Vidi punu verziju : STA MISLITE O DIMITRIJU LJOTICU KAO ISTORIJSKOJ LICNOSTI?
RUS-SKINS
21.09.2003., 21:44
KO MISLI NEGATIVNO,IMACE OZBILJNE VERBALNE SUKOBE SAMNOM.
Stevan Zivanovic
22.09.2003., 15:53
Dimitrije Ljotic je jedan srpski rodoljub koji je hteo,isto kao i Mihajlovic i Nedic da sacuva Srbe od pogibije.Da su se njih trojica pitali ne bismo imali ni streljanja u Kragujevcu i Kraljevu niti odvodjenja u logore niti NDH.Ali velike sile koje su stajale iza Tita su htele drugacije.
RUS-SKINS
23.09.2003., 18:14
SVAKA CAST,VOLIM DA VIDIM IDEJE ISTOMISLJENIKA NA NETU.HVALA ZA ODGOVOR.SAMO SE NE SLAZEM SA TOBOM OKO MIHAJLOVICA.
ian shrafciger
11.10.2003., 16:58
da nije bilo dimitrija ..ne bi bilo nas...
Njivanin
03.11.2003., 12:49
Љотић је био занесењак, сарадник нациста и срамота за српски народ. Исто што и комунисти, само супротног идеолошког опредељења. Прави избор је :
НА ПЛАНИНИ НА ЈЕЛИЦИ
Dimitrije Ljotic je jedan srpski rodoljub koji je hteo,isto kao i Mihajlovic i Nedic da sacuva Srbe od pogibije.Da su se njih trojica pitali ne bismo imali ni streljanja u Kragujevcu i Kraljevu niti odvodjenja u logore niti NDH.Ali velike sile koje su stajale iza Tita su htele drugacije.
Ja ne znam otkud uopste ideja da Mihajlovica trpate u isti kos sa Ljoticem i Nedicem?
Mihajlovic je bio pravi Srbin, rodoljub, dok su ova dvojica bili otvoreni simpatizeri nacista jos i pre rata. Pa obojicu je Kralj Aleksandar smenjivao sa polozaja zbog fasistickih ideja.
Da su se pitali Nedic i Ljotic ne bi bilo streljanja u Kragujevcu... Da, zato su Ljoticevci i Nedicevi zandari pomagali Nemcima da izvrse ta streljanja.
I samo bih se slozio sa prethodnikom:
Nedic i Ljotic su sramota za nas narod.
UManastiru Kovilj,pokazivali su mi prostorije gde su monasi skrivali Dimitrija Ljotica krajem rata.Posto nisam nesto bas informisan o njegovomzivotu (ne znam cak ni kad ni gde je umro)verovacu crkvi,da je pozitivna licnost.
Da smo se drzali nacista, kao recimo Rumuni ili Madjari, prosli bismo kao oni. Sovjeti bi nas okupirali i ko zna sta bi sledilo. Problem je u tome sto je Jugoslavija ipak pala u ruke komunista, ali na kraju krajeva, bolje nasi nego tudji. Da smo iz rata izasli kao porazena strana, kao gore pomenuti narodi, ne bismo mogli da se ekonomski uzdignemo. Sa druge strane ko zna sta bi se kasnije desilo, ali to je druga tema. Mislim da je veci deo srpskog naroda postupio pravilno, jer nas kao Slovene, Nacisti nikad ne bi prihvatili kao sebi ravne, a da ne pominjem zlocine koje su Nacisti cinili. Zato ne mogu da opravdam postupke onih koji su sa strane Srba pristali na okupaciju i saveznistvo sa Nacistima, jer to je bilo i nemoralno i veoma glupo. Nacisticka Nemacka i njeni saveznici nisu mogli ni u kom slucaju da pobede iz prostog razloga sto su bili nadjacini i brojcano i ekonomski. Jedino sto je Nemce, kao i Japance, odrzalo toliko dugo u ratu je izvanredan borbeni duh koji se mora makar postovati, sve ostalo je s..nje.
pedesetsest
04.11.2003., 11:05
Dimitrije Ljotic je bio ne samo rodoljub vec i ideoloski vodja ideje sabornosti u Srba. Moze slobodno ubrojati medju najvece Srbe kao sto su Sveti Sava,Nikolaj, Vasilije Ostroski i drugi...
Dimitrije Ljotic je bio ne samo rodoljub vec i ideoloski vodja ideje sabornosti u Srba. Moze slobodno ubrojati medju najvece Srbe kao sto su Sveti Sava,Nikolaj, Vasilije Ostroski i drugi...
Ja zaista ne mogu da shvatim da velikim nazivate onog ciji su sledbenici zajedno sa Nemcima vodili narod u Kragujevcu i Kraljevu na streljanje.
Nemci su imali plan da satru nas narod a Dimitije Ljotic im je u tome velikodusno pomagao i sad on ispade heroj, rodoljub.
drinjaca
11.09.2004., 12:03
Слажем се са РДЕКИ да не треба трпати у исти кош Михаиловића са Љотићем и Недићем! У овом случају Михаиловић је кога треба избацити из групе јер је негативна личност у односу на Љотића и Недића. Да не буде забуне, кад кажем негативна, мислим да је много мање вредио и био на корист србском народу. Дража Михаиловић је био несумњиво велики човек, частан официр, јунак, стратег, али брате био је толико кратковидан, наиван и слаб политичар. Што би реко народ, глуп ко точак. Дозволио је да се увуку пропали политичари од пре рата, и да кроз "равногорство" униште његов ореол устаника, јунака и мученика.
Љотић и Недић су били визионари, и што је најважније били су бескомпромисни борци против комунизма, Сачували биолошки србски народ, примили на стотине хиљада србских избеглица из Ендехазије.
Оно што је Љотићу, Недићу највише сметало код четника јесте то што су четници веома често сарађивали и кокетирали са комунистима. Док Љотић и Недић то себи никада нису могли себи дозволити. Дакле, ту се највише и разликује СДК и четници.Комунисти су били и остали непријатељи бр. 1. Данас комунистички потомци пресвучени у маске демократа уништавају србску земљу и све наше националне вредности. Дарвин се поново вратио, што значии да Србима и даље владају мајмуни.
Нек нам је Бог у помоћи!
дрињача
drinjaca
11.09.2004., 20:12
["rdeki"]
Ja zaista ne mogu da shvatim da velikim nazivate onog ciji su sledbenici zajedno sa Nemcima vodili narod u Kragujevcu i Kraljevu na streljanje.
Istina o Kragujevackoj tragediji, naime, tu su krivci upravo Partizani I Ravnogorci, kad su svojim ludim glavama napali Nemce i ubili njih oko 70 na Rapaj brdu iznad Gornjeg Milanovca. Komunisti su ubijenim Nemcima odsekli onu "stvar" i stavili u usta, uz odobravanje ravnogoraca. Kad je Hitleru stigao izvestaj on se pusio od besa, ni Nedic ni Ljotic nisu mogli zaustaviti odmazdu, ali je Marisav Petrovic (komandant 4 Puka SDK) uspeo da spase na desetine djaka i intelektualaca (postoje svedocanstva). Danas ravnogorci lazu da je Petrovic "pomagao u streljanje", i da su "Ljoticevci streljali zajedno sa Nemcima". Ko papagaji ponavljaju staru komunisticku laz, pa cak jos zesce.
Pobunjenik
12.09.2004., 00:51
Ево једног занимљивог текста о Љотићу и љотићевцима.
##
ЉОТИЋЕВЦИ
(Из књиге Милослава Самарџића "Генерал Дража Михаиловић и општа историја четничког покрета")
Под Недићевом командом, додуше више формално, налазиле су се и оружане формације покрета "Збор" Димитрија Љотића, тзв. љотићевци ("Српски добровољачки корпус"). "Збор" је био профашистички покрет и још пре рата је одржавао везе са Хитлеровом Националсоцијалистичком партијом. Идеолошки, програм "Збора" подсећа на идеје Бенита Мусолинија: тражи укидање свих политичких странака и образовање парламента од представника појединих сталежа (земљорадника, лекара, адвоката...) сразмерно њиховом учешћу у броју становника. "Збор" је учествовао на изборима 1935. и 1938. године, али добио је тако мало гласова да ни његов председник није ушао у парламент. Међутим, значај љотићеваца, као немачких људи од поверења, нагло расте са окупацијом Србије, свеједно што Љотић није узео ни једну функцију у окупационој управи, него је деловао из сенке. Према Предрагу Ивановићу, писцу књиге "Ко су љотићевци", Димитрије Љотић и Немци нису испоштовали трећи услов под којим се Недић прихватио положаја председника "српске владе". Била је то могућност да у случају потребе образује оружану силу од 50.000 људи ради завођења реда у Србији. Већ два дана по формирању владе, 31. августа 1941, генерал Недић је од Немаца затражио одобрење о образовању војске од 30.000 људи, али они су одговорили да толики број неће бити потребан пошто "Збор" организује одреде од својих добровољаца. За разлику од недићеваца, љотићевци су у потпуности били на следовању немачке војске.35
У поверљивом извештају немачког команданта Србије команди Југоистока од 7. марта 1943. године, о љотићевцима се каже:
"Покрет "Збор" представља једну врсту националсоцијалистичке партије, коју је, кратко време по преузимању власти у Рајху, формирао извесни Љотић и води је до сада. Њена начела су: борба против слободних зидара, против Јевреја, против комуниста, против западњачког капитализма и његових облика дотрајалости. Њихови спољнополитички циљеви су: тесно повезивање уз Немачку једне независне Србије, која се ограничава на своје националне основе... У својим последњим наређењима Дража Михаиловић је борбу против Српског добровољачког корпуса ставио испред борбе против немачког Вермахта... Сврха Српског добровољачког корпуса (је у) искоришћавању оних снага српског народа које у идеолошком смислу стоје најближе националсоцијализму и које исцељење Србије виде у заједничком путу с Немачком. Добровољци су једине српске снаге које се истовремено могу ангажовати и против комуниста и Драже Михаиловића."36
У првој тачки љотићевске заклетве говори се о "верној служби српском народу", али се већ из ставке два види њихов ратни циљ: "Све оне који споља или изнутра нарушавају миран живот грађана, нарочито комунисте и припаднике Драже Михаиловића, немилосрдно ћу тући у борби и дати, ако устреба, и свој живот."37
Мада се њихова пропаганда, као уосталом и немачка, јер је то било прихватљивије масама, највише усмеравала против комуниста, љотићевци су се ипак више борили против четника, пре свега зато што током већег дела рата у Србији није ни било већих комунистичких јединица.
Љотићевским корпусом је командовао бивши југословенски пуковник - а раније аустроугарски официр - Коста Мушицки. Љотић је касније унапредио Мушицког у чин генерала. Пошто је придобио само мањи број активних официра, Љотић је додељивао чинове активистима "Збора", од којих је најпознатији Марисав Петровић. Овакве команданте Дражини официри називали су "штука официрима", док су за љотићевце често користили термин "крџалије" (према арнаутским пљачкашким бандама, које су Турци употребљавали као своје помоћне одреде).
Свеукупно, Димитрије Љотић је лета 1943. године имао 3.200 војника,38 сврстаних у четири батаљона. Касније је формиран и пети батаљон, па је и бројно стање љотићеваца повећано. У последњој фази рата батаљони се преименују у пукове. Четири пука била су под командом немачке 104. ловачке дивизије, а један под командом 1. царског бугарског окупационог корпуса.
Љотићев корпус је, дакле, имао бројно стање као и један од већих четничких корпуса. Али, док је на пример мајор Драгутин Кесеровић увек могао да рачуна на свих 3-5.000 војника свог Расинског корпуса, са Љотићем то није био случај. Наиме, Немци су распоредили љотићевце по разним крајевима, јер су им ови, једини Срби од поверења, свугде били потребни као тумачи, познаваоци терена и домаћих прилика, и сл. Борбена вредност љотићеваца била је мала и због мешања партијске са војном организацијом. Сам Љотић, мада је имао чин пуковника, није учествовао у борбама, ни у овом ни у претходним ратовима (био је болничар). Историја не бележи ни једну битку љотићеваца. Без Немаца поред себе, водили су само мање борбе. А заједно са Немцима највеће су следећа три њихове борбе: септембра 1943. код Сече Реке против Црногорске четничке бригаде (доживели су тежак пораз), крајем фебруара 1944. против Горске краљеве гарде код Тополе (такође су поражени) и марта исте године на Ибру против комуниста (и једни и други тврде да су победили).
Тако, са војне тачке гледишта љотићевци нису били значајан фактор. Међутим, четницима су нанели много зла, што потказивањем Немцима, што чињењем свирепих злочина. Један од њихових највећих злочина је убиство Симке Милетић, мајке мајора Драгослава Рачића, у селу Годачица испод Гледића лета 1944. године. Симка није хтела да бежи заједно са укућанима, рекавши да ни једна војска не дира бабе. Љотићевци су је сурово претукли и после неколико дана је преминула.39 Сарадња четника са љотићевцима, као на пример са недићевцима, није била могућа због њихове фанатичне вере у Хитлера. Димитрије Љотић је до краја живота веровао у немачку победу, што се види из његовог чланка "Нови рат", објављеног у званичном листу "Збора" "Наша борба" 7. априла 1945. године (погинуо је у саобраћајној несрећи у Словенији, истог месеца). У том чланку вођа "Збора" је предлагао Немцима да поведу герилски рат на својој територији, то јест да се боре до последњег:
"Немачка не може да положи оружје, она мора да се бори и она ће се борити при чему ће да проводи и развије принципе нове стратегије, оне чије су се контуре указале од 1941. године у Југославији. Услови, врло повољни, за то постоје, а први је услов да има ко хоће да се бори. Прво мора постојати вођство које хоће да се бори. Такво вођство Немачка има и у то нико не може сумњати..."40
У чланку "Иза тмастих облака сија златно Божије сунце", објављеном у славу Хитлерове окупације Чехословачке 1939. године, Љотић овако описује вођу Трећег рајха:
"Хитлер је оруђе Промисла Божијег. Али оруђе које се већ више зауставити не може до потпуног испуњења постављеног му задатка..."41
НАПОМЕНЕ
35 Опширније: П. Ивановић, Ко су љотићевци.
36 и 37 Зборник докумената, том XII, књига 3, 146-149.
38 Зборник докумената, том XII, књига 3, 147.
39 Према сведочењу аутору у породици Милетић.
40 Наша борба, 7. април 1945.
41 П. Ивановић, Ко су љотићевци, 34.
##
drinjaca
12.09.2004., 23:03
"Збор" је био профашистички покрет
Очигледно да је г-дин Самарџић, свесно или не, у својој књизи писао неистине и бесмислице, тј. користио се старим комунистичким пропагандним лажи-досеткама. У сваком случају:
Тврдња да је "Збор је био профашистички покрет" јасно нам казује да аутор не зна за која се начела и принципе Фашистички покрет залаже. Такође, г-дин аутор не зна ни која су начела и принципи за које се Збор залагао, па зато напамет и у незнању меша Збор са фашизмом. Да је бар прочитао познати текст Димитрија Љотића, под насловом "НИ ФАШИЗАМ, НИ ХИТЛЕРИЗАМ!", у коме се између осталог каже: "И фашизам и хитлеризам почиваjу на чисто паганским концепциjама старог Рима и старих Германа. Фашизам jе деификациjа – обожење – државе. Хитлеризам jе деификациjа – обожење – расе. А гледати у држави или раси божанство, значи не видети Га тамо где оно само и може бити, значи, стварно, примити jедно атеистичко-нехришћанско схватање света. Ми пак, као Словени и хришћани, на таквом схватању не можемо да стоjимо
"Збор" је био профашистички покрет и још пре рата је одржавао везе са Хитлеровом Националсоцијалистичком партијом
Прича о наводним предратним везама Збора са Хитлеровом партијом су још једна у низу комунистичких измишљотина, коју наравно комунисти никада нису успели (нити су покушавали) да докажу!
Идеолошки, програм "Збора" подсећа на идеје Бенита Мусолинија: тражи укидање свих политичких странака и образовање парламента од представника појединих сталежа
Што се програма Збора тиче, који "подсећа на идеје Бенита Мусолинија: тражи укидање свих политичких странака и образовање парламента од представника појединих сталежа", ево шта о томе каже сам Љотић: "Као и многи идеолошки покрети, и ми смо увидели да jе либерална демократиjа и парламентаризам празна љуштура, – да се jе живот далеко из њих извио, одвоjио и развио, а да они, и ако треба, по своjоj намени, да њим – животом – управљаjу, нису у стању ни да га достигну, ни да га уоче. Али такво гледиште немаjу само фашизам и хитлеризам, већ и бољшевизам и рузвелтизам и многи други покрети, коjи се иначе међу собом много разликуjу. И наше jе гледиште: да природна подела рада у друштву, коjа људе дели на разна занимања, мора да буде – у интересу заштите интереса поjединих група, као и у интересу обезбеђења општег интереса заjеднице – предмет нарочите пажње од стране државе не само у друштвено-економском, већ и политичком погледу. Али то гледиште ниjе оригинално ни искључиво гледиште фашизма и хитлеризма, већ има и других покрета, коjи се битно, као и ми, од њих разликуjу, а коjи су далеко пре поjаве фашизма и хитлеризма на тим основама били и остали. Из свега овога се види, да кад би се по оваквоj привидноj сличности судило, да би човек – на своjу рођену штету – у исти ред сврставао потпуно разне покрете. На супрот томе стоjе дубоке, корените разлике идеолошке природе и позитивно-конструктивног програма. (...) Ми смо против парламентаризма, али нисмо против парламента, – нисмо против пуног стварног учешћа народних претставника у законодавству и надзору над радом владе, већ смо, на против, за прави и стварни парламент. И то смо у таквоj мери за парламенат, да су нам аутентични и заиста искушани парламентарци пребацили, да jе у нашем плану скупштина исувише jака, jер jе у њеном делокругу самостална и потпуна, а нарочито веће стварне просечне вредности него што jе данас. Досадашњи парламентаризам уопште у свету jе систем збрке власти и потпуне неодговорности. На супрот томе, ми и стављамо начело: потпуна и стварна власт и исто таква и одговорност. Фашизам и хитлеризам – као што смо то напред показали – ни у своjим нацртима не желе да створе такву установу, коjа ће њихову власт ставити под озбиљно ограничење и озбиљан надзор.
и марта исте године на Ибру против комуниста (и једни и други тврде да су победили).
да, акција на Ибру је била у рано пролеће 1944 године. Тито је морао и ради сопственог престижа, а и да би оправдао и заслужио даље савезничко поверење, да преузме неку већу војну акцију. Зато је издао наређење најелитнијим и најбројнијим комунистичким јединицама да ступе у акцију. и да изврше продор у Недићеву Србију. Први план напада био је, да партизанске јединице форсирају реку ИБАР и да се споје са бројно јаким комунистичким јединицама, па онда да заједнички ударе у само срце Недићеве Србије.
Комунистичке дивизије извршиле су снажан покушај форсирања реке Ибра. Њима су се супроставиле следеће националне снаге: 4. пук СДК, 2 пук СДК, Други батаљон 1 пука СДК, Први батаљон 3 пука СДК, јединице Србске Државне Страже. На челу свих ових јединица је стајао Начелник Штаба СДК пп Радослав Таталовић.
Борбе су отпочеле у ноћи 30/31 марта 1944 године. Ту су националне јединице имале задатак : одбрана Ибарске долине и уништење партизанских снага. И ма колико да су комунисти упорно и дивљачки (халаукањем, врискањем, на бомбу и бајонет) нападали, национални одреди су у потпуности извршили свој задатак, одбили су успешно нападе и нанели велику штету другој страни.
Партизани су у акцији на Ибру претрпели пораз као никада, и нигде, до тада. Бежали су у таквом паничном страху, да јединице уопште нису водиле рачуна једна о другој. Само је једна једина мисао била комунистима: побећи што пре с прага Србије! И бежали су.
Једна занимљивост из акције на Ибру која нам сведочи колико су борци СДК били Христољубиви. наиме, када су комунисти у једној акцији напали добровољце и кад је изгледало да ће фронт да пукне, скочио је на тешки митраљез сам командант 4 пука и громогласно узвикнуо: "Добровољци, ко је са нама! " Цела јединица му је узвратила "БОГ!" те су добровољци невиђеном снагом из одбране прешли у незадрживи пробојни јуриш.
Нек је вечна слава Димитрију Љотићу, Милану Недићу и свим добровољцима који падоше за Веру и Отачаство.
analiticar
12.09.2004., 23:07
Poštujem Ljotića, jer je on JEDINI pokušao da u državi u kojoj je vlast kobajagi držala srpska klika uspeo da stvori jednu srpsku nacionalističku organizaciju!
Pobunjenik
20.09.2004., 02:07
Љотић је, у суштини, био маргинална личност. Шта рећи за човека који на изборима добије једва 30.000 гласова?
Међутим, и поред тога, одиграо је значајну улогу за време Другог светског рата, али не захваљујући подршци коју је уживао у народу, већ због подршке коју су му дали окупатори.
Елем, оно што је мени фасцинанто јесте да се он, као и његов Покрет, непрестано залагао за ЈУГОСЛОВЕНСКУ државу, а данас његови следбеници ватрено пропагирају некакво Српство. Ту нема логике.
Друго, Љотић је важио за антикомунисту, а програм његове организације - Југословенског народног покрета ЗБОР (Здружена борбена организција РАДА. Прилично револуционаран назив, зар не?) је у неким сегментима подсећао на Манифест Комунистичке партије. Наиме, у том Манифесту стоји да се комунисти залажу за укидање приватне својине. У Програму ЗБОРА стоји да се приватна својина и капитал морају подредити интересима целине. Дакле, "целина" има право да појединцу одузме приватну својину мимо његове воље. Ово је чист комунизам! Такође се може назвати и КРАЂА!
У наставку Програма се каже:
Рад мора бити ДУЖНОСТ и право сваког појединца.
Овако је стајало и у Уставу Совјетског Савеза, где су људи заиста били ПРИМОРАНИ да раде и то у најгорим условима - у гулазима. Још један комунистички елемент у Програму тобоже антикомунистичке организације.
Све у свему, лик и дело Димитрија Љотића остају врло проблематични.
MONTE KRISTO
21.09.2004., 23:52
SU IPAK PRE SVEGA ZELELI DA SACUVAJU SRPSKI NAROD OD UNISTENJA KOJE MU SE TIH RATNIH GODINA PRIBLIZAVALO SA SVIH STRANA.ALI KOMUNISTI SU NAPISALI SVOJU ISTORIJU I SAD JE TO VRLO TESKO ISPRAVITI.
Ljotić je tokom celog rata pokušavao da stupi u kontakt sa Kraljem Petrom II. Ovo mu je jedino polazilo za rukom preko diplomatskih kanala u Carigradu. U pismu koje je Ljotić uputio Kralju Petru II juna 1943. godine poručio je: "Vaše Veličanstvo... Ja činim sve što je u mojoj moći da spasem što je više moguće srpskog življa. Propaganda iz Londona sprečava me u ovom poslu. Ne smeta što me napada, jer to čini moj teški zadatak sa okupatorskim snagama lakšim. Ali ja molim da me Vi ne tretirate kao Kvislinga ili Pavelića koji je do danas uništio oko 600.000 Srba u NDH. Znam da u redovima srpskih oružanih snaga ima oko 80% oficira i ljudi koji pripadaju pokretu Mihailovića. Ja sam spreman da predam vlast Mihailoviću kada Nemci odu, da bi se održao zakon i red u zemlji. Radi toga, molim Vas da delujete na Mihailovića da ne prouzrokuje prerane represalije nad nezaštićenim stanovništvom. Svaka nemačka glava plaća se sa sto srpskih. Za mene, međutim, svaka pojedinačna srpska glava draža je od sto nemačkih. Posle oslobođenja zemlje spreman sam da izađem pred narodni sud. Za moja dela istorija će da sudi najbolje".
drinjaca
03.03.2005., 20:17
STA MISLITE O DIMITRIJU LJOTICU KAO ISTORIJSKOJ LICNOSTI?
Рећи ћу своје лично мишљење.
За мене су Димтрије Љотић и Милан Недић два највећа Србина после Св. Саве. 8)
Guliverr
03.03.2005., 21:41
KO MISLI NEGATIVNO,IMACE OZBILJNE VERBALNE SUKOBE SAMNOM.
Mislim da sa nekim ko se potpisuje kao SKINS nemam o cemu da razgovaram! Zaista sramno je podrzavati takvu organizaciju!
drinjaca
04.03.2005., 09:47
Већина странака у СиЦГ су милион пута горе и опасније по Србски народ од Скинса.
Guliverr
04.03.2005., 18:33
Већина странака у СиЦГ су милион пута горе и опасније по Србски народ од Скинса.
Skinsi i nisu opasni po SRPSKI nego po ostale narode koji u SRBIJI zive! A SRBIJA treba da bude majka svih nas koji je volimo i postujemo! A kakva je koja stranka...raspravljajmo o tome na forumu POLITIKA,ne ovde!
eremita
06.03.2005., 21:21
[quote] STA MISLITE O DIMITRIJU LJOTICU KAO ISTORIJSKOJ LICNOSTI/[/guote]
Veoma cudna i kontraverzna licnost. Poznato mi je da je za vreme vlade namesnika
Kneza Pavla bio zatvoren - i da je tadasnja vlast htela da ga proglasi da pati od
"verskog ludila" iz razloga sto se dugo i skoro neprekidno predavao molitvi.
Ako je ova prica istinita ona govori veoma lose o tadasnjoj vladi i veoma dobro o
Dimitriju Ljoticu. Bio je veoma religiozan.
U nasoj Pravoslavnoj crkvi postoji nekakva nepisana podela u
misljenjima
tj. podela na one koji zagovaraju torzestvujuscu
(slavljenicku - onu koja neprekidno
slavi Boga i ne protivi se ZLU) i na onu crkvu vojinstvujuscu KOJA JE SPREMNA DA
SE BORI ZA SVOJE IDEALE. Verujem da je Ljotic pripadao ovom drugom borbenom delu crkve.
Ima mnogo prigovora na njegovo ponasanje tokom II svetskog rata - ne znamo da li su ste primedbe
opravdane.
U svakom slucaju visoki intelektualac, Pravoslavac, rodoljub, nacionalista i veoma zagonetna
licnost.
STA MISLITE O DIMITRIJU LJOTICU KAO ISTORIJSKOJ LICNOSTI?
Рећи ћу своје лично мишљење.
За мене су Димтрије Љотић и Милан Недић два највећа Србина после Св. Саве. 8)
zašto spajaš dva antipoda,dve suprotne ličnisti u srpskoj politici 20 veka.Bez namere da opravdavam sebe,ali dugo vremena mi je trebalo da shvatim, svu veličinu,SPREMNOST na samožrtvivanje M.Nedića.
Trebalo bi da znamo njegovu bipgrafiju da bi smo mogli sa argumentima da razgovaramo o njemu. Ovako sve ostaje u sferi nagađanja,Ja, LIČNO BESKRAJNO MU SE DIVIM,i odajem priznanje,za sve što je pridoneo i stavio na oltar OTADŽBINE.
drinjaca
09.03.2005., 20:13
Antipoda ? Не би смео употребљавати реч “антипод” кад говош о Љотићу и Недићу!! Вероватно знаш да су Недић и Љотић имали готово исто мишљење по свим горућим питањима. Свако ко има позитивно мишљење о Недићу има и позитивно према Љотићу. Није правило, али углавном је тако, бар код нас који их веома поштујемо. Занимљиво, Недића и Љотића су увек “трпали у исти кош” и непријатељи злонамерници (Равногорци, Партизани) и пријатељи. Непријатељи су обојицу називали фашистима а пријатељи обојицу србским великанима.
Да ли је Свети Владика Николај Србски икада правио разлику или употребио реч коју си ти рекао. Није!
Свети Николај Србски никада није правио разлику између Михаиловића, Љотића, Недића.
За генерала Дражу Михаиловића је често говорио, да му је "земља била простирач а небо покривач".
За Димитрија Љотића је рекао : да је био "највернији син Србства и да је био репрезентатор душе и срца србског, чари и истине србске и да је био идеолог хришћанског национализма".
За генерала Милана Недића је често понављао, да је био "мученик над мученицима, који је доживео мученичку смрт".
Nije mrtav Dimitrije Ljotic. On sada pripada citavom srbstvu. On sada pripada Nebeskoj Srbiji. A mrtvi su jaci nego zivi. On je sada jaci, nego kad je bio ziv i sputan. On sada jos vise radi i poseduje jos vise snage. On tek sada radi. HVALA mu.
Sv. Nikolaj Srbski
analiticar
09.03.2005., 20:38
STA MISLITE O DIMITRIJU LJOTICU KAO ISTORIJSKOJ LICNOSTI?
Рећи ћу своје лично мишљење.
За мене су Димтрије Љотић и Милан Недић два највећа Србина после Св. Саве. 8)
Nedić je za vrijeme drugog svetskog rata pokušavao odbraniti ono što se od Srbije odbraniti moglo....On je spriječio mnoge Njemačke kaznene ekspedicije i zbrinuo mnoštvo prognanih Srba iz NDH (Srem, Bosna,Hrvatska), Kosova, ali i Slovenaca...
Mislim da bi takvog čovjeka valjalo kanonizovati
zašto sam to rekao,i kako vreme prolazi,i kako sve više starim,divim se bezgranično M. Nediću i njegovoj spremnosti,da sebe žrtvuje na oltar otadžbine.Mi takvih primera u svojoj istoriji imamo. Napretek,ali u nesrećnim okolnostima 2 sv.rata, nismo imali ni jednog takvog kao što je on, PLEMENITOG srpskog roda,njegovi su pod knez Milošem, bili plemstvo,da mi je neko pre 10 god.rekao ijednu reč protiv Draže i Ravnogorskog pokreta,bio buh na smrt uvređen.Ali.pokušajte shvatiti realnost,1941.god.i genijalnu zamisao kneza Pavla da nas ostavi po strani svetskih sukoba,a onda stupaju na scenu,prokleti engleski obaveštajac Simović i ta kamarila.REZULTATI:1.500.000 STRADALIH SRBA,a bar toliko je spasio Gen.Nedić,plemić,ratnik,heroj,koji se ni na koji način ne može upoređivati sa D.Ljotićem.
PAC-PAC
13.03.2005., 06:50
ГЕНЕРАЛ МИЛАН НЕДИЋ
(Из књиге Милослава Самарџића "Генерал Дража Михаиловић и општа историја четничког покрета")
На први поглед, биографије генерала Милана Недића (Гроцка, 1878 - Београд, 1946) и генерала Драже Михаиловића веома су сличне. И Недић је учествовао у свим ратовима (Први и Други балкански, Први светски), са одличним оценама завршио је све наше војне школе, као и специјализацију у Француској. Објавио је две запажене књиге: "Српска војска и солунска офанзива" (Издавачка књижара "Напредак", Београд, 1932) и "Српска војска на Албанској Голготи" (Штампарска радионица Министарства војске и морнарице, Београд, 1937). Међутим, генерал Недић је увек на време унапређиван и уочи Другог светског рата направио је одличну каријеру: постао је министар војске и морнарице. У рату, не само што је признао капитулацију, него долази на чело окупационе владе у Београду.
Шта одводи два генерала тако супротним путевима?
То је најпре разлика у карактерима. Разред Крагујевачке гимназије који је похађао млади Недић, договорио се једном приликом да сутрадан бојкотује наставу. И на час су дошла само два ученика: један је био Милан Недић. Непријатности га спашава очев премештај на нову службу у Београду. Тако се и даље кроз живот Недић држао правила важних за каријеру. Као хедониста, иначе огромне телесне тежине, по природи ствари држао се даље од фронта. У ратовима од 1912. па све до 1917. успевао је да увек остане на позадинским дужностима. Тек 1917. престолонаследник Александар га због неизвршења једног наређења - одбио је да учествује у Солунском процесу, због пријатељства са Драгутином Димитријевићем Аписом - шаље на фронт. Потпуковник Недић примио је команду једног пука Тимочке дивизије, али само накратко: брзо је успео да се врати у позадину.14 После рата Недић је умео да направи и име и каријеру Али, када се поново заратило, његова неборбеност опет долази до изражаја. Априлски рат 1941. године затиче га на Косову и Метохији, као команданта Групе армија. Средином априла дошао је у Косовску Митровицу. Војска је била у расулу, иако Немце још није ни видела. Јединих сукоба било је са албанским бандама, које су отпочеле терор над Србима. Зато је, по сведочењу наредника Станојла С. Плазине, "вест о доласку генерала Недића била велико охрабрење и нада", јер се сматрало да је он "један од најелитнијих и најспособнијих генерала и војсковођа у војсци Краљевине Југославије".
Генерал Недић је, међутим, одржао следећи говор:
"Краљ и влада напустили су Београд. Вероватно су до сада већ напустили земљу. Врховна команда Југословенске војске више не постоји. Ја немам никаквих вести ни веза. Никаква упутства и наређења не могу вам дати. Наша војска је свуда у расулу. Непријатељска војска је ушла у нашу земљу и не постоји сила која би је могла зауставити. Нека сваки од вас узме иницијативу у своје руке. Свако може поступити онако како му савест и дужност налаже и нека сноси одговорност за оно што је урадио."15
У исто време, на другом крају земље, Дражина реакција била је сасвим другачија. На вест о капитулацији, он је окупљеним војницима, подофицирима и официрима одржао следећи говор:
"Јунаци! Наша је влада, као што видимо из ових летака, срамно потписала акт о нашој безусловној капитулацији пред немачком оружаном силом. Ја ту капитулацију не признајем. Жив се Немцима нећу предати. Немачка мора да изгуби овај рат... Ово није био рат, ово је била забуна. Ми ћемо се организовати и повести герилску борбу против окупатора, према нашим могућностима..."16 Да се којим случајем нашао на Косову, Дража би одмах повео борбу против Албанаца, као што је то у Славонији и Северној Босни учинио против усташа. Косово је иначе пружало повољније услове за акцију. Ту је мобилисана војска била готово искључиво српске националности, препуни војни магацини још нису били опљачкани, а околни планински масиви нудили су сигурност и заштиту. Али генерал Милан Недић све то није могао да види. По његовом одласку из Косовске Митровице, војска је овако причала:
"Побогу брате, зар је смео и могао Недић ове речи да изговори? Да нисам чуо, тврдио бих, да би генерал Недић пре извршио самоубиство но што би изговорио ове речи, додаје други. Ето, у Недића смо сви веровали и полагали сву наду а чусте ли шта нам рече, додаје трећи. А шта и куда сада, додаје четврти, итд. Речи падају и секу као оштра сабља, закључује Плазина."17
Генерал Милан Недић бежи од своје војске и аутомобилом долази у конфорни стан у Београду. Немци га не одводе у заробљеништво, као друге генерале на високим положајима, већ га задржавају у кућном притвору. По свој прилици, у овоме је пресудила реч његовог брата од тетке Димитрија Љотића, вође профашистичког покрета "Збор" и верног немачког сарадника од првих дана. У ствари, Недић је још пре рата био симпатизер Љотићевог покрета, па су тако, за време његовог министровања, у војсци растурани билтени "Збора", који су иначе били забрањени.18 Важнија последица братовљевих утицаја је Недићево опредељење за Тројни пакт 25. марта 1941. године.19 У ствари, Недић је у предратним годинама, а нарочито после посете Берлину 1939, припадао оној мањој групи официра која је била прогермански расположена, насупрот већинском опредељењу за традиционалне Западне савезнике. Управо због овога кнез Павле Карађорђевић је принудио генерала Милана Недића да поднесе оставку са положаја министра војске и морнарице, октобра 1940. Тада је италијанска офанзива довела грчку војску у тежак положај. Најжешће борбе водиле су се уз нашу јужну границу, а у једном тренутку Италијани чак бомбардују Битољ. Кнез Павле наређује генералу Недићу да пошаље 100.000 војника у реон Битоља и Струмице, али он одбија наређење и бива смењен.20
Одлазећи са положаја, генерал Недић је написао један реферат, за који његове присталице тврде да је био против Немачке, док опоненти кажу да је био у пријатељском духу према Трећем рајху, што је, судећи по развоју догађаја, вероватније.21
Непосредно по окупацији Србије, 30. априла 1941, у Београду је основана Комесарска управа. Њоме је председавао Милан Аћимовић, а чинили су је истакнути чланови водећих предратних странака. Немци су Комесарску управу основали према Међународној ратној конвенцији, која предвиђа да неке установе (општине, полиција, жандармерија, судови и школе) наставе са радом и после окупације. Међутим, Међународна ратна конвенција не предвиђа формирање владе и војничких јединица у окупираној земљи. У нашем уставу то није било посебно наведено, али је и за Краљевину Југославију, као и за друге окупиране земље, важило оно што је на основу Међународне ратне конвенције преписано на пример у белгијски устав:
Службеници, који на основу Међународне ратне конвенције и под непријатељском окупацијом наставе да врше своју дужност, по ослобођењу земље неће одговарати за сарадњу, али ако непријатељ некога од њих смени и на његово место одреди другог, тада ће по ослобођењу земље, тај од непријатеља постављени, одговарати због сарадње са непријатељем.22
То се десило у Србији: Комесарска управа је смењена, да би на њено место била постављена влада на челу са генералом Миланом Недићем, 29. августа 1941. године. Затим је укинута жандармерија и замењена Српском државном стражом (недићевци), Српским добровољачким корпусом (љотићевци) и легализованим четницима војводе Косте Пећанца.
Зашто је немачки окупатор ово учинио?
Недићеве присталице тврде да и није реч о немачкој, већ о српској одлуци, условљеној комунистичком акцијом. Са том акцијом Комесарска управа наводно није могла да се обрачуна, па је поднела оставку. "Највиђенији Срби", међу којима је у условима окупације свакако најутицајнији био Димитрије Љотић, потом су дуго молили генерала Недића да преузме ствар у своје руке, "јер он ужива највећи ауторитет у земљи".
Ево једног карактеристичног објашњења од стране Недићевих и Љотићевих присталица:
"У току јула и августа 1941. године безмало цела окупирана Србија била је у пламену. Окупатор је напустио поједине крајеве и градове, чувајући важне саобраћајне линије. Западна Србија била је скоро сва у рукама устаника. Партизански одреди дошли су чак и под сам Београд, држећи Липовачку шуму, Авалу и Болеч. Национални четници, противно својој вољи и првобитној намери, били су гурнути у устанак, поставши на тај начин савезници комуниста на територији окупиране Србије. Поједини Дражини команданти били су увучени у револуцију противу воље и наређења Драже Михаиловића. Тако је, на пример, ппуковник Мисита повео своје људе у Крупањ, Богатић и Лозницу у заједници са комунистима... Тако су и још неколико четничких команданата увучени у револуцију од стране комуниста у нападима на Шабац, Краљево, Горњи Милановац, Чачак..."23
И друга објашњења која долазе са те стране су у основи иста. Ево још једног примера:
"...Такво стање ствари трајало је само до 22. јуна, као дана када је Хитлер отпочео ратну акцију противу Совјета. А тада се земља одједном претворила у прави пакао и постала земља ужаса...
Немци су одговорили оштрим мерама. Отпочели су масовна хапшења, депортације и стрељања. За једног убијеног немачког војника стрељано је 100 Срба... Рат између Немачке и Совјетског Савеза 22. јуна 1941. изазвао је у Србији многе промене... Убрзо су се саботаже повећале и пренеле на друга места по Србији... Иза ових саботажа и одмазда дошло је и до масовног убијања српског народа у Крагујевцу, Мачви, Шапцу, Краљеву, Нишу итд...
Комесарска управа није била у стању да поврати ред у Србији... Они су поднели колективну оставку. То је био главни повод и разлог да се у Србији потражи велики народни ауторитет. Нађен је у личности Милана Недића."24
Ова верзија Недићевих и Љотићевих присталица није тачна. Влада генерала Недића постављена је 29. августа 1941. године, што значи да је тај план постојао најмање месец дана раније. Међутим, у јулу месецу (као и у августу), у Србији је још било мирно. Спорадичне комунистичке акције биле су усмерене пре свега против намерно ослабљене жандармерије. Пуковник Јован Тришић, који је 24. јуна 1941. постављен за вршиоца дужности команданта жандармерије у Србији (по тајном одобрењу пуковника Драже Михаиловића, да би са тог положаја користио покрету са Равне Горе), пише да је почетком јула тражио од Димитрија Љотића да се жандармерија наоружа, али да је све остало на обећањима. С друге стране, тог месеца Београдом су заједно са Немцима већ патролирали и први наоружани љотићевски одреди, који су, када их је било довољно, 15. септембра формирали "Српски добровољачки корпус". Захтеви су понављани како су недовољно наоружани жандарми све више постајали жртве сурових комуниста. Међутим, жандармерија није наоружана, као што је то било предвиђено Међународном ратном конвенцијом, да би могла да одржава ред и мир у окупираној земљи. Најзад је, противно тој Конвенцији, укинута декретом генерала Недића. О томе пуковник Тришић пише:
Никакве околности - а у вези са њеном службом - нису изазивале потребу да се ликвидира жандармерија, јер је сигурно да нико није могао боље вршити жандармериску службу у окупираној Србији од жандарма, само их је требало наоружати и побољшати им материјално стање...
Недић је ликвидирао жандармерију само зато што је знао да се је махом определила за Дражу. Недић лично није хтео дозволити да се жандармерија наоружа. Пример за ово наводим следеће: Једнога дана септембра месеца 1941. године добио је Недић око 2.000 пушака и одмах је телефоном позвао новопостављеног команданта жандармерије ђенерала Стеву Радовановића. У исто време и ја сам се налазио у канцеларији поред телефона у разговору са командантом, те сам и ја могао јасно да чујем разговор преко телефона. Недић је извештавао команданта жандармерије, ђенерала Стеву Радовановића, да је добио од Немаца 2.000 пушака и да их ставља њему на расположење да их подели по своме нахођењу, али са наређењем: "Само знај, да жандармима не смеш дати ни једне пушке". И тако, док комунисти убијају тако рећи голоруке или слабо наоружане жандарме, дотле претседник тако зване српске владе Недић наређује команданту жандармерије да српским жандармима, познатим антикомунистичким борцима, не сме дати ни једну пушку, па ни за њихову личну одбрану...
Да је Комесарска управа, а доцније и Недић, наоружала жандарме како треба и како сам ја тражио, па макар и упола како су били наоружани Љотићеви добровољци, сигурно је да ни комунисти не би могли онако вршљати и слободно се организовати.25
Догађаји које Недићеве и Љотићеве присталице наводе као разлоге због којих се генерал Милан Недић прихватио положаја председника владе, под притиском "најугледнијих Срба", одиграли су се после тих "притисака" (најкасније око 1. августа), па чак и после инаугурације владе, 29. августа 1941. Потпуковник Веселин Мисита ослободио је Лозницу 31. августа 1941. Напад на Шабац, под командом капетана Драгослава Рачића, почео је 22. септембра.
Таковски четнички одред поручника Звонка Вучковића, у садејству са партизанима, ослободио је Горњи Милановац 28. септембра.
Јелички четнички одред поручника Јована Бојовића ослободио је Чачак 1. октобра. Опсада Краљева почела је прве недеље октобра.
Наређење о одмаздама стотину Срба за једног убијеног Немца Хитлер је потписао 16. септембра.
Стрељање грађана у Крагујевцу било је 21. октобра, а у Краљеву, Шапцу и другим местима такође током месеца октобра.
Окупатор се није повукао из Западне Србије у јулу и августу, већ крајем септембра; партизански одреди нису дошли "чак и под сам Београд, држећи Липовачку шуму, Авалу и Болеч".
Дакле, генерал Недић не само што није "угасио пламен" у Србији, него је пламен букнуо баш под његовом управом. Форсирањем Недића, Димитрије Љотић није спречио комунистичку акцију, већ јој је, напротив, омогућио да се размахне, најпре спутавањем а потом и укидањем жандармерије, које је било део читавог тог процеса.
Наиме, реч је о покушају да се односи између Србије и Трећег рајха подигну на виши ниво. Док су Комесарска управа и жандармерија деловали према Међународној ратној конвенцији, "српска влада" и новоформиране наоружане јединице су део немачког плана, спроведеног уз помоћ домаћих германофила, да се Србија укључи у "Нови поредак". Генерал, који је уочи рата командовао читавом армијом, постављен је на чело једне такве владе у покушају да јој се да кредибилитет. Покушај је остао безуспешан, јер влада која је заклетву положила пред једним Хитлеровим генералом (Данкелманом) није била српска. Њена власт није се пружала даље од домета немачких тенкова, док су највећи део земље контролисале Дражине јединице, благодарећи подршци у народу.
Као највећи успех генерала Милана Недића његове присталице најпре наводе "спашавање народа" од немачких казнених експедиција и масовних стрељања. Као што смо видели, овде је реч о историјском фалсификату, јер је до масовних стрељања дошло после формирања "српске владе". Познатија и истрајнија је њихова тврдња о спашавању избеглица, нарочито из "Независне Државе Хрватске":
"Недић је издејствовао код немачких окупаторских власти пристанак, да може примити невољне српске избеглице које беже из ужасног пакла... Заиста, Недић је спасао од сигурне смрти више од четврт милиона људских живота који су прихваћени и смештени у Србији. Пре овог Недићевог корака, безброј несрећних мајки носиле су своју децу и бацале ове анђелчиће у мутне речне таласе, а са последњим и оне скакале, јер је то била дивна смрт при оној од које су бежали."26
И сам Недић је своје прихватање улоге председника окупационе владе објашњавао бригом за избеглице:
"Ја јасно видим свој пут и своју судбину: ви ћете ме стрељати или обесити. Али пре него што душу предам Богу, висећи уз неку бандеру на Теразијама, ја ћу тамо далеко испред небеског престола видети бар један милион Срба, који ми у једном часу кажу: остали смо у животу благодарећи теби и твојој издаји. Ви ћете ме убити а они ће ме мртвог бранити, и пред Богом, и пред Србима, и пред судом историје. Они су моје судије, а не Михаиловић и његова безбрижна лондонска господа. Михаиловић може жртвовати живот, али ја ради тог милиона и целог свог народа жртвујем нешто више од свих људских живота... Жртвујем своју част и своје светло име."27
Међутим, питање спашавање и прихвата избеглица решила је још Комесарска управа Милана Аћимовића, образовањем Комесаријата за избеглице на челу са Томом Максимовићем. До настанка Недићеве владе у Србију је већ стигло преко 100.000 избеглица. Тома Максимовић и његов Комесаријат наставили су да раде и под Недићем, који им је, у то нема сумње, помагао колико је могао. Али, за спашавање избеглица није заслужан један човек, па ни Тома Максимовић, који се у овоме највише истакао - већ српски народ.
Није истинита ни тврдња да је генерал Недић помагао четнике и спасао "од сигурне смрти хиљаде националних бораца из редова Драже Михаиловића".28 Као што смо видели, генерал Недић је, заједно са Љотићем, распустио жандармерију због њених веза са четницима. Потом је у своју службу мобилисао официре под претњом упућивања у немачки логор, а осумњичене за сарадњу са четницима и даље је хапсио. Међу њима и пуковника Јована Тришића, који је током свог боравка у логору на Бањици, од 9. новембра 1941. до 16. јануара 1942. године, видео како недићевци, заједно са Немцима, одводе на стрељање у Јајинце Дражине присталице, Јевреје и Цигане. За сваког стрељаног добијали су по 200 динара.29
Када се уверио да већина официра који се још налазе у земљи неће са њим без обзира на последице, већ је склона покрету отпора са Равне Горе, генерал Недић је наредио да се сви похапсе и одведу у логоре. Тако је на Божић 1942. године ухапшено 1.200 српских официра. Уочи одласка из Београда, један немачки официр је дошао и саопштио им "да су ухапшени по захтеву српске владе као непоуздани и да ће бити спроведени у заробљеништво".30
Већ у свом првом јавном прогласу генерал Милан Недић је напао Дражине четнике, назвавши "страним плаћеником" потпуковника Веселина Миситу, који је погинуо на челу своје јединице приликом ослобађања Лознице 31. августа 1941. године. Затим је позвао пуковника Дражу Михаиловића на састанак у Београд, не би ли решио "четничко питање". Дража, међутим, шаље мајора Александра Мишића, сина војводе Живојина Мишића, који му доноси Недићеву понуду да се мане гериле, дође у Београд и постане министар рада у "српској влади"! За конформисту Недића то је била врхунска понуда, али за неког као што је Дража ништа друго до увреда. Недић се, пак, увредио што један њему до јуче потчињени пуковник, "кога је он као министар кажњавао, сада са презиром одбија његове предлоге".31
Недићева омраза на Дражу расла је, затим, како је народ све више славио "Чичу са Равне Горе". И мада је претежни део Недићеве војске и администрације био вољан да сарађује са четницима, "Недић и Љотић, и известан број њихових војних и политичких сарадника, енергично су тражили од Немаца да сломе војничке снаге Михаиловићеве", како је то стајало у једном Меморандуму др Живка Топаловића.32
На страну љотићевци, који су чинили немачке претходнице у операцијама против четника, али и тај ужи врх из Недићеве владе отерао је у смрт многе Дражине људе. Најзагриженијим је сматран пуковник Милош Масаловић, Недићев шеф кабинета и кум Димитрија Љотића. Зато је он убијен у атентату у Београду 1944. године. Овим убиством односи између генерала Недића и Михаиловића дошли су до најниже тачке. Али, за разлику од фанатизованог Љотића, Недић увиђа скори слом Трећег рајха и прелазећи преко свега покушава да се обезбеди на другој страни. Свог новог шефа кабинета, генерала Миодрага Дамјановића, управо враћеног из заробљеништва, он не спутава у везама са Равном Гором. И он лично сада покушава да наоружа четнике, мада без успеха. На крају сва Недићева војска прелази под Дражину команду, али он сам ипак бежи из земље, заједно са Немцима. Енглези га већ 1946. изручују комунистима. Према њиховим изворима, приликом једног спровођења на саслушање Недић се отргао стражару и извршио самоубиство скоком кроз прозор.
Као један од највећих грехова генерала Недића, пуковник Тришић наводи чињеницу да је положио заклетву пред немачким генералом Данкелманом, приликом постављања на чело "српске владе":
Недић, као личност која је заузимала највише војничке положаје, и са тако високим чином, морао је знати да полажући заклетву непријатељу греши и о војна правила и војне законе, јер заклетва је исто што и давање часне речи, а војним лицима по војничким правилима забрањено је да непријатељу дају часну реч.33
Па ипак, Тришић сматра да Недић није био издајица:
"За издају је потребна унапред створена одлука, тј. умишљај да свесно ради против своје земље. Код Милана Недића тога није било. Он је био толико свестан Србин да - по моме мишљењу - никада не би ни помислио да изда Српство. Код Милана Недића била је само слаба рачуница. Он је погрешио у предвиђању. Недић је, ваљда под утицајем свога брата од тетке Димитрија Љотића, био уверен да је немачка победа сигурна и помирио се са капитулацијом Југославије, предвиђајући коначну пропаст Савезника, те и цео његов даљи рад под окупацијом био је ради тога заснован на погрешној процени."34
НАПОМЕНЕ
14 Ј. Тришић, О Милану Недићу, 13, 44-45.
15 С. Плазина, Са Јелице плануле варнице, 45.
16 Књига о Дражи, том И, 23-24.
17 С. Плазина, Са Јелице плануле варнице, 45.
18 Ј. Тришић, О Милану Недићу, 66.
19 П. Мартиновић Бајица, Милан Недић, 104.
20 П. Мартиновић Бајица, Милан Недић, 67-70. Према Мартиновићу, Недићево образложење било је следеће: "}енерал Недић у начелу био је одмах одлучно противан једној таквој акцији, јер би таква војничка демонстрација била равна објави рата италијанској војсци". Међутим, величајући Недића, Мартиновић свега неколико страница раније (62-63) даје сасвим супротне податке, које је наводно добио од његог брата генерала Божидара Недића: "Тада је Недић био мишљења да би Југославија могла ући у рат на страни Западних савезника, иако је био свестан, да југословенска војска ни по духу ни по ратној опреми није била спремна за рат. Ипак - говорио је Недић: 'Тај моменат, када је мала Грчка давала сјајан и дуг отпор италијанској армији, југословенска армија имала би успеха на југу, и себе би тиме везала са Западом у моменту када је немачка армија била ангажована на другој страни'." Ово су, вероватно, били мотиви кнеза Павла када је наредио генералу Недићу да пошаље 100.000 војника на јужну границу. Нема сумње да је између две Мартиновићеве верзије тачна она коју износи неколико страница касније: да је генерал Недић одбио наређење и да је због тога смењен.)
21 и 22 Ј. Тришић, О Милану Недићу, 31-33, 10.
23 Б. Костић, Истина о Милану Недићу, 22.
24 П. Мартиновић Бајица, Милан Недић, 144, 151-152.
25 Ј. Тришић, О Милану Недићу, 93-94.
26 П. Мартиновић Бајица, Милан Недић, 165.
27 Р. Вукчевић, На страшном суду, 248.
28 П. Мартиновић Бајица, Милан Недић, 166.
29 и 30 Ј. Тришић, О Милану Недићу, 61, 64
31 Ј. Тришић, О Милану Недићу, 67.
32 Књига о Дражи, том ИИ, 66-67.
33 и 34 Ј. Тришић, О Милану Недићу, 102, 67
Толико о дивљењу за сад.
drinjaca
13.03.2005., 12:20
Из књиге Милослава Самарџића
Ваш равногорски став о Љотићу и Недићу се не разликује много од комунистичког. Чак више, ви предњачите у мржњи.
drinjaca
13.03.2005., 15:08
Djeneral Milan Nedic rodjen je 2 septembra 1878 god u Grockoj od oca Djordja, tada sreskog nacelnika , i majke Pelagije, uciteljice. Porijeklo porodice Nedic je iz sela Zaoke kod Lazarevca, od brace Damjana i Gligorija, dva poznata i priznata junaka iz boja kod manastira Cokesine (na ceru). Prezime su dobili po babi Nedi, koja je bila rodom iz plemena Vasojevica. Majka Milana Nedica je rodom sa Kosmaja, unuka kneza Nikole Mihajlovica, prijatelja i saborca Karadjordjevog, o kome je mnogo pisao Sima Milutinovic Sarajlija.
Po zavrsenoj Kragujevackoj gimnaziji, MN je stupio u nizu skolu Vojne akademije 1895 god sa 28. klasom pitomaca. Godine 1904 zavrsio je i Visu skolu Vojne akademije sa 12. klasom slusalaca, a zatim djeneral-stabnu pripremnu i odmah preveden u struku. Kao veoma zapazen oficir postavljen je za ordonans - oficira Kralja Petra I u svojoj 38 godini, -1915- bio je djeneralstabni pukovnik - najmladji u srpskoj vojsci u ratovima za oslobodjenje. U Balkanskim ratovima dobio je niz odlikovanja i medalja za hrabrost. U vrijeme Srpske golgote,- prelazenja srpske vojske kroz Albaniju i Crnu Goru, bio je u zastitnici. Prilikom proboja Solunskog fronta komandovao je junackom pjesadijskom brigadom Timocke divizije. Poslije zavrsenog I sv. rata Milan Nedic je postao divizijski djeneral u vojsci Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca. Do napada nacisticke Njemacke na Sovjetsku uniju u okupiranoj Srbiji je vladao red i mir, sto je omogucilo primanje velikog broja srpskih izbjeglica . Broj izbjeglica, u Nedicevoj Srbiji je bio: 600.000 Srba iz zapadnih dijelova Jugoslavije, 86.000 djece sa tog podrucja, 150.000 Srba sa Kosova i Metohije, desetine hiljada Srba iz Srema i Backe, izmedju 20 i 30.000 Slovenaca i unitarnih Hrvata. Za sve je njih trebalo obezbijediti hranu, dati im krov nad glavom, obucu i odjecu, pruziti im ljekarsku pomoc a djecu skolovati. Komunisticki ustanak nije bio ustanak protiv okupatora, cilj je bio pomoci Sovjetskom Savezu vezuci njemacki potencijal na prostoru bivse Jugoslavije.
Prve partizanske akcije dovele su i do strahovitih odmazda. 1: 100 za ubijenog a 1:50 za ranjenog Nijemca. Partizani su nastavili sa akcijama napadajuci i likvidirajuci pojedince ili manje grupe. Nastojalo se pojacati teror i unistenje naroda kako bi ogorcenje i strah sto vise rasli i opredjelili cjelokupni srpski narod da se digne na ustanak. U ta sumorna vremena, ostati bez ikakvog posrednika izmedju obezglavljenog naroda i okrutnog okupatora bila bi sigurno propast i pogibija za Srbe. Tih dana se u Beogradu odrzava sastanak na kome ucestvuju istaknuti predstavnici politickih partija, akademici, najugledniji profesori Univerziteta, predstavnici: inzinjerske, ljekarske, industrijske i advokatske komore kao i drugi javni i kulturni radnici. Sef komesarske uprave Milan Acimovic obavjestava da je upravo podnio ostavku radi nemogucnosti da obezbijedi red i mir u zemlji. Mnogi srpski intelektualci su odmah uvidjeli da je u ovom trenutku oslabljenoj drzavi i izmucenom narodu mnogo veci neprijatelj anarhija nego okupator. Acimovic predlaze da se formira jedno autoritativno upravno i politicko tijelo ciji bi zadatak bio dalje spasavanje Srba od bioloskog unistenja. Predlozen je Dimitrije Ljotic, koji se zahvalio navodeci kao razlog da je za takvu odgovornu funkciju potrebna licnost od ugleda, koja uziva povjerenje naroda i koja nije stranacki opredjeljena. Ljotic predlaze bivseg ministra vojske i mornarice, komadanta grupe armija i armijskog djenerala Milana Nedica. U to vrijeme, iz Sofije, gdje mu je bio stab, u Beograd je doputovao fedmarsal List. Okupio je vojne i civilne zapovjednike i saopstio im Hitlerovo naredjenje: ustanak moraju ugusiti svim sredstvima, bezobzirno i snagama kojim raspolazu jer im Vrhovna komanda nece uputiti ni jednu novu jedinicu.
Izjava dr Turnera , civilnog upravnika Beograda na sudjenju poslije rata:
"Hocu, ali i moram da iznesem upravo cinjenice, a to svakako zeli i visoki sud. Na tom savjetovanju konstatovano je da komesarska uprava u Srbiji sa ministrom Milanom Acimovicem nema potreban autoritet i da joj nije uspjelo da u Srbiji prestanu diverzantske akcije i napadi na njemacku vojsku. Iz same njemacke Vrhovne komande poruceno je da se to neredovno stanje mora svim silama prekinuti, a u Srbiji mora da zavlada red i mir, kako to zahtijeva ponasanje u jednoj okupiranoj zemlji. Odluceno je da se potrazi srpska licnost od autoriteta koja ce smiriti Srbiju, a izbor je pao na bivseg ministra vojnog, djenerala Milana Nedica. Nedica sam zatekao u njegovom stanu, gdje je bio pod strazom. Bio je potpuno utucen covjek, koji je nedavno u Smederevu u velikoj eksploziji izgubio sina jedinca i snahu. Kada sam mu izlozio predlog vojnih okupacionih vlasti I razlog moje posjete odlucno je rekao: "Sta vam pada na pamet. Vi ste ludi". Da, bas tako je rekao "Vi ste ludi". I odbio me je. Ja sam se vratio medju generale sa dubokim uvjerenjem da djeneral Nedic nije najsrecnije izabrana licnost i da moramo naci drugo rjesenje. Medjutim generali su to moje misljenje odbili i naredili mi da ponovo odem kod Nedica i da mu saopstim u ultimativnoj formi slijedece:'Ukoliko Vi odbijete da nam pomognete da smirimo Srbiju, Firer je odlucio da Beograd i Macvu okupiraju ustaske trupe. Sjevernu Srbiju predace na upravu Madzarima, a ostatak Srbije bice podijeljen na bugarsku okupacionu zonu i na albanske trupe koje ce dobiti cjeli Sandzak i upravu do Kraljeva, gdje ce biti granica sa bugarskom okupacionom zonom'. Kada me je djeneral Nedic ponovo odbio, ja sam mu otvoreno saopstio, kakvo je rjesenje nadjeno. On je pola sata sutio, onda mi je tihim glasom rekao: "Pristajem". Eto, visoki sude, tako nam je uspjelo da obrazujemo Vladu djenerala Milana Nedica" zavrsio je svoje izlaganje dr. Turner. Na drugom sastanku bivsi gradonacelnik Beograda Vlada Ilic i predsjednik Srpske akademije nauka i umjetnosti Dr. Aleksandar Belic, placuci su molili djenerala Nedica da ne odustane i da se prihvati spasilacke uloge srpskog roda.
Dobrica Cosic u knjizi "Vernik" na str 624 pise:
"Nisam ja ni politicar, gospodine Lukovicu. Politicari su svoju ulogu zavrsili. Drzavu su upropastili. Sruseni su joj temelji. Ostao je narod koji treba spasti. A tu duznost danas mogu da izvedu samo vojnici, koji veruju da im je duznost da se zrtvuju".
Na str 628-629: "Mislite da tu snagu mora da ima komadant armije koji je izgubio rat. Mislim da ne mora. A sta ce biti sa srpskim narodom ako Nemci puste ustase da kolju do Cacka i Valjeva? Madzare do Zapadne Morave, Bugare do Krusevca i Cuprije?
- Ne znam sta ce biti.
Strah vas je da se kompromitujete u saradnji sa okupatorom? Strah vas je da vas komunisti nazovu izdajnikom? Generalov glas postaje ljutit i preteci. Danas su svi kompromitovani koji jos hodaju po srpskoj zemlji. Svi zivi su izdajnici. Vi me, verovatno, smatrate nemackim covekom? Nemackim placenikom, slugom okupatora, generalom zeljnim vlasti? - odjekuje mrtvacnica od generalove vike.
-Ne gospodine generale. To nije moje misljenje o vama. Ili me smatrate kukavicom koji je ucenjen i koji, da bi sacuvao svoju glavu, pristaje da za nemacke interese ugusi komunisticku bunu i smiri Srbiju? - Ne, ja tako ne mislim gospodine generale. - A sta onda mislite? -Mislim da Srbiju niko ne moze spasti. Ona se zbog necega odlucila da nestane s mape sveta. - Nije, gospodine Lukovicu, srpski narod odlucio da nestane s mape sveta. To su odlucili boljsevicki i engleski agenti i masoni. Srbija nije samoubica. Ona je zrtva Londona i Moskve".
Prije pocetka rada Vlade, a kao uslov za njen rad Milan Nedic je Vojnom zapovjedniku Dankelmanu predao pismeni zahtjev: OPSTI ZAHTEVI
1.Da se obrazuje srpska vlada , koja upravlja svim poslovima drzave i naroda srpskog na ovoj teritoriji, pod nadzorom Vojnog zapovednika u Srbiji;
2.Da se odobri Srpskoj vladi oruzana sila, bez koje se ne moze obezbediti red i mir u zemlji i to:
a. zandarmerije do jacine 10.000 zandarma;
b. potporne narodne jedinice formirane i komandovane srpskim staresinama, cije ce snage - do 30.000 utvrditi stvarnom potrebom Srpske vlade i odobrenjem Vojnog zapovednika u Srbiji; v. oruzje i oruzanu spremu pod a. i b. daje Vojni zapovednik u Srbiji u potrebnoj kolicini od zaplenjenog oruzja Jugoslovenske vojske;
3.da se pomogne ratnim zarobljenicima u Nemackoj na ovaj nacin:
a. da se zarobljenici, utvrdjeni lekarskim pregledima kao bolesni i invalidi puste kucama u Srbiju;
b. da se puste iz ropstva svi ratni zarobljenici stariji od 55 godina;
v. da se otpuste zarobljenici potrebni za obnovu zemlje, a za cije lojalno drzanje ce vlada snositi punu odgovornost;
g. da se poboljsa ishrana nasih zarobljenika u Nemackoj slanjem potrebnih namirnica iz Srbije brigom Srpske vlade.
4. poboljsati dosadasnje ekonomske i administrativne granice Srbije mogucim posedanjem doticnih teritorija nemackim trupama.
5. Efikasno obustavljanje ubijanja i progona Srba pod Hrvatskom, Bugarskom i Madzarskom.
POSEBNI USLOVI
1. da se dozvoli obrazovanje jednog politickog saveta- sabora - koji bi utvrdio, objavio I borio se za nove politicke smernice srpskog naroda.
2. U unutrasnjoj politici:
a. borba protiv komunizma u prvom redu je stvar srpskog naroda i njegove vlade; oruzana nemacka sila potpomaze ovo, ukoliko sredstva srpske vlade ne budu dovoljna;
b. u slucaju sabotaze protiv nemacke vojske, represivne mere moraju pogadjati samo prave krivce a nikako neduzna lica, pa zato ove mere preduzimati tek po hitnom pribavljanju podataka kod srpske vlasti;
v. s obzirom da je nemacka vojna sila uspostavila Srbiju, potrebno je odobriti drzavne i nacionalne ambleme.
Svetlana Velmar - Jankovic u knjizi "Lagum" na str. 43 pise o kolaboraciji:
"Saradjujem sa onima koji nas unistavaju, jel'da? Kolaboriram, kazes, i to ne mozes da podneses. Ima stvari koje se ne smeju uraditi, tvrdis nikad. Slazem se. Ali ima stvari koje se ne smeju n e u r a d i t i. Da li bi moja smrt ili moje zatocnistvo moglo spasiti one hiljade ljudi tamo preko u logorima na Sajmistu i oko Sajmista? Ili one u Jasenovcu, u Gospicu ili na Pagu? Spasice ih, mozda i paradoksalno takozvana moja izdaja i spasava ih neke. Samo neke, nazalost. Vrlo zgodno je biti pun vrlina, ako ti zivot to dopusti - ali sta cemo ako te stavi pred izbor izmedju cuvena dva tamna vilajeta?"
Dejan Medakovic u knjizi "Efemeris" knjiga II (Hronika jedne porodice) na strani 30 navodi:
Polude ovi Srbijanci od nasih izbeglickih briga. Svi ovde traze pravdu, pritisli Srbiju sa svojim ocajem, kao da ne vide i njen vlastiti bezizlaz. Neko ovde mora da sacuva jasnu glavu ili cemo propasti svi zajedno. Mogu da zamislim kako je jadnom generalu Nedicu. Prignjecili ga sa svih strana, a pomoc nikakva, niko nece da se zrtvuje, jer je svima jasan ishod rata. Nece ljudi da se kompromituju, ali zele i ocekuju da im tudja zrtva bude od koristi. Ako se istini pogleda u oci, da nije bilo generala Nedica gde bi smo mi Srbi iz Hrvatske nasli utociste i zaklon. Stavljeni van zakona, svi bi nas ubijali kao zeceve".
Na str. 144 "Jednom prilikom, svejedno kojom, general Milan Nedic rekao je Adamu Pribicevicu, koji je kao sto znate bio na drugoj strani: Lako je dati zivot za Otadzbinu, jer to boli sekund dva. Ali nije lako dati obraz, jer to boli i u grobu. Vi cete me streljati ili obesiti kad se tragedija svrsi. Ali ja cu leteti ka raju, ne ka paklu, videti bar milion Srba koji mi duboko zahvaljuju, jer ih je u zivotu ostavila moja 'izdaja'."
Prije nego se i pomisli da se da sud o djeneralu Nedicu, podsjetimo se na detalje plana izradjenog po Hitlerovoj naredbi: Srbiju isprazniti i u nju naseliti okolne narode - njemacke saveznike. Stanovnistvo preseliti u okupirane prostore Sovjetske Rusije. Gradove u Srbiji, prilikom realizacije projekta, potpuno opkoliti, izvrsiti pretresanje, kvart po kvart, ulica po ulica, kuca po kuca.
Postupiti kao u Sapcu. Ko ne moze da ide likvidirati na licu mjesta.
Zealter R. Roberts: "Tito, Mihailovic and the allies 1941 1945" str 258;
"Dabome, dok je je Kvisling utirao put okupacije svoje domovine, dok je Josip Broz utirao put boljsevizacije Balkana (saradjujuci pri tom i sa Nemcima i sa Italijanima, sve do kraja rata), Milan Nedic je saradjivao sa okupatorom da bi utirao suze i umanjio strahovite i nepotrebne zrtve srpskog naroda u jednom tudjem ratu, u koji je bio uvucen protiv svojih sopstvenih interesa."
Poznata novinarka Ruth Mitchell, rodjena sestra cuvenog americkog generala "Billy" Mitchell-a u svom clanku objavljenom u londonskom listu Dejli mejl od 7 maja 1947 pise;"postoje neoborivi dokazi da Milan Nedic nije kolaborator u smislu jednog kvislinga Lavala ili cak Petena. Prilikom cestih konferencija nacistickih vodja sa svojim satelitskim, politickim i vojnim vodjama Nedicevo ime nije bilo spomenuto."
Da ne nabrajam dalje, navescu samo imena: Njemacki sociolog Johann Wusct, profesor slavistike na univerzitetu u Gracu - dr. Jozef Matl, Dr. ing Herman Nojbaher posebni Hitlerov izaslanik za okupirana podrucja Balkana -memoari Sonder- auftrag Sudost, Ladislav Hori, Martin Brosat, Kase (njemacki poslanik u Zagrebu) i mnogi drugi upotpunjuju sliku o Nedicu kao covjeku, kao patrioti, kao najzasluznijem subjektu za spas Srba u II svj. ratu.
Amerikanci su izrucili djenerala Nedica, mucen je i ubijen u zatvoru a zatim bacen kroz prozor sa treceg sprata.
Nikako nije bilo u interesu komunistickom rezimu da se takav svjedok pojavi na Nirberskom procesu.
Prijedlog Deklaracije o rehabilitaciji djenerala Milana Dj. Nedica koju su potpisali poslanici u Skupstini Srbije 13 maja 1992 god.: dr. Vojislav Nedeljkovic, Slobodan Rakitic, Vlatko Vukovic i Milan Mikovic:
Djeneral Milan DJ. Nedic, predsednik Vlade nacionalnog spasa Srbije od 1941 do 1944 godine, zasluzan je za spas milion ljudskih zivota (iskljucivo Srba).
Djeneral Milan Dj. Nedic je zrtvovao ne samo sebe, svoj zivot nego i svoju cast za spas Srbije.
Djeneral Milan Dj. Nedic nikada nije bio, niti moze biti izdajnik narodni, kakvim ga proglasise komunisti.
Djeneral Milan Dj. Nedic nije izdao narod, veru, istinu ili srpsku tradiciju, komuniste ionako izdati nije mogao jer je njihov neprijatelj oduvek bio. Kao sto je Sveti Sava od strane Srpske pravoslavne crkve proglasen duhovnim ocem svih Srba, tako je i djeneral Milan Dj. Nedic od strane srpskog naroda proglasen "Srpskom majkom" i Ocem Otadzbine". Zbog besmrtnog dela koje je ucinio na ocuvanju srpstva, krajnje je vreme da se sa njegovog imena skine zig izdajnika narodnog, i da bude proglasen za jednog od najvecih srpskih sinova, jer u velicanstvenoj zagrobnoj vojsci Srbije, armijskom djeneralu Milanu Dj. Nedicu pripada jedna od celnih pozicija. Ivo Andric je zapisao: "Svi mi umiremo samo jednom, a veliki ljudi dva puta, prvi put kad ih nestane sa zemlje, a drugi put kad propadne njihova zaduzbina."
Zaduzbina djenerala Milana Dj. Nedica je Srpski narod.
Михајло
13.03.2005., 15:38
Љотић је био ПАТРИОТА. Видео је какво нас будућност чека са комунистима и демократама.
Па је одлучио узети ствари у своје руке, да БОГ да да је и данас жив. Или бар неки нови Љотић.
Decko27Bg
21.07.2008., 15:11
Ja ne znam otkud uopste ideja da Mihajlovica trpate u isti kos sa Ljoticem i Nedicem?
Mihajlovic je bio pravi Srbin, rodoljub, dok su ova dvojica bili otvoreni simpatizeri nacista jos i pre rata. Pa obojicu je Kralj Aleksandar smenjivao sa polozaja zbog fasistickih ideja.
Da su se pitali Nedic i Ljotic ne bi bilo streljanja u Kragujevcu... Da, zato su Ljoticevci i Nedicevi zandari pomagali Nemcima da izvrse ta streljanja.
I samo bih se slozio sa prethodnikom:
Nedic i Ljotic su sramota za nas narod.
mihajlovic je bio P.I.C.K.A. nedic je bio G.O.V.N.O. a Ljotic (pored Kragujevca sto je sramno naravno) je bio covek dosledan svojim idejama!!
Decko27Bg
21.07.2008., 15:23
Skinsi i nisu opasni po SRPSKI nego po ostale narode koji u SRBIJI zive! A SRBIJA treba da bude majka svih nas koji je volimo i postujemo! A kakva je koja stranka...raspravljajmo o tome na forumu POLITIKA,ne ovde!
Ovo potpisujem!!!:ok:
Chrommagus
30.07.2008., 00:14
Dimitrije Ljotic je bio ne samo rodoljub vec i ideoloski vodja ideje sabornosti u Srba. Moze slobodno ubrojati medju najvece Srbe kao sto su Sveti Sava,Nikolaj, Vasilije Ostroski i drugi...
Ti mora da imas blagu (ili tezu) retardaciju cim brljas kolaboratora,nazistu sa svetcima i pravim ideoloskim vodjama srpskog naroda.Favorizujes coveka koji se drzao nacista koji su ubijali decu po kragujevcu mucki i besramno streljali a gde je tada bio veliki srbin i spasitelj?Pod taj kisobran sabornosti(u obliku kukastog krsta) treba sakupiti sve i srbe i staviiti ih pod palicu Wermachta i ponizno lizati fasisticke cizme.Zar ne?Imas ti problem u glavi bojim se ja cim ti svetog Savu trpas u isti svinjac sa Ljoticem.
KO MISLI NEGATIVNO,IMACE OZBILJNE VERBALNE SUKOBE SAMNOM.
mislish, ko ima shta loshe, radicesh mu oralno?
ko da je nekom da ga mece u tu sudoperu... :roll:
Ljotic je jedan idiot, kakvih je danas na zalost mnogo
Slaven777
30.07.2008., 03:08
Sve najgore.
Hmmmm....Prica o tim herojima je prilicno kontroverzna..I o Titu, i o Drazi, i o Ljoticu...
Po meni Ljotic je bio covek koji je sa Nedicem mogao da donekle spase Srbiju...Zasto?
Zato sto nam je u to vreme bilo potrebno nadaleko vise 'fasista' nego 'crvenih'
Hitler nam je nudio sporazum koji smo morali da postujemo. Zasto?
Zato sto on nije voleo Srbe, ali smo mu bili potrebni. Nemci bi uspostavili neku kontrolu i njihovi vozovi bi prolazili za SSSR..
Ali ne...britanska obavestajna i crveni moraju sve da useru, pa je 1.000.000 mrtvih u Srbiji cena toga, a ko zna koliko procenta od toga posledica gradjanskog rata u Srbiji..
Hmmmm....Prica o tim herojima je prilicno kontroverzna..I o Titu, i o Drazi, i o Ljoticu...
Po meni Ljotic je bio covek koji je sa Nedicem mogao da donekle spase Srbiju...Zasto?
Zato sto nam je u to vreme bilo potrebno nadaleko vise 'fasista' nego 'crvenih'
Hitler nam je nudio sporazum koji smo morali da postujemo. Zasto?
Zato sto on nije voleo Srbe, ali smo mu bili potrebni. Nemci bi uspostavili neku kontrolu i njihovi vozovi bi prolazili za SSSR..
Ali ne...britanska obavestajna i crveni moraju sve da useru, pa je 1.000.000 mrtvih u Srbiji cena toga, a ko zna koliko procenta od toga posledica gradjanskog rata u Srbiji..
pa nedic i ljotic nekako nisu u istom koshu...
Decko27Bg
30.07.2008., 19:15
Ti mora da imas blagu (ili tezu) retardaciju cim brljas kolaboratora,nazistu sa svetcima i pravim ideoloskim vodjama srpskog naroda.Favorizujes coveka koji se drzao nacista koji su ubijali decu po kragujevcu mucki i besramno streljali a gde je tada bio veliki srbin i spasitelj?Pod taj kisobran sabornosti(u obliku kukastog krsta) treba sakupiti sve i srbe i staviiti ih pod palicu Wermachta i ponizno lizati fasisticke cizme.Zar ne?Imas ti problem u glavi bojim se ja cim ti svetog Savu trpas u isti svinjac sa Ljoticem.
Narod u Kragujevcu su ipak partizani pobili! Sto se tice Sv.Save ti ga je vala malo preterao!!
Decko27Bg
30.07.2008., 19:24
Hmmmm....Prica o tim herojima je prilicno kontroverzna..I o Titu, i o Drazi, i o Ljoticu...
Po meni Ljotic je bio covek koji je sa Nedicem mogao da donekle spase Srbiju...Zasto?
Zato sto nam je u to vreme bilo potrebno nadaleko vise 'fasista' nego 'crvenih'
Hitler nam je nudio sporazum koji smo morali da postujemo. Zasto?
Zato sto on nije voleo Srbe, ali smo mu bili potrebni. Nemci bi uspostavili neku kontrolu i njihovi vozovi bi prolazili za SSSR..
Ali ne...britanska obavestajna i crveni moraju sve da useru, pa je 1.000.000 mrtvih u Srbiji cena toga, a ko zna koliko procenta od toga posledica gradjanskog rata u Srbiji..
Jasno!:rtfm:
pa nedic i ljotic nekako nisu u istom koshu...
Naravno da su razlike isuvise velike za bilo kakvo poredjenje!
pa nedic i ljotic nekako nisu u istom koshu...
pa i nisu ali su imali slicna misljenja...Saradnja sa Nemcima po svaku cenu...Nedic politicki a Ljota vojno, kao topovsko mesto u borbi..
A uvek su nedicevci i ljoticevci isli nekako u isti kos
bar neko moje razmisljanje
pa i nisu ali su imali slicna misljenja...Saradnja sa Nemcima po svaku cenu...Nedic politicki a Ljota vojno, kao topovsko mesto u borbi..
A uvek su nedicevci i ljoticevci isli nekako u isti kos
bar neko moje razmisljanje
netachno
nedic iz nuznosti
ljotic iz ideologije
дрињача
31.07.2008., 00:01
Говори и пиши Димитрије, говори и пиши, али знај, нема нам спаса.
Говори јер си потребан као сведок пред лицем Божјим.
Нико те чути и схватити неће, иако је за чувење и за схватање лако,
јер су срца затворена.
Владика Николај (Велимировић)
Slaven777
31.07.2008., 02:54
netachno
nedic iz nuznosti
ljotic iz ideologije
crow, šta je ovo, prvo taj avatar, sada i ovo. :mrgreen:
dachazr
31.07.2008., 03:18
pa nedic i ljotic nekako nisu u istom koshu...
...ali su im koševi blizu, na istom igralištu...:mrgreen:
netachno
nedic iz nuznosti
ljotic iz ideologije
Pa jeste, ali su obojica hteli i nudili saradnju sa Nemcima. To ih stavlja u isti kos, i na istu stranu
Šta mislim? Đubrad fašistička, eto to. I vi naciJonalisti, lupate se u grudi nešto, a ni gramatiku svog jezika ne znate.
kanterela
08.08.2008., 11:57
Tezak konzervativac,licemer i svapski pion:evil:
Pa jeste, ali su obojica hteli i nudili saradnju sa Nemcima. To ih stavlja u isti kos, i na istu stranu
ne.
jedan je spashavao
drugi zrtvovao za lichnu ideologiju.
crow, šta je ovo, prvo taj avatar, sada i ovo. :mrgreen:
najveci oficir drugog svetskog rata...
u chemu je problem?
Nedovoljno poznat čirem krugu ljudi, osim "saradnje" sa okupatorima gotovo niko nije upoznat sa njegovom političkom filozofijom. Definitivno treba preispitati njegovu ulogu (zajedno sa gen. Nedićem), i uzeti u obzir pozitive stvari "saradnje" sa okupatorom - fizički opstanak Srpskog naroda
dachazr
09.08.2008., 04:26
Nedovoljno poznat čirem krugu ljudi, osim "saradnje" sa okupatorima gotovo niko nije upoznat sa njegovom političkom filozofijom. Definitivno treba preispitati njegovu ulogu (zajedno sa gen. Nedićem), i uzeti u obzir pozitive stvari "saradnje" sa okupatorom - fizički opstanak Srpskog naroda
Trebalo bi preispitati i ulogu dahija pre 1804. godine i uzeti u obzir fizički opstanak srpskog naroda...i naravno pravopis našeg jezika, ali to je manje važno, ne poznajemo ga baš svi... :)
Sto se tice fizickog opstanka mislio sam na smanjen broj nemackih kaznenih ekspedicija i streljanja, izvlacenje Srba iz logora i razmenu srpskih zatvorenika za Jevreje, Cigane (Rome) i komuniste
crni lepotan
11.08.2008., 13:19
Љотић овако описује вођу Трећег рајха:
"Хитлер је оруђе Промисла Божијег. Али оруђе које се већ више зауставити не може до потпуног испуњења постављеног му задатка
uzas
Sergian
12.08.2008., 16:02
Љотић јесте био патриота. Међутим, имао је и својих личних и идеолошких заблуда (равноправност сталежа, југословенство, либерално православље,и још неке заблуде).
Али, у односу на остале политичке личности тог времена он је (као и Недић) био најбољи избор или најмање зло. Само људи који не гледају објективно и праведно историјски моменат који је тада био, не могу схватити политичку позицију Д. Љотића и његовог ЗБОРА.
Да би се то схватило, потребно је имати љубави према истини и доносити суд о некоме: без предрасуда и правично.
gde je to mita pričao o ravnopravnosti staleža...on je bio za staleška drooštva..i njihovo prestavištvo u vlasti.........a šo je zagovarao zadrooge....to jeste tipipčno fašističko uređenje socijalnog programa.......inače je bio slabašan za bitinije akcije...........