Priča o roditeljima!!!

''Njima je čvornovat i drven
svaki trenutak života.

I nezgode i ljubav.
I crna kafa i pletivo.
I oni sve redji izlasci
u pozorište i bioskop.
I svakodnevne jurnjave
na tamo neki posao.

Slušam iz druge sobe.
Pa oni čak ne umeju
prirodno ni da se svadjaju,
nego se stalno ponavljaju
kao da su pre toga
napamet uvežbavali
jedan te isti bes.

I bojim se, na kraju,
kad budu umirali,
veštački će i vrištati,
kao da su pre toga
dugo nameštali usta
i uvežbavali strah.''
Miroslav Antić​

Tako je ''čika Mika Antika'' video svoje roditelje. A kako ih mi vidimo danas? Da li je on bio i ostao u pravu???
 
Kliknite za proširenje...
Moj otac radi po čitav dan u kafani! Kako misliš da ću da gledam na tu sirovinu od čoveka? Majka kuva po čitav dan i ne dobija nežnosti ni malo. Zamisli, niko se nije setio njenog rođendana ove godine. Televizija će im popiti i to malo mozga i ličnog mišljenja i kreativnosti. Dremaju u svojim mekim foteljama i zevaju. Nisu dobili priliku čak ni da se svađaju jer su otupeli pre toga. Antika je klasika. Dobro je da se neko ovde bavi malo težim temama.
 
Hvala Antiriste 666. Mislim da većina naših roditelja upravo ovako izgleda (kako je to ''čika Antika opisao), samo se pitam da li svi mi to primećujemo. Iskreno volela bih da čujem šta i drugi ljudi misle o tome kako njihovi roditelji funkcionišu, ali da to sagledaju objektivno. Pozdrav!
 
Cenim Antića, ali moji roditelji se (srećom) ne uklapaju u ovu sliku. Objektivno.
Mislim da ne postoji optimističnija i jednostavnija osoba od moje majke, koja UVEK, u svakom trenu ume da prenese pozitivnu energiju na sagovornika, i čovek blesavijeg humora od mog oca... :lol:
Jeste, jure na posao, ali nisu nezadovoljni namćori, imaju hobije koje upražnjavaju posle posla i slatko mi je da ih vidim kad se njima prepuste i kako su njima zagrejani.
Naravno, imaju i oni žute minute, i svađice i bes, ali to nikako ne preovladava u njihovom životu. Tata još i ima dana kad ga ponese (ne)raspoloženje opisano u ovoj pesmi, mada nikad zadugo, ali mama nikada.
I jeste, malo mi je neprijatno da vidim kad tata štipne mamu za guzu dok ona pere sudove ili je ljubi u vrat, al' mi je ipak srce puno zbog toga :D....
 
Skako da bi mi mogli da budemo bolji od svojih roditelja, moramo znati kakvi su oni sami. Ako ne želiš da budeš kao što su oni (govorim o negativnim osobinama, karakterima, postupcima, ponašanju....) kao ćeš onda znati da li si ''njihova kopija''? Naravno sagledati ih ne površinski, već malo dublje i ozbiljnije.
 
'''Лошија страна живљења''???:roll:
Очекујете да родитељи буду савршена, безгрешна, идеална бића, комбинације Фројда, Бетмена и Ајнштајна?

Није Мика ''погрешио'', Мика је написао песму, онако како је он у том тренутку осећао. Није прописао модел по којем би сви родитељи требало да буду направљени.

Док сам била тинејџер било је ствари које сам им замерала, бунила се и борила се, и никако нисам могла да им опростим што нису савршени.
Око 20. почела сам да их прихватам такве какви јесу, да уочавам ситне слабости и мане али и да их опраштам.
Тек откад сам постала родитељ видела сам колико је то тежак, захтеван и одговоран посао, посао који се никад не завршава... Из перпективе родитеља могу да кажем да моји родитељи нису били идеални, али да су били ИЗУЗЕТНО ДОБРИ РОДИТЕЉИ, и била бих пресрећна када бих успела да будем бар упола као они! :)

И родитељи су само људи, не заборавите.:wink:
 
A i da ne bude zabune, čika Mika je opisao svoje roditelje, ili čak možda i nije. Uzeo je pravilo bazirano na većini, jedno negativno iskustvo da bi nas motivisao ka ostvarenju izuzetaka. A nama njegovi stihovi služe kao tema za razgovor.
 
Не знам, ја сам своје родитеље одувак поштовала. Разлика је у томе што сам, са одрастањем (а не са родитељством) почела да их прихватам такве какви су, не љутећи се на њих што имају мане...

Да, моја мама воли да буде корисна и понекад мало дави са тиме. Да, мој тата је увек био нарцис и волео да се хвали својим успесима. Да, моја мама је понекад превише патријархално схватала породицу. Да, мој тата је ју је најчешће подржавао, чак и кад није била у праву...
Има сијасет ствари (углавном таквих - ситних) које сам им јако замерала кад сам имала 13-16-18 година... А онда сам почела да их прихватам баш такве какви јесу. Увидела сам шта и када могу да очекујем од њих и престала да очекујем немогуће.

Психологија јако добро објашњава развој односа са родитељима. У детињству они су за нас богови, узор и цео наш свет. У пубертету почињемо да их критички сагледавамо и да чак будемо љути на њих када откријемо да нису свемогући савршени богови као што су нам изгледали. Тада почињемо да се бунимо против њиховог ауторитета, да трагамо за самим собом, аутентичним, често да им терамо инат само зато да бисмо их навели да нас сматрају одраслима јер, побогу, ''имамо већ 16 година!!!'':lol:
А онда, са сазревањем, најчешће долази до објективног сагледавања. Нису ни идеални и свемогући, нити ''матори сморови који немају појма о животу''. Почињемо да их доживљавамо као људе, на првом месту. Да их волимо и поштујемо такве какви јесу. И то је то.:)

(Када постанемо родитељи тек тада схватимо колико је родитељство тежак и захтеван посао, то сам хтела да кажем, нисам мислила да их због тога више поштујемо...
Узгред, не мислим да су СВИ родитељи достојни поштовања само зато што су родитељи!)
 
Da odlično. Odnos nas i naših roditelja je poseban od čoveka do čoveka. Lepo je to što tako govoriš o njima... Mada kada bi se sve zasnivalo na razumevanju, onda bi to bio uniformisan hramoničan odnos izmedju roditelja i dece.
Kada si već pomenula psihologiju ona takodje kaže da dete emotivno sazreva od prve do pete godine. Za to su svakako najzaslužniji naši roditelji. Šta misiš o tome?
 
Pa rekoh ti ja da će svi da kažu da su im roditelji ''sjajni''. Ljudi nisu spremni da budu iskreni, ili svoje roditelje ocenjuju samo na osnovu svoje griže savesti. Ja sam shvatio da je ovde reč o tome da sagledamo kako oni funkcionišu, a ne kako se odnose prema nama.
 
Mislim da sam tako nešto i očekivala. Mislim da si jedino ti Antihrist666 razumeo iz kojih razloga sam postavila ovu temu na blog. Upravo sam i ja razmišljala o tome kako ljudi posmatraju svoje roditelje samo iz svog stanovišta. Mislim da ih nisu sagledali sa strane. Kao nemi posmatrači. Ne vidim da ljudi govore o tome ''kako oni funkcionišu''.... Mada simpatično je pročitati kada drugi lepo govore o svojim roditeljima...
 
Pa rekoh ti ja da će svi da kažu da su im roditelji ''sjajni''. Ljudi nisu spremni da budu iskreni, ili svoje roditelje ocenjuju samo na osnovu svoje griže savesti. Ja sam shvatio da je ovde reč o tome da sagledamo kako oni funkcionišu, a ne kako se odnose prema nama.
Kliknite za proširenje...

Жао ми је што не можеш да искорачиш из свог сопственог искуства и што друге људе и њихове доживљаје мериш према себи. Зашто очекујеш да сви доживљавају своје родитеље исто као ти твоје?

još nešto svi mi poštujemo svoje roditelje!!!! Nije poeneta u tome....
Kliknite za proširenje...

Ја рекох: не мислим да сви родитељи заслужују поштовање самом чињеницом да су родитељи. Поштовање треба заслужити.
 
Hellen, ja nisam rekao da su moji loši ljudi. Oni su za mene vredni poštovanja, i to veoma velikog poštovanja. Što se mene tiče za mene su oni odlični jer druće nemam. Njihov odnos prema meni je odličan... Ja sam govorio o tome kako oni izmedju sebe funkcionišu... Ja ipak mislim da je to tema ovog bloga. Ili sam ja možda pogreštno razumeo navedene stigove Antike?
 
jedno dobronamerno pitanje:
ako vas već interesuju mišljenja i iskustva drugih ljudi zašto postavljate tekst u blogu, a ne temu na forumu?
forum služi za razmenu iskustava, a blog je lični kutak postavljača.. odgovori na tekst u blogu su (ili bi trebali da budu) samo komentari na ono što je postavljač napisao.. nisu čak ni neophodni.
p.s. a na domu i porodici čak i postoji tema "šta zamerate svojim roditeljima", čini mi se..
 
Prijavite se ili registrujte da biste poslali poruku.

Back
Top