Davni san - Blogovi - Forum Krstarice
Prikaži RSS

Kristijan40

Davni san

Oceni ovaj blog
Ovo što ću vam sada ispričati, je nešto veoma zanimljivo i čudno, bar meni, a nadam se da će biti i vama. Kao prvo, hteo bih da neke stvari raščistim odmah u startu. Nisam veliki vernik, čak, mogu vam reći i da do pre desetak, petnaest godina nisam ni znao mnogo o veri ( pravoslavnoj ). Otac je bio okoreli komunista. I sad je. Vera, za njega je bilo zatupljivanje naroda. Po rođenju sam pravoslavac. Događaj se desio otprilike pre nekih dvadesetak godina. Ustvari, to i nije bio događaj, već je bio san. Ali kakav san? U snove ne verujem, i lično mislim da oni predstavljaju epilog dnevnih dešavanja. Hmm... Da li je uvek tako? Nakon ovog sna, malo sam promenio mišljenje o svemu...

....Spremao sam se na put. Put koji je vodio na drugo mesto. Iako taj put nisam poznavao, i nikada nisam išao njime, delovao mi je jako poznat. Kao da sam njime išao mnogo puta. Predeo kojim sam prolazio bio je sa prelepim pašnjacima i njivama, šumarcima i potočićem. Stari kolski put, iz ravnice vodio je ka nekom uzvišenju – brdašcu. Sa desne strane puta, bio je usek duž brega, kakav se može videti na svim kolskim putevima, kako bi se dobila zaravan puta. Put je bio krivudav, sa dva traga koja nisu uspela obrasti travom zbog prolaza kola. Dan je bio vedar i prijatan. Rekao bih da je bilo leto. Ali leto bez preterane vrućine. Vetar je milovao moje obraze, donoseći svežinu iz potoka u dolini.

Idući putem ka vrhu brežuljka, horizont se lagano spuštao, otvarajući lep vidik. Na samom vrhu brežuljka, bila je jedna trošna kućica. Izgrađena od blata, sa oronulim zidovima okupana vekovnom kišom i milovana stoletnim suncem. Delovala je mirno. Kao starica, koja se nije imala čemu nadati, obrasla bršljenom i šibljem i utonula u dubok i večni san. Na samom vrhu, kraj male kuće, nad putem, nadvisila se stara stoletna topola, sa ogromnom krošnjom. Kao zaštitnik male kuće i dela starog puta.
Hodajući, dospeo sam do vrha brežulka. Prizor je bio veličanstven. Pružala se jedna divna zaravan, livada. Na kraju livade, nekih 500-600 m, stajala jedna šumica četinara.

Iznenada, začuo se ogroman prasak. Nešto kao grom, ali ipak drugačiji zvuk. Vetar je počeo da duva, noseći prašinu i lišće u moje lice. Podlakticom sam zaklonio lice, i čkiljavim pogledom, u daljini šume četinara ugledao crni stub, nalik na tornado, samo manjeg prečnika, koji se uzdizao na gore. Nastao je sumrak. Nebo je bilo prekriveno crnim oblacima i prožimano munjama. Napravio sam nekoliko koraka napred, kako bih izišao iz zastora stare topole i video bolje taj prizor.

Prizor koji sam tada ugledao bio je čudesan. U crnom stubu dima, vrtloga, šta li je već bio, koji je iz četinarske šume parao nebo, u samom dodiru sa crnim oblacima, video sam tri ljudska obličja sa krilima, kako obleću oko njega. Nisam nikada video tako nešto. Anđeli?!? Prizor je bio tako realan, takvo mahanje krila, jednostavno, ne mogu da prenesem. Pokrete koje su izvodili, lica koja su imali. Osećaj je bio kao da sam pored njih, na nepunih par metara. Mahanje krila, do tada nisam video ni kod jedne ptice. Krila su im bila ogromna, gusta bela, prekrivena perjem. Stopljena sa telom, odnosno od polovine leđa do vrata. Mahali su njima u rezovima. Izmah polu sklopljenim krilima, zamah raširenim krilima, a onda pauza otvorenih krila. Sve se to odvijalo jako brzo, a delovalo je kao na usporenom snimku. Rukama su “Anđeli“ dodirivali crni stub u samom vrhu.

-“Šta je ovo?“ - postavio sam naglas pitanje.
-“Dete moje!“ - začuo sam glas iza sebe,
-“To Anđeli pokušavaju da zatvore prolaze pakla, koja su se otvorila prema nebu!“

Tek onda sam se okrenuo i primetio jednog starog čoveka koji je sedeo na brežuljku. Lice mu je bilo izborano i staro. Brada bela i duga. Ruke prekrštene oko štapa, koji mu je verovatno služio da se podupire. Odeću koju je nosio, ličila je na odeću nekog pastira. Bradom se naslanjao na prekrštene ruke. Pogled mu je bio usmeren u pravcu njeg njegovih nogu. Pogledao sam okolo, ali nigde nisam video stado.

-“Kako to mislite?“
-“Ako ne zatvore prolaz“, nastavio je starac, “onda je sve gotovo!“

Okrenuo sam se da pogledam još jednom prizor, ali su se već čudna bića izgubila u oblacima, a crni dim je još uvek parao nebo.

-“Ko ste vi?“-pitao sam starca, ne sklanjajući pogled sa neba.

Niko nije odgovarao. Okrenuo sam se i video da starca više nema. Nevreme je bilo sve jače i jače. Počela je i jaka kiša. Potrčao sam prema četinarskoj šumi preko livade. Koliko sam više tračao, toliko se šuma sve više i više udaljivala od mene. Probudio sam se sav u znoju. Napolju je padala kiša i bilo je jako nevreme. Da li je ovo bio samo san? Prizor tih bića i dalje mi je jasan. I danas mogu da se setim tog prizora. Kao da san sanjam iznova.

(C) 2009 Christian Forty

Pošalji "Davni san" na Facebook Pošalji "Davni san" na Google Pošalji "Davni san" na My Yahoo! Pošalji "Davni san" na Live Pošalji "Davni san" na MySpace Pošalji "Davni san" na Twitter Pošalji "Davni san" na Digg Pošalji "Davni san" na del.icio.us

Ažurirano 23.08.2010. u 20:46, autor: Kristijan40

Kategorije
Snovi

Komentari

  1. nesons (avatar)
    ... mnogo si popio prethodnu noc...

    naravo salim se ali nekako verujem da ono kada pomislimo da nam se delio, to smo sanjali a taj san zaboravili pa imamo te flesheve ali ove koje pamtimo ne znam... imao sam i ja jedan ne takav ali fin san kojeg se secam
  2. Kristijan40 (avatar)
    ... mnogo si popio prethodnu noc...... da je tako bilo bi razumljivo, ali nije.

    Svi sanjamo, ali retko koji san nam ostane u dubokom sećanju. Mada, svako od vas može ispričati svoj san. San koji mu je ostao u dubokom sećanju i koji nikada neće zaboraviti. Neko to priznaje a neko ne. Na vama je da odlučite.
  3. djurdja5 (avatar)
    .Mnogi ljudi sanjaju, mnogo je tumačenja...
    Snovi
    Autor bealiever

    Jednom davno, zivela je jedna mala, usamljena devojcica. Nije da nije imala drugare, nije da nije bila voljena.... samo nije bila shvacena. Njeni snovi i njene vizije su bili strani i cudni ljudima oko nje... Nije zelela da bude odbacena zbog nekih stvari koje je imala za razliku od drugih.

    Lagano, godinama koje su prolazile i sa kojima je nosila mnogo tajni, naucila je da sama savladava svoje misteriozne posetioce, misli i snove. Nekako, ni sama nije bila svesna kako to da joj se svaka zelja ispunjava, kako biljke rastu pod njenim dodirom, kako bolesti njenog jedinog pratioca, vernog tamnodlakog Richarda nestaju, odnesene dahom niz vetar za vreme mladog meseca...Nije bilo jasno ni njenim roditeljima, ali im je ipak bilo lakse da o tome ne pricaju posle par razgovora sa psihijatrom i neverovatnom mastom kao rezultatom seansi. Devojcica je odrasla. Sputavala je svoje sposobnosti, kako ne bi bila cudna, kako je ne bi proglasili nakazom... Vremenom, oni mali posetioci prestali su da dolaze i spavaju joj u kosi koja je izgubila onu srebrno-zlatnu boju. Misli su prerasle u brigu o svojoj porodici, ali snovi..... Snovi su ostali isto onako jaki, mocni, nimalo drugaciji od jave. I danas sanja stvari koje su bile, koje ce tek biti... I danas oseca tudje misli i brige... I danas, samo jos jace...
  4. spiholog (avatar)
    "...Nisam veliki vernik...", reče, a znaš li da je potrebno imati vere samo koliko je zrno gorušičino da bi se gore pomerale?
    Drugo, ako nam nije dato da nešto vidimo, to ne znači da ono ne postoji.A ako ti je već dato da vidiš nevidljivo, šta te sprečava da u njega sada veruješ?
  5. Kristijan40 (avatar)
    citat: " Nakon ovog sna, malo sam promenio mišljenje o svemu...
    "
  6. Sanjalicca (avatar)
    изгледа, прави сан у право време
  7. Kristijan40 (avatar)
    Izgleda da da!