zasto

[Travis Bickle]

Covek nije u stanju da uvidi celu pricu u kojoj je on glavni lik on nije u stanju da uvidi sebe I da odredi svoje mesto u recenici zasto.nisam ni ja siguran moguce je da prica o ne moze biti shvacena bez kraja a kraj nikad ne mozemo da docekamo je ako ga cekamo necemo nista drugo uraditi do lisiti pricu svoje radnje I smisla posto covek suocen sa bolnom stvarnoscu svoje nemocnosti on bira druge puteve.ali ja se pitam moguce li je shvatiti zivot u svakom trenutku ? I ako vrlo cesto ne uvidjamo sta nam se zapravo desava mi cak ne uspevamo da posle damo sebi vremena da uvidimo sta smo zapravo prosli vec na stanje zbunjenosti dolaze jos situacije koje sigurno nece razbistriti prethodni dogadjaj.Nisam siguran da li ljudi razmisljaju toliko o sebi koliko I ja ali ponekad mogu da primetim tu osobinu kod ljudi da celovitost pre traze negde drugde I kod nekog drugog I sa tim se slazem da mi na osnovu dobijenih podataka koje cemo naravno prihvatiti zdravo za gotovo I necemo razmisljati o tome da li su tacni ili ne zato sto bi to bilo I suvise komplikovano mozemo da uvidimo potpunu celinu,koja je nama najjasnija,problem se javlja jedino kada to sto smo mi uspeli da shvatim o nekom pozelimo da podelimo sa drugima pa makar I u poverenju ipak postoji mogucnost da onome kome mi poveravamo nasu ideju o nekom ima svoju ili pak poseduje vise podataka od nas pa je samim tim slozio I daleko komplikovaniju pricu ili u ekstremnim slucajevima mozda se radi o njemu samom.Recimo to moze biti jako zbunjujuce I uvredljivo.Vi se sa krajnjim naporom trudite da sastavite ako nista onda bar poglavlje svoje zivotne price a onda dodje neko I izajvi vam nesto sto I ako ima veze sa necim o cemu ste vi razmisljali verovatno je potpuno suprotno ali dobro to nije nista drugo ljudska slabost.Tako da u opste covek pored toga sto mora da se bori sa izdvajanjem ideje o sebi I svetu oko njega I svemu sto se desava bilo u njemu ili okolo on mora da ulozi napor i to ne mali da eliminise sve pogresne ideje koje dolaze sa strane ali ovde naravno pricam o normalnim ljudima u nenormalnim okruzenjima ili nenormalim ljudima u normalnim okruzenjima
Ponekad ne mogu vam opisati koliko gadjenje mogu da imam prema svemu sto me okruzuje cak I prema onome sto sam ja izabrao da me okruzuje fizicki bol ali to opet mozda mogu da pripisem preteranom posmatranju sebe I drugih jer kad god gledate u neku stvar toliko dugo nesumljivo cete naci fleku
PS:izvinite zbog pravopisa i interpunkcije

[Nishki Nietzsche]

Moj duboki naklon i postovanje.

Nikad nije bilo niti ce biti odgovora ni na koje pitanje koje zamisljen covek postavlja. Problem je u tome sto su i odgovori u stvari pitanja (nova). I mozda je tako bolje. Evo ja cu ti odgovoriti jednom mojom pricicom od pre godinu ili dve dana. Nema naslova, cesto nema ni smisla, i po tome bas lici na zivot koji zivimo. Ovako ide:

" Nedelja, nekih pola sata pred ponoc...

Secao sam se Sartrovih predosecanja u vezi sa drugacijim zivotom, drugog coveka, stranca u svetu, ali, ovo sto je u tom trenutku bilo zakaceno za rukohvat zguzvanog autobusa i stajalo preda mnom, imalo je tako cudno iskolacene oci. I to je bio kraj mog lepog osecanja, onog uzvisenog osecanja pripadnosti, onog optimizma kad shvatis da covek coveka moze dostici i razumeti. I shvatih tu mucninu visokih.

Dar je Boga i ono sto tada gledah, tako zakljucih: lose ovde ne postoji. (I ono sto je glupo i ono sto je pametno jednaki su pred pojmom srece.)

Nedugo zatim, mozda je to bilo danas, nadjoh sebe u suncanom horizontu kako dubokim zelenim poljem setam do obale reke. I tada se pojavila ona zvezda o kojoj stalno govori Helderlin ("ja sam samo blesak, zvezda u toku zime, i koja ima uskoro da iscezne, na liri - jedan jedini zvuk..."; u stvari, Helderlin uopste ne govori o zvezdi, ali ja govorim i zato bi to trebalo da bude vazno - u pretenziji da se zauzme i dozivi Sepenhuerovsko Ja iz potpunog ocaja). Poezija ubedjuje u jednost pesnika i prirode, stvara jezik prepoznatljiv samo onome ko sme da trazi lepo u trnju, on je iznad uslova ali pod ljudima.

Potom pred prozorom, pred stvarnim nocnim zvezdama, one su uistinu tako daleke, a prostor izmedju nas ispunjen tminom porazava svaku nadu. Pomisljam na kutak koji je dat svakome coveku, poput pauku, da plete svoju mrezu...

I vidim da se i ja drzim za rukohvat u prepunom autobusu... i da isto tako mene posmatra neko... i muka mu je jednako koliko je meni...

Sada je ponedeljak, pola sata posle ponoci."