зато што су Срби.