...Kiša sve jače pada.Sa zadnjeg sedišta čujem samo neko mrmljanje, osećam da je neka rasprava u toku. Da bih prekinuo neugodnu atmosferu, oblašnjavam Rumunu, da mora da mi plati unapred za ovakvu vožnju. Prvo negoduje, ali na kraju pristaje i plaća...Dok prolazim kroz pusta banatska sela, razmišljam o tome kako ljudi žive u ovakvom miru, bez ikakvih dešavanja, i pitam sam sebe koliko bih mogao ovako? Mislim da bi posle 1-2 dana doleteo nazad u mravinjak. Iz razmišljanja me trže glas ovog sa zadnjeg sedišta, koji mi objašnjava da treba da ih sačekam, da bi pokupili robu. U sebi psujem prijatelja, koji mi je ovo natovario na vrat. A trebao sam da znam, pa on je pijačar, koji uživa u ovakvim transportima, zato i vozi karavana. Ali, sad nemam kud, već stižemo blizu granice. Na parkingu nigde žive duše... Koga bi i bilo po ovom kijametu, mislim u sebi.
Gledam ih dok se udaljavaju, gazeći po velikim barama po putu. Setih se sebe, za vreme mog boravka u Austriji. Strani svet, strani ljudi... Lagana jeza mi struji kroz kičmu. Tek u ovakvim situacija shvatam koliko sam zapravo srećan čovek. Ponoć je odavno prošla, a mene ponovo obuzima san. Što zbog kiše, što zbog grejanja...
Iz sna me probudilo kucanje na prozoru. Gledam na sat... Bogami, lepo sam se komirao. Izlazim napolje, a kiše me u trenutku budi iz uspavanosti. Vidim da je ovaj sam, pitam gde mu je prijateljica... Otišla, kaže, u Rumuniju. Pakujemo stvari, i krećemo. Na izlazu iz Vršca, zaustavlja me policija. Stajem, ni ne razmišljajući o tome šta mi je u gepeku među stvarima. Uz standardna pitanja, policajam traži da otvorim gepek. Objašnjavam mu odakle idem, koga vozim, da se žurimo... Ne vredi. Čovek trenutno verovatno mrzi ceo svet što mora da radi po ovoj kiši. Rumun nervozno otvara torbu... Već vidim sebe kako u stanici dajem izjave i ostale peripetije... I nema da fali...Torba puna mobilnih telefona, i koječega. A lepo sam osećao da ne treba da izlazim noćas, da ne trebam da gledam u taj prokleti telefon, koji mi često napravi frku. Pa i sada, pun mi ih je gepek!
Naravno, policajac sav veseo, govori da krenem za njima u stanicu, Šta ću, krećem. Sreća što su ovog stavili u svoja kola, samo mi je on falio u ovom trenutku u autu. Stižemo, Rumun sav tužan iznosi svoje stvari... Ja odlazim u posebnu kancelariju, dajem izjavu. Posle malo natezanja, mene puštaju da idem, uz napomenu da ću biti pozvan na sud kao svedok. Izlazim napolje, i počinjem sam sebi da se smejem. Nikada nisam sebe poslušao, nikada. Skidam tablu sa krova, stavljam je u gepek i krećem. Gledam na taximetar...Dobro je, bar nisam ostao i bez para za ovu vožnju. Još jedna lekcija iz „taksi fakulteta“... Mnogo godina kasnije, sada sa ove vremenske distance, shvatam koliko sam zapravo naučio stvari o ljudima, o životu. A mislio sam da znam sve... U Pančevu me zaustavlja devojka, pita da li može do Beograda, ali nema para. Izgleda da nema kraja ovoj noći... Može, naravno, upadaj... Posvađala se sa dečkom, bla bla bla... Samo da stignem kući, mislim u sebi. Noćas nemam snage da budem i psihijatar, zaista....
Gledam ih dok se udaljavaju, gazeći po velikim barama po putu. Setih se sebe, za vreme mog boravka u Austriji. Strani svet, strani ljudi... Lagana jeza mi struji kroz kičmu. Tek u ovakvim situacija shvatam koliko sam zapravo srećan čovek. Ponoć je odavno prošla, a mene ponovo obuzima san. Što zbog kiše, što zbog grejanja...
Iz sna me probudilo kucanje na prozoru. Gledam na sat... Bogami, lepo sam se komirao. Izlazim napolje, a kiše me u trenutku budi iz uspavanosti. Vidim da je ovaj sam, pitam gde mu je prijateljica... Otišla, kaže, u Rumuniju. Pakujemo stvari, i krećemo. Na izlazu iz Vršca, zaustavlja me policija. Stajem, ni ne razmišljajući o tome šta mi je u gepeku među stvarima. Uz standardna pitanja, policajam traži da otvorim gepek. Objašnjavam mu odakle idem, koga vozim, da se žurimo... Ne vredi. Čovek trenutno verovatno mrzi ceo svet što mora da radi po ovoj kiši. Rumun nervozno otvara torbu... Već vidim sebe kako u stanici dajem izjave i ostale peripetije... I nema da fali...Torba puna mobilnih telefona, i koječega. A lepo sam osećao da ne treba da izlazim noćas, da ne trebam da gledam u taj prokleti telefon, koji mi često napravi frku. Pa i sada, pun mi ih je gepek!
Naravno, policajac sav veseo, govori da krenem za njima u stanicu, Šta ću, krećem. Sreća što su ovog stavili u svoja kola, samo mi je on falio u ovom trenutku u autu. Stižemo, Rumun sav tužan iznosi svoje stvari... Ja odlazim u posebnu kancelariju, dajem izjavu. Posle malo natezanja, mene puštaju da idem, uz napomenu da ću biti pozvan na sud kao svedok. Izlazim napolje, i počinjem sam sebi da se smejem. Nikada nisam sebe poslušao, nikada. Skidam tablu sa krova, stavljam je u gepek i krećem. Gledam na taximetar...Dobro je, bar nisam ostao i bez para za ovu vožnju. Još jedna lekcija iz „taksi fakulteta“... Mnogo godina kasnije, sada sa ove vremenske distance, shvatam koliko sam zapravo naučio stvari o ljudima, o životu. A mislio sam da znam sve... U Pančevu me zaustavlja devojka, pita da li može do Beograda, ali nema para. Izgleda da nema kraja ovoj noći... Može, naravno, upadaj... Posvađala se sa dečkom, bla bla bla... Samo da stignem kući, mislim u sebi. Noćas nemam snage da budem i psihijatar, zaista....