PISMO ZA KATARINU - Blogovi - Forum Krstarice
Prikaži RSS

širom zatvorenih očiju

PISMO ZA KATARINU

Oceni ovaj blog
Ovo je pismo koje je jedan deda napisao svojoj unuci.
Deda je Marcelo Bernardi,poznati italijanski pedijatar i psiholog,a devojcica je njegova unuka Katarina.

Draga Katarina,
predlozili su mi da ti napisem pismo i ja sam prihvatio,jer ovo sto imam da ti kazem odnosi se i na tvoje vrsnjake,ustvari sve vas koji cete 2ooo.godine imati 2o.godina.
Kad budes citala ovo sto ti sada pisem,mene vise verovatno nece biti.
Zato ovo pismo ima vrednost testamenta,jer mislim da drugi necu pisati,buduci da ne mogu nista da ti ostavim osim-secanja.
Ne zelim te savetovati ni upozoravati,niti bodriti,niti uciniti bilo sta slicno tome.
Mnoge savete,dobre ili lose,vec si imala prilike da cujes i mnoge ces tek cuti,pa sumnjam da bi ti i moj doprinos u tom pogledu mnogo pomogao.
Zato cu se zadovoljiti da ti ostavim svoje misli,osecanja i uverenja.

Ponavljam,naime,da je secanje jedino bogatstvo koje ti mogu ostaviti.Secanje na jednu osobu koju si,verujem,volela i to nezavisno od njene vrednosti,sto smatram jos vaznijim.
Ko zna sta ces raditi kroz 2o.godina.
Ko zna kakva ces biti.
Ko zna da li ces i tada,kao danas,biti inteligentna,nezna,hrabra,ponosna,iskrena,inventiv na,puna smisla za salu.
Nada se da hoces,ali je sigurno da ce svet uciniti sve da ti pomogne da izgubis te lepe osobine.
Protiv tebe udruzice se mnoge sile,a narocito jedna-strah.

Strah od izolacije i zameranja drustvu,strah od siromastva,strah od neuspeha,od obaveze i odgovornosti,od borbe,od samoce,strah od ljudi,strah od smrti.
Cini mi se da je strah najteza bolest koja ugrozava covecanstvo,i ocigledno,sredstvo koje osigurava uspeh svakoj uceni.
Osnovni je instrument pomocu kojeg se svako moze prisiliti da se prilagodi odredjenoj situaciji,ma kakvo da je zlo u pitanju.
Strah je najbolji put na kojem se svako prisiliti da se odrekne vlastite autonomije,nezavisnosti i,na kraju,slobode.

Sad se nicega ne plasis i to za mene predstavlja veliko zadovoljstvo.
U tebi jos ne zapazam znake onih strahova koje samo odrasli umeju da usade u glave dece.
Volim te posmatrati kako sama stices iskustva,kako se kreces po mracnoj sobi,kako proucavas insekte i zivotinjice u prirodi,kako pokusavas pomilovati psa lutalicu ili kako mirno prilazis nepoznatim ljudima.

U ovom svetu,ti i tvoji vrsnjaci predstavljate pravu utehu i,naravno,nadam se da ce to vecno trajati,da ces uvek ostati takva,plemenita i borbena,sigurna i jaka,ponosna i ljupka.
Ako u tome uspes,imaces,po mom misljenju,sve uslove da izaberes pravi put.
Mogu ti reci,bar sto se mene tice,da sam sve,ne bas srecne odluke u zivotu,donosio pritisnut strahom i nesigurnoscu.
Jednom prilikom,posto si mi rucicom pokazala cetvrtinu meseca,objasnila da je slomljen.Zatim si me uveravala da si ti to ucinila i pokazala si mi kako si to ucinila:uhvatila si ga obema rukama i snazno tresnula o zemlju.
Imala si tada 18.meseci.

Ustvari,tvojoj masti i masti tvojih vrsnjaka nema granica.
Uvereni ste u svoju nesalomivost,svemoc.
Verujete da mozete izmeniti svet.
Preterujete.
Ali,odrasli preteruju u drugom smislu.
Oni su "prakticni","realni","konkretni".
Videces,govorice ti da je svet oduvek bio takav i da ce takav uvek biti.
Govorice ti da je oduvek bilo bogatih i siromasnih,da je oduvek bilo bede,odatle i gladi,da je uvek postojala privilegija,ropstvo,rat.
Govorice ti da je svako ko je pokusao nesto da promeni,isao pravo u propast.
Sasvim su liseni maste.
Cak i nade.
Ako vec nesto nije ostvareno,reci ce ti da je to nemoguce ostvariti.
Da je covek sazdan tako,da je drustvo takvo,da je svet takav.
I reci ce ti da je mirenje sa stanjem jedina razumna stvar.
I prilagodjavanje,isto tako.

Ako i kroz 2o.godina budes posedovala kreativnost i samopouzdanje kojima raspolazes danas,i ako im odgovoris da se,uz volju,sve moze izmeniti,narocito polozaj ljudi;
ako im odgovoris da se svet moze zasnivati na osecajnim odnosima,a ne na novcu;
ako im odgovoris da treba razmisljati o svetu koji se sastoji od ljudi,a ne od gazda i sluga;
ako im tako odgovoris,reci ce ti da je to samo jedna utopija.

U tvojoj kuci 2ooo.godine bice jos uvek,bar se nadam,stvari koje su pripadale tvojim dedovima,njihovim roditeljima,njihovim dedovima i roditeljima njihovih dedova.
Bice tu knjiga,slika.namestaja,predmeta svake vrste,crteza,rukopisa,fotografija,svega sto je pripadalo generacijama koje su predhodile tebi.
Stvarcice bez vrednosti,ako hoces,ali svedocanstva duge istorije ciji si i ti deo bila i pre nego sto si se rodila.

Tradicija.
Po meni,ne treba sve to baciti.
I tradicija ima svoje znacenje,mada ne ono koje joj se najcesce daje.
Pre svega,smatra se da je tradicija pravilo koje treba uvek i svuda slediti,kao skup obicaja i navika koje treba netaknute sacuvati ui u sadasnjosti i u buducnosti.
Ja,opet,smatram da vrednost tradicije nije u tome,vec u necemu sasvim drugom.
Tradicija,kao i sve sto se odnosi na proslost,treba iskljucino da sluzi kao polazna tacka da se ucini i vise i bolje..znaci,drugacije.
Iranski filozof Dzubran je rekao:"Zivot se nastavlja,ne zaustavlja se na juce".
Mi se,medjutim,ocajnicki hvatamo za juce,i onda tradicija postaje teret koji nam ne dopusta da napredujemo,zatvor iz koga ne mozemo izaci.
Cak to i ne zelimo,jer buducnost..nepoznato,novo,drugacije,izazivaju-strah.

Strah..eto,ta se rec opet vraca.
Reci cu ti da je strah osecanje koje obuzima svakog.
Da,tacno je..ali strah svakog ne unistava.
Tebe nece,na primer,i ne samo zbog tvog decjeg neznanja,vec zato sto si sva okrenuta stvarima i ljudima koje volis,osvajanju i progresu,svetu.
Ukratko,ti si izvan i iznad si svoje licnosti.
Oni koji,i kada odrastu,ostanu takvi,mnogo su jaci od bilo kakvog straha.

Ovo su,kako sam ti upocetku rekao,moje misli i osecanja koji me obuzimaju dok se igram sa tobom.
Ovo pismo koje ti ostavljam,samo je delic moga zivota.
Ucini od njega,naravno,samo ono sto ti sama budes zelela.

TVOJ DEDA

PS.Ovaj tekst posvecujem svoj nasoj deci koja su ostala u ovoj zemlji da se bore za sopstvenu buducnost.
Posvecujem ga i onoj nasoj deci koja su otisla iz svoje zemlje kako bi se negde drugde izborila za nju.
Otkucala sam ga sa tugom u srcu..majka sam deteta koje se sprema da pripadne ovoj drugoj grupi.

Pošalji "PISMO ZA KATARINU" na Facebook Pošalji "PISMO ZA KATARINU" na Google Pošalji "PISMO ZA KATARINU" na My Yahoo! Pošalji "PISMO ZA KATARINU" na Live Pošalji "PISMO ZA KATARINU" na MySpace Pošalji "PISMO ZA KATARINU" na Twitter Pošalji "PISMO ZA KATARINU" na Digg Pošalji "PISMO ZA KATARINU" na del.icio.us

Ažurirano 08.10.2009. u 19:14, autor: lejla.al.dbuni

Kategorije
Nekategorizovano

Komentari

  1. lider (avatar)
    Da mi je Bog podario delić mudrosti verovatno bih i ja mojoj Leni napisao slično.
    Sada ćutim i čitam, čitam po ko zna koji put.
    Uf
    Nešto mi se plače.......
    P.S. I Dede plaču!
  2. lejla.al.dbuni (avatar)
    Ti si mogao da napises nesto ovako..
    Mozda je Lena jos isuvise mala,pa si ostavio to za kasnije..
    A Lena ima posebnog dedu,to je neosporno..
    Ps.Samo prave dede umeju da placu!
    Ažurirano 29.09.2009. u 20:19, autor: lejla.al.dbuni
  3. dusan jovic 95 (avatar)
    Delice mudrosti ocigledno sticemo stazom na ovoj planeti i kad ih steknemo-vec je kasno za nas. Da mi je neko u ranoj mladosti ovako nesto napisao i dao-verujem da ne bih ni razumela kako treba,ni shvatila,niti se pridrzavala toga. Ali sa godinama sve dolazi na svoje mesto. Nije kasno ni sto smo danas ovo procitali. Hvala malena
  4. DUNJA W (avatar)
    Hvala sto si nam omogucila da procitamo ovaj divan tekst...Vec sam ga citala,ali je tako lep da ga je lepo procitati opet i opet....

    Lideru nisam znala da si deda,zamisljala sam te kao tridesetogodisnjaka,a tebe Lejla kao devojku od recimo 23 godine,ne znam zasto...