Tek sam dobio dozvolu za kola. Moj stari auto je zaista bio jedna teška mrcina. Kad kažem teška, onda zaista mislim na njegovu težinu. Imao je tonu i frtalj. Gomila gvožđa. Šasija, dobri plehovi, jak motor. Takvi automobili se danas više ne prave, ili retko. Obično su to extra klase automobili, tako da nisu baš dostupni širokom potrošačkom društvu.
Mom starom se pokvario televizor. Ponudio sam da popravim ja, na šta ćale nije pristao i ako sam imao malo iskustva u tome.
-Neka, neka. Ja ću njega u servis. Znam ja kako ti popravljaš stvari; - govorio je on. Kada si poslednji put popravljao televizor onom liku, sećaš se šta je bilo tada. Sećaš se koliko je to sve koštalo, mislim tebe, hoću reći mene.
-Sećam se! - odgovorio sam; ali ja nisam bio kriv za sve to !!
-Kako da ne – Majstore! Kriv je moj deda. – odgovorio je ljutito.
Ali ja zaista nisam bio kriv. U pitanju je bila mala nezgoda. Eto. Televizor sam zaista popravio – majke mi. A onda sam ga pustio da radi, kako bih ga bolje naštelovao. U ogledalu sam pratio odraz televizora, a sa zadnje strane na ploči sam vršio štelovanja - pa kako bi drugačije? Pozvonio je telefon. Ispustio sam šrafciger na ploči televizora, i ....
Ja sam bio flambiran, a televizor, on nije bio vredan pomena. Amin.To je neka druga priča...
Moj otac. Čovek jakog karaktera. Oštar ali pun ljubavi. Nikada tu ljubav nije umeo da ispolji, ali ja sam to znao. Jednostavno sam znao. Osećao. Nikada nije vozio. Nikada nije ni želeo, tako da sam ja bio prvi šofer u porodici. Položio i kupio auto, jako rano, tačnije kada je to bilo zakonski moguće. Polagao sam i učio vožnju na fići. Tada u to vreme nije bilo nekog izbora ili kec ( zastava 101) ili fića. Ja bio na fići. Sada, kada iz fiće sednete u forda, razlika je ogromna, naročito u veličini, o snazi motora da i ne govorimo. Hauba je taaaamooo negde, zadnji kraj auta se i nevidi.
Izneli smo televizor i položili na zadnjem sedištu auta. Otac se vratio da zaključa vrata a meni je rekao da isteram auto na ulici i sačekam njega. Upalim ja auto, i ubacim u rikverc, pustim kvačilo....Motor je bio hladan, auto se ugasio. Ja to ponovio još jednom. Opet isto.
-Epa nećeš ti meni vala opet da se ugasiš! –rekao sam. Upalio auto i dodao malo veći gas. Za trenutak sam bio na sredini ulice kada je auto stao i opet se ugasio. Tada sam video oca kako stoji na trotoaru i drži se za glavu. Ništa mi nije bilo jasno. Izišao sam iz auta i ugledao iza sebe zalepljenog renoa 4. Onako udarenog odnapred, malo više prema desnom boku.
-Pa jesi li ti uopšte normalan! –govorio je moj otac.
-Otkud ovaj ovde?-pitao sam oca; - pa nije ga bilo malopre.
-Nisam ni osetio kada sam ga udario.
Prilazim smelo renou, a žmarci mi prolaze telom. Vozač i suvozač su još bili u kolima. Saginjem glavu kako bi ih bolje video i ima šta da vidim. Unezvereni vozač je obema rukama čvrsto držao volan i gledao negde napred u nepoznatom pravcu. Suvozač je jako stezao sklopljene štapove za pecanje upokavane u platnenu fotrolu – samo su vrhovi štapova virili. Bili su obučeni u maskirnim uniformama a na glavama su imali maskirne šešire sa mamcima. Oči su im bile široko otvorene. Nisu uopšte treptale.
-Dobar dan ! – rekao sam. Valjda se tog trenutka vozač trgao i malo došao k sebi. Otvara vrata i izlazi van.
-Odakle si se ti stvorio čoveče Božii ?? Odakle izlete. – ponavljao je vozač renoa.
Nakon nekoliko minuta i smirenja situacije, dogovorili smo se da ja (tj. moj ćale) podnesem trošak štete na njegovom automobilu. Bio je red zar ne? Razdvojili smo automobile. On gleda moj auto, ja gledam njegov.
Njemu je otišla hauba, krilo, far, žmigavac, branik i maska. Na mom automobilu samo se malo uvukao i iskrivio branik, malo ogrebotina sa zadnje strane i to je sve. Žmigavci, stop svetla, sve je ostalo celo i ne polomljeno.
-Ovakve automobile više ne prave. – rekao je on i vrteo glavom. Ušli smo u kuću i sastavili ugovor o nadoknadi štete. Bilo mi je pomalo žao njega. Tek ga je bio ofarbao. A i sam je rekao da je trebao negde da ga oguli, da ga nebi bio maler. To će uraditi kad ga bude sada farbao.
A televizor. Televizor smo odvezli u servis čim su ova dvojica otišli.
(c) 2009 Kristijan
Mom starom se pokvario televizor. Ponudio sam da popravim ja, na šta ćale nije pristao i ako sam imao malo iskustva u tome.
-Neka, neka. Ja ću njega u servis. Znam ja kako ti popravljaš stvari; - govorio je on. Kada si poslednji put popravljao televizor onom liku, sećaš se šta je bilo tada. Sećaš se koliko je to sve koštalo, mislim tebe, hoću reći mene.
-Sećam se! - odgovorio sam; ali ja nisam bio kriv za sve to !!
-Kako da ne – Majstore! Kriv je moj deda. – odgovorio je ljutito.
Ali ja zaista nisam bio kriv. U pitanju je bila mala nezgoda. Eto. Televizor sam zaista popravio – majke mi. A onda sam ga pustio da radi, kako bih ga bolje naštelovao. U ogledalu sam pratio odraz televizora, a sa zadnje strane na ploči sam vršio štelovanja - pa kako bi drugačije? Pozvonio je telefon. Ispustio sam šrafciger na ploči televizora, i ....
Ja sam bio flambiran, a televizor, on nije bio vredan pomena. Amin.To je neka druga priča...
Moj otac. Čovek jakog karaktera. Oštar ali pun ljubavi. Nikada tu ljubav nije umeo da ispolji, ali ja sam to znao. Jednostavno sam znao. Osećao. Nikada nije vozio. Nikada nije ni želeo, tako da sam ja bio prvi šofer u porodici. Položio i kupio auto, jako rano, tačnije kada je to bilo zakonski moguće. Polagao sam i učio vožnju na fići. Tada u to vreme nije bilo nekog izbora ili kec ( zastava 101) ili fića. Ja bio na fići. Sada, kada iz fiće sednete u forda, razlika je ogromna, naročito u veličini, o snazi motora da i ne govorimo. Hauba je taaaamooo negde, zadnji kraj auta se i nevidi.
Izneli smo televizor i položili na zadnjem sedištu auta. Otac se vratio da zaključa vrata a meni je rekao da isteram auto na ulici i sačekam njega. Upalim ja auto, i ubacim u rikverc, pustim kvačilo....Motor je bio hladan, auto se ugasio. Ja to ponovio još jednom. Opet isto.
-Epa nećeš ti meni vala opet da se ugasiš! –rekao sam. Upalio auto i dodao malo veći gas. Za trenutak sam bio na sredini ulice kada je auto stao i opet se ugasio. Tada sam video oca kako stoji na trotoaru i drži se za glavu. Ništa mi nije bilo jasno. Izišao sam iz auta i ugledao iza sebe zalepljenog renoa 4. Onako udarenog odnapred, malo više prema desnom boku.
-Pa jesi li ti uopšte normalan! –govorio je moj otac.
-Otkud ovaj ovde?-pitao sam oca; - pa nije ga bilo malopre.
-Nisam ni osetio kada sam ga udario.
Prilazim smelo renou, a žmarci mi prolaze telom. Vozač i suvozač su još bili u kolima. Saginjem glavu kako bi ih bolje video i ima šta da vidim. Unezvereni vozač je obema rukama čvrsto držao volan i gledao negde napred u nepoznatom pravcu. Suvozač je jako stezao sklopljene štapove za pecanje upokavane u platnenu fotrolu – samo su vrhovi štapova virili. Bili su obučeni u maskirnim uniformama a na glavama su imali maskirne šešire sa mamcima. Oči su im bile široko otvorene. Nisu uopšte treptale.
-Dobar dan ! – rekao sam. Valjda se tog trenutka vozač trgao i malo došao k sebi. Otvara vrata i izlazi van.
-Odakle si se ti stvorio čoveče Božii ?? Odakle izlete. – ponavljao je vozač renoa.
Nakon nekoliko minuta i smirenja situacije, dogovorili smo se da ja (tj. moj ćale) podnesem trošak štete na njegovom automobilu. Bio je red zar ne? Razdvojili smo automobile. On gleda moj auto, ja gledam njegov.
Njemu je otišla hauba, krilo, far, žmigavac, branik i maska. Na mom automobilu samo se malo uvukao i iskrivio branik, malo ogrebotina sa zadnje strane i to je sve. Žmigavci, stop svetla, sve je ostalo celo i ne polomljeno.
-Ovakve automobile više ne prave. – rekao je on i vrteo glavom. Ušli smo u kuću i sastavili ugovor o nadoknadi štete. Bilo mi je pomalo žao njega. Tek ga je bio ofarbao. A i sam je rekao da je trebao negde da ga oguli, da ga nebi bio maler. To će uraditi kad ga bude sada farbao.
A televizor. Televizor smo odvezli u servis čim su ova dvojica otišli.
(c) 2009 Kristijan
