ПЕСМОМ ДА МОГУ ДА УБИЈЕМ - Blogovi - Forum Krstarice
Prikaži RSS

МАЧАК

ПЕСМОМ ДА МОГУ ДА УБИЈЕМ

Oceni ovaj blog

Шта ћу? Једноставно, такав сам.Волим да чујем српске песме,али не све. Овај, турбо-фолк-рок-поп ме нервира, али зато, оне, оне пуне националног набоја, ми јеже кожу на глави, где је некада била коса. Низ леђа, жмарци се шире на све стране, па ка рукама и врховима прстију.
А срце? Срце хоће да искочи из груди и имам осећај као да расте, као да се проширило до грла и....просто ме гуши....то моје срце.
.....Сећам се. Киша која непрекидно пада....ни сам не знам колико дана. Густа црна завеса не дозвољава да видимо ровове са своје леве и десне стране. Не знамо да ли су они у њима живи. Зато, мало, мало, дозивамо једни друге, причамо ствари о којима иначе никада не би причали....Битно је само да се чујемо. Да смо сигурни да нисмо остали сами .
Надао сам се, да ће барем ноћ отерати кишу. А ноћ ми је некако деловала лепше. Барем знаш да је ноћ и да треба да буде мрак. Мрак али не и црнило.
А онда чујем неко виче. Чееееедо. Чеееедо, спреми се ....долазимо. И тај неко сасу толико псовки, којих ни ја не би могао да се сетим.....Од једном тајац.Не чује се ништа. Само киша и......музика из даљине, која бива све гласнија и гласнија.Разумем речи, али нешто ми чудно. Ја знам стихове ОЈ СРБИЈО МАТИ, НЕМОЈ ТУГОВАТИ.....ЗОВИ САМО ЗОВИ....Али овога пута се не спомиње Србија. Ти што пуштају музику преко разгласа, место Србије певају....о другој некој земљи. Земљи која протера и поби све српско. Земљи због које се пријавих као СРПСКИ ДОБРОВОЉАЦ. И осетим . Срце које ме на овај ритам некада гушило, лагано се спушта у ноге. Осетих његове откуцаје у чизмама мокрим од вишедневне кише. И тада.....
Експлозија, са моје леве стране. Вика, галама, вриска, опет експлозија од минобацачких граната, па следећа, па опет.....Чујем УДРИ МАЈКУ ИМ ЈЕБЕМ.....Паљба из лаког наоружања. Сви пуцају. У кога да пуцам. Ноћ. Никога и ништа не видим. У кога да пуцам? ...вичем кроз ноћ. Чујем како ми са десне стране одговарају да пуцам испред себе. Шта је овде испред мене? Шта је овде иза мене?
Чујем звиждање меткова. Знао сам из приче искусних бораца да звиждавци нису опасни. Опасни су они кад чујеш кратко ПУФ. А тих је било све више и више. Осећам, срце у чизмама куца све брже. Пипам по џеповима. Бомба. Добро. Ту је. Да им жив не паднем шака. А она српска песма што више није српска....све гласнија.
А изнад главе, стотине светлећих меткова. Светле...као свици у ноћи...али су брзи, као комете.Од једном на небу ракета. Гори небо осветљавајући све испред. Видим кровове кућа, кукурузиште са десне стране, летњи пут. А ракета, која је једно време стајала на небу, лагано поче да пада. И све ми се чини да иде право на мене, у мој ров. .....
.Као да је неко издао команду да се обустави паљба са обе стране. Тишина. Мук. Помислих да ми се причињава. Ракета са неба пада баш на моју главу а иза леђа чујем музику. Осећам, врућину,па хладноћу. Да ли је то грозница?
Музика гласнија. Још гласнија. Песма није она од малопре, српска, која више није српска. Само музика, без певања. А ритам. Добош..... Добоши.......Па онда остали инструменти, који се сливају у најлепшу мелодију на свету.
Муузика се приближава и сад већ разанајем ритам МАРША НА ДРИНУ. О Боже.....како је то лепа музика. О Боже.....Само...... О Боже
Грми транспортер. На њему звучник а из звучника најлепши ритам на свету.Иза транспортера, војска. Знам да је наша. Момци у црним униформама, прилагођеним за ноћне борбе. А моје срце. Срце веће него што је икада било, поново куца у грудима, поново се шири, поново је у врату. Не.Сад је још веће. Осећам га како пулсира у глави. Баш је велико моје срце.
До рова дотрча другар из чете и преноси наређење, да се прикључимо момцима у црним униформама. Још ми рече, да је Дамиру пала граната у ров.....Музика све гласнија. Устајемо онако мокри и блатњави. Нико ништа не прича. Не знамо ко је ко од нас. Једино што знамо је, да Дамира више нема.....
Приближавамо се кућама, из којих нико не пуца на нас. Не видимо ко је до кога. Лица. Лица нису битна у овакој ноћи у којој је киша црња од ње. Знам, да тамо између, полуразрушених кућа, лежи неко, коме је срце сишло у ноге и да чека. И ја се више не плашим. Не плашим се непријатеља, смрти. Ово је било моје ватрено крштење. Идем напред сигурног корака и слушам моју музику, од које се некоме леди крв у жилама. Чувајте се, стижем.
ПЕСМОМ ДА МОГУ ДА УБИЈЕМ, ДАНАС БИ ГРОБЉА БИЛА ПРЕПУНА НАСТРАДАЛИХ ОД РАФАЛА МЕНИ ДРАГЕ МУЗИКЕ.
Дамир је остао у рову....а ми.....

Pošalji "ПЕСМОМ ДА МОГУ ДА УБИЈЕМ" na Facebook Pošalji "ПЕСМОМ ДА МОГУ ДА УБИЈЕМ" na Google Pošalji "ПЕСМОМ ДА МОГУ ДА УБИЈЕМ" na My Yahoo! Pošalji "ПЕСМОМ ДА МОГУ ДА УБИЈЕМ" na Live Pošalji "ПЕСМОМ ДА МОГУ ДА УБИЈЕМ" na MySpace Pošalji "ПЕСМОМ ДА МОГУ ДА УБИЈЕМ" na Twitter Pošalji "ПЕСМОМ ДА МОГУ ДА УБИЈЕМ" na Digg Pošalji "ПЕСМОМ ДА МОГУ ДА УБИЈЕМ" na del.icio.us

Kategorije
Nekategorizovano

Komentari

  1. EuReKa44 (avatar)
    Ovo tera suze na oci... Previse je stradanja za ovako mali narod
  2. sUpStAnCa (avatar)
    SlAzEm SE!!!!!!!!!!!!