Bio je kraj novembra. Sedeli smo u kafiću ja, Dule i Miki. Dogovor je pao. Idemo ove zime opet na Kopaonik. Prošle godine smo jako dobro prošli. Kopaonik je bio fenomenalan. Bilo je dovoljno snega, staze su bile dobro utabane, a hotel Karavan je bio sasvim, sasvim O.K.
-U kom hotelu ? – pitao sam.
-U Karavanu! – odgovorio je Miki.
-Ne možemo u Karavanu. – nastavlja Dule. –jer su ga renovirali ovoga leta. Dogradili su teniske terene i tako to, pa je sada promenio kategoriju, a samim tine i cenu. Bio je papren.
-Baš šteta, a bilo nam je tako lepo prošle zime. - prokomentirisao sam. Dule je samo odmahnuo glavom, i otpio guljaj rum-votke.
-Hajdemo u Jatovim apartmanima. – predložio je Miki. Nije nešto posebno, ali može da prođe. Podigli smo čaše i nazdravili. Dogovor je pao.
-Dule, tebi ćemo dati novac, a ti uplati i neka vaučer bude kod tebe. – rekao sam.
Dogovorili smo se da idemo u januaru. Moji ispitni rokovi su počinjali u februaru, tako da mi je januar bio slobodan. Dule je došao jednog jutra i rekao.
-Uplatio sam. Idemo od 15 - 25. januara.
Odmah posle nove godine, počeli smo sa pripremama. Sređivali smo opremu. Miki je sredio njegove rubnike, a ja nekako nisam imao dovoljno vremena, pa sam to ostavio da uradim na zimovanju.
-Uradi to sada! – rekao je Miki; - kada budemo stigli gore, i kada budeš video tu prelepu belinu, nećeš imati želje da ih sređuješ ( rubnike ), već ćeš odmah otići na stazu.Dobro me je poznavao.
Vreme je prolazilo, bližio se i dan polaska. Na oglasnoj tabli fakulteta, bio je istaknut raspored polaganja ispita. Prišao sam da pribeležim rokove.
-Neeee!!! Nemogu da verujem. Ovo jednostavno nije moguće? Profesor je pomerio rok polaganja ispita i to za 16. januar. Koji sam ja maler.
Sav razočaran te večeri sam objasno prijateljima šta se desilo.
-Pa ništa. Nije strašno. – rekao je Dule.
-Mi ćemo da povezemo tvoju opremu i stvari kolima, a ti kada sve završiš, dođi busem i stvar je rešena. – nastavio je Dule
Tako je i bilo. Izišao sam na ispit. Posle ispita sam prvim Busem krenuo za Kopaonik. Stigao sam kasno uveče. Nisam nosio nikakve stvari kod sebe.A i zašto bih, kada je sve bilo kod njih. Na recepciji Jatovih apartmana nije bilo nikoga. Recepsionar se negde izgubio. Jednostavno nije bilo nikoga. Nekako posle pola sata, i mog raspitivanja okolo, našao sam recepcionara. Mlad dečko, pospanih očiju i umornog izgleda, prešao je iza pulta recepcije, i nameštajući frizuru košulju i prsluk, teškim i pospanim glasom rekao je:
-Dobro veče! Kako mogu da vam pomognem?
-Moja dva prijatelja se nalaze u vašem hotelu, pa ako je moguće da mi kažete u kom apartmanu. – rekao sam.
-Izvinite ali ne mogu da vam pomognem! Šef personala je odneo knjigu gostiju. – odgovorio je mladić; -ali neće biti problema. Idite naspavajte se, pa dođite sutra, kada šef personala vrati ujutro knjigu gostiju, lako ćemo ih naći.
-Kako to mislite da se naspavam i dođem sutra? Kuda da spavam? Pa ja sam sada stigao busem iz Beograda. Ja sam gost vašeg hotela.
-Oprostite! –rekao je mladić; -Mislio sam da ste došli iz drugog hotela, pa vas interesuje gde vam je odseo prijatelj. A vidim, ne nosite stvari kod sebe. Da li imate možda vučer?
-Vaučer? Vaučer mi je kod prijatelja! – odgovorio sam
-Recite mi bar ime i prezime vešeg prijatelja?
-Dušan....Dule...Duško..? – u trenutku su mi se misli rasplinule. Nisam mogao da se setim njegovog pravog imena, a ni prezimena.
-Kotur!!! –povikao sam; - Preziva se Kotur.
Recepcionar se zaista trudio, pregledao je sve boksove sa ličnim ispravama i pronašao.
-Evo, pronašao sam. Njihov apartman, tj. vaš apartman je na spratu levo apartman broj 24. Ostavite mi samo vašu ličnu kartu. Ostavio sam ličnu kartu i uputio se u apartman. Pokucao sam na vrata i ušao unutra. Dva moja prijatelja ležala su opušteno u svojim krevetima.
-O pa vidi ko nam je došao? –povikali sui u glas.
Sledećeg jutra požurio sam da izvučem 10. dnevni ski-pas, dok su oni spremali doručak. Požurili smo da iziđemo na stazu. Izabrali smo opciju da odemo jednosedom do Pančićeog vrha, a potom da se spustimo stazom Duboke, onim blažim delom.
Prizor sa Pančićevog vrha bio je predivan. Jutarnje sunce obasjavalo je padine Sunčane doline. Mogli su se videti oblaci u dolini konpleksa hotela. U daljini, kao neka kamena kula, ni na nebu ni na zemlji, videla se planina Rtanj. Plavo nebo bez i jednog oblaka i toplo sunce, obećavalo je lep dan. Duboka je nekako još uvek bila u dubokoj senci. Vetrovi koji su duvali na Pačićevom vrhu sklonili su ono malo snega što je ostalo, tako da je na stazi ostao samo led. Krenuli smo. Nakon 50-tak metara, prilikom jednog okreta skije su mi proklizile i ja sam izgubio kontrolu i pao na bok, preleteo preko kupsera, skrenuo sa staze i završio u borićima u dubokom snegu. Zašto nisam sredio rubnike? Pitao sam se. Pokušao sam da ustanem i pronađem kapu, naočare i jednu skiju. Prijatelji su se vratili i pomogli da pronađem izgubljeno.
-Jel sve u redu? – pitao je Miki.
-Mislim da jeste, samo me malo boli koleno.
Nekako sam se spustio u dolini Duboke i stao u red. Kada sam došao do tanjirače, kontrolor je zatražio od mene ski-pas. Pogledao sam i video da nije oko vrata.
-Izvinite, ali moj ski-pas je tamo gore! -pokazujući rukom na vrh Duboke
-Istupite iz reda! – rekao je kontrolor
Šta sam drugo mogao. Istupio sam iz reda. Skinuo skije i krenuo pešice. Moji prijatelji su učinili isto. Otišli smo do mesta gde sam pao i pokušali da nađemo izgubljeni ski-pas. Bezuspešno. Noga me je sve više i više bolela. Sišao sam nekako do hotela i potražio doktora....
(c) Kristijan
-U kom hotelu ? – pitao sam.
-U Karavanu! – odgovorio je Miki.
-Ne možemo u Karavanu. – nastavlja Dule. –jer su ga renovirali ovoga leta. Dogradili su teniske terene i tako to, pa je sada promenio kategoriju, a samim tine i cenu. Bio je papren.
-Baš šteta, a bilo nam je tako lepo prošle zime. - prokomentirisao sam. Dule je samo odmahnuo glavom, i otpio guljaj rum-votke.
-Hajdemo u Jatovim apartmanima. – predložio je Miki. Nije nešto posebno, ali može da prođe. Podigli smo čaše i nazdravili. Dogovor je pao.
-Dule, tebi ćemo dati novac, a ti uplati i neka vaučer bude kod tebe. – rekao sam.
Dogovorili smo se da idemo u januaru. Moji ispitni rokovi su počinjali u februaru, tako da mi je januar bio slobodan. Dule je došao jednog jutra i rekao.
-Uplatio sam. Idemo od 15 - 25. januara.
Odmah posle nove godine, počeli smo sa pripremama. Sređivali smo opremu. Miki je sredio njegove rubnike, a ja nekako nisam imao dovoljno vremena, pa sam to ostavio da uradim na zimovanju.
-Uradi to sada! – rekao je Miki; - kada budemo stigli gore, i kada budeš video tu prelepu belinu, nećeš imati želje da ih sređuješ ( rubnike ), već ćeš odmah otići na stazu.Dobro me je poznavao.
Vreme je prolazilo, bližio se i dan polaska. Na oglasnoj tabli fakulteta, bio je istaknut raspored polaganja ispita. Prišao sam da pribeležim rokove.
-Neeee!!! Nemogu da verujem. Ovo jednostavno nije moguće? Profesor je pomerio rok polaganja ispita i to za 16. januar. Koji sam ja maler.
Sav razočaran te večeri sam objasno prijateljima šta se desilo.
-Pa ništa. Nije strašno. – rekao je Dule.
-Mi ćemo da povezemo tvoju opremu i stvari kolima, a ti kada sve završiš, dođi busem i stvar je rešena. – nastavio je Dule
Tako je i bilo. Izišao sam na ispit. Posle ispita sam prvim Busem krenuo za Kopaonik. Stigao sam kasno uveče. Nisam nosio nikakve stvari kod sebe.A i zašto bih, kada je sve bilo kod njih. Na recepciji Jatovih apartmana nije bilo nikoga. Recepsionar se negde izgubio. Jednostavno nije bilo nikoga. Nekako posle pola sata, i mog raspitivanja okolo, našao sam recepcionara. Mlad dečko, pospanih očiju i umornog izgleda, prešao je iza pulta recepcije, i nameštajući frizuru košulju i prsluk, teškim i pospanim glasom rekao je:
-Dobro veče! Kako mogu da vam pomognem?
-Moja dva prijatelja se nalaze u vašem hotelu, pa ako je moguće da mi kažete u kom apartmanu. – rekao sam.
-Izvinite ali ne mogu da vam pomognem! Šef personala je odneo knjigu gostiju. – odgovorio je mladić; -ali neće biti problema. Idite naspavajte se, pa dođite sutra, kada šef personala vrati ujutro knjigu gostiju, lako ćemo ih naći.
-Kako to mislite da se naspavam i dođem sutra? Kuda da spavam? Pa ja sam sada stigao busem iz Beograda. Ja sam gost vašeg hotela.
-Oprostite! –rekao je mladić; -Mislio sam da ste došli iz drugog hotela, pa vas interesuje gde vam je odseo prijatelj. A vidim, ne nosite stvari kod sebe. Da li imate možda vučer?
-Vaučer? Vaučer mi je kod prijatelja! – odgovorio sam
-Recite mi bar ime i prezime vešeg prijatelja?
-Dušan....Dule...Duško..? – u trenutku su mi se misli rasplinule. Nisam mogao da se setim njegovog pravog imena, a ni prezimena.
-Kotur!!! –povikao sam; - Preziva se Kotur.
Recepcionar se zaista trudio, pregledao je sve boksove sa ličnim ispravama i pronašao.
-Evo, pronašao sam. Njihov apartman, tj. vaš apartman je na spratu levo apartman broj 24. Ostavite mi samo vašu ličnu kartu. Ostavio sam ličnu kartu i uputio se u apartman. Pokucao sam na vrata i ušao unutra. Dva moja prijatelja ležala su opušteno u svojim krevetima.
-O pa vidi ko nam je došao? –povikali sui u glas.
Sledećeg jutra požurio sam da izvučem 10. dnevni ski-pas, dok su oni spremali doručak. Požurili smo da iziđemo na stazu. Izabrali smo opciju da odemo jednosedom do Pančićeog vrha, a potom da se spustimo stazom Duboke, onim blažim delom.
Prizor sa Pančićevog vrha bio je predivan. Jutarnje sunce obasjavalo je padine Sunčane doline. Mogli su se videti oblaci u dolini konpleksa hotela. U daljini, kao neka kamena kula, ni na nebu ni na zemlji, videla se planina Rtanj. Plavo nebo bez i jednog oblaka i toplo sunce, obećavalo je lep dan. Duboka je nekako još uvek bila u dubokoj senci. Vetrovi koji su duvali na Pačićevom vrhu sklonili su ono malo snega što je ostalo, tako da je na stazi ostao samo led. Krenuli smo. Nakon 50-tak metara, prilikom jednog okreta skije su mi proklizile i ja sam izgubio kontrolu i pao na bok, preleteo preko kupsera, skrenuo sa staze i završio u borićima u dubokom snegu. Zašto nisam sredio rubnike? Pitao sam se. Pokušao sam da ustanem i pronađem kapu, naočare i jednu skiju. Prijatelji su se vratili i pomogli da pronađem izgubljeno.
-Jel sve u redu? – pitao je Miki.
-Mislim da jeste, samo me malo boli koleno.
Nekako sam se spustio u dolini Duboke i stao u red. Kada sam došao do tanjirače, kontrolor je zatražio od mene ski-pas. Pogledao sam i video da nije oko vrata.
-Izvinite, ali moj ski-pas je tamo gore! -pokazujući rukom na vrh Duboke
-Istupite iz reda! – rekao je kontrolor
Šta sam drugo mogao. Istupio sam iz reda. Skinuo skije i krenuo pešice. Moji prijatelji su učinili isto. Otišli smo do mesta gde sam pao i pokušali da nađemo izgubljeni ski-pas. Bezuspešno. Noga me je sve više i više bolela. Sišao sam nekako do hotela i potražio doktora....
(c) Kristijan
